So­li­stič­ki kon­cert kom­po­zi­to­ra i pje­va­ča sev­da­lin­ki Bo­ža Vre­ća u Ve­li­koj sa­li pod­go­rič­kog Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nog cen­tra „Bu­do To­mo­vić” iza­za­vao je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje pu­bli­ke. Kar­te za na­stup a ka­pe­la Bo­ža vre­ća, pod na­zi­vom „Moj sev­dah”, bi­le su ras­pro­da­te ne­ko­li­ko da­na una­pri­jed. Ne ču­di, jer Bo­žo Vre­ćo svo­jim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma, ko­je znal­ci ovog žan­ra mu­zi­ke vi­so­ko ci­je­ne, ali i scen­skim iz­ra­zom, kao i ko­sti­mom, ne­ko ko vas de­fi­ni­tiv­no ne osta­vlja rav­no­du­šnim. Jer, oči­gled­no je na sva­kom na­stu­pu, bez ob­zi­ra da li kao so­li­sta, ili kao in­ter­pre­ta­tor sa mu­zič­kom prat­njom na sce­ni, ovaj mla­di čo­vjek uno­si ci­je­log se­be u to što ra­di. I na­rav­no, re­zul­ta­ti se vi­de, pa pu­bli­ka uvi­jek tra­ži još ba­rem jed­nu pje­smu, kao što je bio slu­čaj i u Pod­go­ri­ci..
Usko­ro, pu­bli­ka će ga upo­zna­ti i kao glum­ca, jer će u pred­sta­vi „Ko­šta­na” Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća igra­ti glav­nu ro­lu. Ova „Ko­šta­na” pre­mi­jer­no ni­je mo­gla za­i­gra­ti u Be­o­gra­du, no, na­ja­vlju­je Vre­ćo, to će se de­si­ti u av­gu­stu, u Ti­vat­skom cen­tru za kul­tu­ru u okvi­ru fe­sti­va­la „Pur­ga­to­ri­je”. Pr­vo­bit­no, bi­lo je pla­ni­ra­no da ko­mad bu­de iz­ve­den u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma, ali, de­si­lo se da bu­de za­bra­njen pri­je ne­go li je i iz­ve­den.
- Ba­ci­li su lja­gu na svo­je po­zo­ri­šte, a me­ni su omo­gu­ći­li da uđem na ve­li­ka vra­ta te­a­tra sa­mim tim što će se pred­sta­va igra­ti i u Tiv­tu i No­vom Sa­du, jed­nom od ve­li­kih, naj­sta­ri­jih po­zo­ri­šta kod nas. Ka­da ima­te ta­kvo po­zo­ri­šte, ši­ro­ko­gru­do, otvo­re­no, on­da vi­še ne­ma mje­sta skep­si – ka­že Vre­ćo.
U Be­o­gra­du “Ko­šta­na” će, naj­vje­ro­vat­ni­je, bi­ti igra­na u Ate­ljeu 212, ili Bi­tef te­a­tru, do­da­je pje­vač. Vre­ćo do­da­je da se ta­kav od­nos mo­že po­sma­tra­ti sa­mo kao pu­ki ama­te­ri­zam.
- Ko­li­ko sam mo­gao da pro­zrem oni su u pla­nu ima­li ne­ku glu­mi­cu, ko­ja je opet po ne­koj rod­bin­skoj ili dru­goj ve­zi tre­ba­la za­i­gra­ti Ko­šta­nu, ali iz­ja­lo­vi­lo im se – ob­ja­šnja­va Vre­ćo.
Na­ja­vlju­je i da je iz­vje­sno da će dvi­je pje­sme u „Ko­šta­ni” bi­ti nje­go­ve autor­ske. Jed­nu je već ču­la pod­go­rič­ka pu­bli­ka.
- Sre­ćan sam zbog ove pred­sta­ve, ko­ja će bi­ti istin­ska dra­ma, i to po­pri­lič­no in­tri­gant­na. Jer, Ko­šta­na će pr­vi put za­vr­ši­ti tra­gič­no, a u svim do­sa­da­šnjim ver­zi­ja­ma Ko­šta­ni ne­gdje od­la­zi s mu­škar­cem ko­jeg ne vo­li. Ovo je na ne­ki na­čin po­vra­tak tra­ge­di­ji, kao ve­o­ma va­žnom po­zo­ri­šnom iz­ra­zu u sva­kom po­gle­du. Bi­će do­sta pre­pli­ta­nja mu­ško-žen­skog, bi­će do­sta Bo­že, do­sta Ko­šta­ne. Šta­vi­še, ne že­lim ni da glu­mim, mi­slim da će to bi­ti pre­pu­šta­nje – ka­že Vre­ćo.
