Lju­bi­te­lji po­zo­ri­šta prek­si­noć su na sce­ni Nik­šić­kog po­zo­ri­šta od­gle­da­li pre­mi­jer­no iz­vo­đe­nje po­zo­ri­šne pred­sta­ve „Je­ri­hon­ska ru­ža”. Pred­sta­va je ko­pro­duk­ci­ja JU „Za­hu­mlje” Nik­šić i NVU „ART 365” Pod­go­ri­ca. Ko­mad je na­stao po tek­stu hr­vat­ske spi­sa­telj­ke Di­a­ne Me­he­ik, u re­ži­ji Mir­ka Ra­do­nji­ća. Igra­ju Je­li­ca Vuk­če­vić i Na­da Vuk­če­vić, Ni­ko­la Pe­ri­šić, Jo­van Kri­vo­ka­pić. Li­na Le­ko­vić je bi­la za­du­že­na za ko­sti­me, dok su pro­du­cen­ti Bra­ni­mir Žu­gić i Mar­ko Ja­ći­mo­vić.
Po­zo­ri­šni pro­je­kat „Je­ri­hon­ska ru­ža” pri­dru­žu­je se ak­tiv­noj bor­bi nad­le­žnih dr­žav­nih or­ga­na i in­sti­tu­ci­ja, kao i or­ga­ni­za­ci­ja ci­vil­nog sek­to­ra pro­tiv seks tra­fi­kin­ga, kao jed­nog od ob­li­ka na­si­lja nad že­na­ma.
Oko­sni­ca dra­me je isti­ni­ta pri­ča o Ole­ni Po­pik, dva­de­se­tjed­no­go­di­šnjoj pro­sti­tut­ki iz Ukra­ji­ne ko­ja je go­di­na­ma pre­pro­da­va­na od kli­jen­ta do kli­jen­ta, vo­đe­na od jed­nog do dru­gog vla­sni­ka, da bi na kra­ju, osta­vlje­na u bol­ni­ci u Mo­sta­ru, umr­la bo­lu­ju­ći od te­ških pol­nih bo­le­sti.
Hr­vat­ska spi­sa­te­lji­ca Di­a­na Me­he­ik, ka­že da je ja­ko sreć­na zbog pre­mi­jer­nog iz­vo­đe­nja nje­nog tek­sta, ali i da ju je ovaj pro­je­kat za­i­sta po­go­dio.
- Još uvi­jek po­ku­ša­vam da su­mi­ram uti­ske. Za­i­sta sam du­bo­ko sreć­na što se ova sa­rad­nja re­a­li­zo­va­la. Ri­jet­ko kad dok pi­šem za­mi­šljam ka­ko bi se tekst iz­veo. To uvi­jek osta­vljam re­di­te­lji­ma. U tom smi­slu sam ja­ko sreć­na što je Mir­ko to pre­u­zeo i to scen­ski po­sta­vio. Ono što sam uspje­la pri­ku­pi­ti, a to ni­je pu­no, na­la­zi se u po­sled­njoj sce­ni gdje se is­pri­ča taj no­vin­ski dio. Osta­lo su bi­le stva­ri ko­je sam ja skla­pa­la, ne­gdje iz se­be sam to iz­vla­či­la, iz in­spi­ra­ci­je, iz stva­ri ko­je sam či­ta­la i is­tra­ži­va­la o to­me i o slič­nim te­ma­ma. Isto­vre­me­no ni­je­sam se kon­cen­tri­sa­la sa­mo na tra­fi­king ne­go sam po­ku­ša­la ići ma­lo du­blje i po­ku­ša­la sam is­tra­ži­ti baš to sta­nje iz­gu­blje­no­sti unu­tar je­zi­ka, iz­me­đu gra­ni­ca u dru­gim ze­mlja­ma gdje ne po­sto­ji ni­ko na ko­ga se mo­že­mo oslo­ni­ti, gdje ne­ma­mo ne­ki vla­sti­ti je­zik ko­jim će­mo iz­ra­zi­ti se­be dru­gi­ma i sa­mi­ma se­be. Mi­slim da me baš to pri­vu­klo ovoj pri­či. Ta ne­mo­guć­nost iz­ra­ža­va­nja u je­zi­ku i ta po­zi­ci­ja stran­ca ko­ju sam htje­la za­i­sta ra­di­ka­li­zo­va­ti u to­me da sam otu­đi­la ne sa­mo u je­zi­ku, u dru­gim lju­di­ma sa ko­ji­ma je, već je otu­đe­na od se­be sa­me, od vla­sti­tog ti­je­la, jer nje­no ti­je­lo ne pri­pa­da njoj ne­go pri­pa­da svi­ma osta­li­ma ko­ji pla­te, ka­že Me­he­ik, na­gla­siv­ši da se na­da da će pred­sta­va bi­ti iz­ve­de­na i u Hr­vat­skoj.