Ni­je „Koš­ta­na” nje­gov pr­vi po­zo­ri­šni pro­je­kat. Svo­je­vre­me­no je sni­mio mu­zi­ku za pred­sta­vu „La­si­ce” Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta. Tu je za­jed­no sa gi­ta­ri­stom Da­mi­rom Ima­mo­vi­ćem ot­pje­vao šest pje­sa­ma ko­je su či­ni­le re­per­to­ar Kse­ni­je Ci­cva­rić. Ina­če, njoj je to­kom kon­cer­ta odao po­čast iz­vo­de­ći pje­smu „Mla­da Jel­ka lju­bi Jan­ka”, a uči­nio je to, ka­ko ka­že, zbog svo­je maj­ke ko­ja je iz Pod­go­ri­ce.
- „La­si­ce” su bi­le mo­je pr­vo po­ja­vlji­va­nje na cr­no­gor­sku sce­nu i fan­ta­stič­no je ka­ko su to lju­di ta­da pri­mi­li to­plo, kao i ve­če­ras. Za­to mi je pu­no sr­ce – ka­že Vre­ćo.
Za­ni­mlji­vo je ka­že, da ni­je on bi­rao sev­dah, ne­go je sev­dah iza­brao nje­ga.
- Di­plo­mi­rao sam ar­he­o­lo­gi­ju, i ka­da sam tre­bao po­če­ti ti­me da se pro­fe­si­o­nal­no ba­vim, ja sam ot­krio da je sev­dah u me­ni. Od­ra­stao sam sa sev­da­lin­kom, ali, kao di­je­te ni­sam mo­gao zna­ti da će to bi­ti moj ži­vot­ni put. To se de­si­lo tek sa 26 go­di­na, ka­da sam pro­ži­vio ne­ke stva­ri, ne­ke lju­bav­ne pat­nje, ži­vot­na is­ku­še­nja i pre­pre­ke, jed­no­stav­no mi se to na­met­nu­lo kao mo­je naj­bit­ni­je na­la­zi­šte. Po­tom sam ma­gi­stri­rao na za­šti­ti kul­tur­nih do­ba­ra – ste­ća­ka kra­ljev­ske po­ro­di­ce u Bo­sni. To je ne­ka­ko srod­no, i mi­slim da ba­šti­nim ono što tre­ba sa­ču­va­ti – ka­že Vre­ćo.
Na na­šu kon­sta­ta­ci­ju da je u taj ar­he­o­lo­ški, isto­rij­ski sloj, do­dao i mo­de­ran iz­raz, po­kret, dru­ga­či­ji scen­ski na­stup, Vre­ćo ka­že:
- Je­dan od naj­po­zna­ti­jih te­no­ra da­na­šnji­ce Ka­uf­man ka­že da je vri­je­me sa­vr­še­ne in­to­na­ci­je i ne­po­mič­no­sti pro­šlo. Od­no­sno, da­nas vi mo­ra­te, čak i kad je ova­kav a ka­pe­la kon­cert u pi­ta­nju, ima­ti po­kret. Jer, po­kret dr­ži pa­žnju, on je ta eks­pre­si­ja. Mi­mi­ka, ge­sti­ku­la­ci­ja, sve je ja­ko bit­no da bi se ta pri­ča do kra­ja is­pri­ča­la – ob­ja­šnja­va Vre­ćo.
Ž.J.


Ži­vot na vi­so­kim pot­pe­ti­ca­ma

Za­ni­ma­lo nas je i gdje se do­ti­ču ži­vot u šti­kla­ma i onaj u rav­nim ci­pe­la­ma, na što Vre­ćo od­go­va­ra.
- Ka­ko če­sto no­sim vi­so­ke pot­pe­ti­ce, čak i pri­vat­no, de­si­lo se da sam po­vri­je­dio sto­pa­lo. I imam za­ka­za­nu ope­ra­ci­ju u de­cem­bru. Me­đu­tim, ne od­u­sta­jem od vi­so­kih pot­pe­ti­ca,čak mi se či­ni da me no­ga ma­nje bo­li ka­ko sam se po­mi­rio s tim. Zna­či, gra­ni­ce ne­ma, jed­no­stav­no ži­vim taj ži­vot, i vo­lim ga – ka­že Vre­ćo.