Re­di­telj Mir­ko Ra­do­njić na­gla­ša­va.
- In­te­re­so­va­la nas je sa­vre­me­na dra­ma­tur­gi­ja i on­da smo is­tra­ži­va­li. Ka­da smo do­šli do Di­a­ni­nog tek­sta do­pa­lo nam se pri­je sve­ga jer je ra­dio dra­ma u pi­ta­nju, a osje­ti­li smo da ima ve­li­ki scen­ski po­ten­ci­jal. Te­ma ko­jom se ba­vi je ak­tu­el­na i da­nas. U kraj­njoj li­ni­ji se mo­gu ja­sne i ja­ke pa­ra­le­le po­vu­ći sa zbi­va­nji­ma ko­ja su bi­la i u Cr­noj Go­ri ve­za­no za pi­ta­nje tra­fi­kin­ga i uop­šte na­si­lja nad že­na­ma, i on­da smo se upu­sti­li u tu avan­tu­ru. Imam ne­ku lu­du sre­ću ka­da je po­dje­la glu­mač­ka u pi­ta­nju. Ni sa jed­nim od ovih lju­di ni­je­sam ra­ni­je sa­ra­đi­vao. Sa­mo sam ih gle­dao i znao kao ko­le­ge, ali ni­ka­da ni­je­sam bio u pri­li­ci da ra­dim. Ali, ka­ko se skla­pa­la eki­pa, skla­pao se po­la­ko rad, raz­ra­da tih ide­ja. Mi­slim da je stvar to­ga ka­da čo­vjek do­ne­se od­lu­ku da se te od­lu­ke dr­ži i da ci­je­lu eki­pu stal­no vra­ća na tu od­lu­ku, na ta pi­ta­nja. To je i la­ko i te­ško, ali je uvi­jek za­bav­no i in­te­re­sant­no, ka­že Ra­do­njić.
L. NIK­ČE­VIĆ

Pre­kret­ni­ca u ka­ri­je­ri

Za­do­volj­stvo ni­je kri­la ni glu­mi­ca ko­joj je po­vje­re­na glav­na ulo­ga Je­li­ca Vuk­če­vić, is­ti­ču­ći da se bi­lo ja­ko te­ško uži­vje­ti u lik.
- Po­sli­je sva­ke pro­be išla sam ku­ći emo­tiv­no skroz po­tro­še­na. Sa­da je to po­go­to­vo iz­ra­že­no jer pre­mi­je­ra je iz­i­ski­va­la do­da­tan na­por. Bi­la sam ob­u­ze­ta tre­mom i mi­sli­ma o teh­nič­kim stva­ri­ma. Uz to, ova pred­sta­va me do­ti­če i baš me raz­ni­je­la. Te­ška je pri­ča i ta ne­sret­na sud­bi­na dje­voj­ke ko­ju igram. Dok sam po­ku­ša­va­la da do­đem do sve­ga ovo­ga raz­mi­šlja­la sam - zar je mo­gu­će da se sve to stvar­no ta­ko de­ša­va­lo. Je li mo­gu­će da je ne­ko u sta­nju da od ne­či­jeg ži­vo­ta na­pra­vi to što je na­pra­vio. Mi­slim da će mi ova ulo­ga bi­ti pre­kret­ni­ca za da­lju ka­ri­je­ru. Ovo je mo­ja pr­va pre­mi­je­ra, jer po­sle Aka­de­mi­je ni­je­sam ra­di­la je­dan pe­ri­od. Pr­vje­nac, pa te­ška pri­ča, mi­slim da ta­ko tre­ba, da ne bu­dem skrom­na i kre­ćem od tih ma­lih za­lo­gaj­či­ća – pr­vo pa ve­li­ko. Ima­li smo ma­lo vre­me­na – sa­mo mje­sec da­na da sklo­pi­mo pri­ču, a pri­ča je te­ška. Mi­slim da smo po­sti­gli to što smo htje­li i da je Mir­ko sa­ku­pio sa­vr­še­nu eki­pu. Na­da ko­ja je iz­vr­sna glu­mi­ca, pu­no mi je po­mo­gla, Ni­ko­la i Jo­van ta­ko­đe. Svi su mi bi­li od po­mo­ći, na­gla­ša­va Vuk­če­vić.