U okvi­ru Be­ran­skog kul­tur­nog lje­ta u ga­le­ri­ji Po­lim­skog mu­ze­ja odr­ža­na je pro­mo­ci­ja knji­ge „Ve­li­ka – ve­li­ka po vje­kov­noj pat­nji” Bran­ka M. Pa­u­no­vi­ća. U knji­zi na pre­ko 800 stra­ni­ca go­vo­ri se o isto­ri­ja­tu Ve­li­ke, sa po­seb­nim ak­cen­tom na stra­vi­čan zlo­čin ko­ji se de­sio 28. ju­la 1944. go­di­ne ka­da je su di­vi­zi­ja „Sken­der­beg i Princ Eugen” za sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti usmr­ti­la 428 ne­du­žnih sta­nov­ni­ka ovog se­la smje­šte­nog na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, is­pod pla­ni­ne Ča­kor.
Pro­mo­ci­ju je bla­go­slo­vio epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je, is­ti­ču­ći da je mu­če­ni­štvo obi­lje­ži­lo isto­ri­ju Ve­li­ke, ko­ja zbog to­ga za­o­ku­plja po­seb­nu pa­žnju na­uč­ni­ka. Vla­di­ka je na­gla­sio da je Ve­li­ka da­la ve­li­ku žr­tvu u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ko­ja je, iz­me­đu osta­lih, in­spi­ri­sa­la i Bran­ka Pa­u­no­vi­ća, da na­pi­še po­tre­sno svje­do­čan­stvo o naj­mon­stru­o­zni­jem ubi­ja­nju že­na, dje­ce i sta­ra­ca na nji­ho­vom kuć­nom pra­gu.
- Vje­ru­jem da je Go­spod, iz­grad­njom cr­kve u Ve­li­ci sve nje­ne žr­tve, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i dje­ce ko­ja su kla­na i ži­va ba­ca­na u oganj, upi­sao u svo­je sve­te knji­ge. Sve­tost tih žr­ta­va i mu­če­ni­ka, ko­ja su u po­sled­nje vri­je­me, kroz broj­na oku­plja­nja, su­sre­te, be­sje­de i knji­ge, ma­ni­fe­stu­je na je­dan po­se­ban na­čin, da­la je no­vi ži­vot Ve­li­ci. Na to uka­zu­je i knji­ga Bran­ka Pa­u­no­vi­ća ko­ji je smo­gao sna­ge da na­pi­še ova­ko zna­čaj­no dje­lo – na­gla­sio je epi­skop Jo­a­ni­ki­je.
Aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić je is­ta­ko da se Pa­u­no­vić pi­šu­ći knji­gu o ge­no­ci­du ko­ji se de­sio u Ve­li­ci nad ne­du­žnim sta­nov­ni­štvom odu­žio ne sa­mo svom rod­nom kra­ju već i na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma. On je go­vo­rio o isto­rij­skim pri­li­ka­ma ko­je su vla­da­le pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, na­vo­de­ći da je Ve­li­ka od­u­vi­jek bi­la na me­ti raz­li­či­tih za­vo­je­va­ča ko­ji su na­sto­ja­li da je po­ro­be.
- Pa­u­no­vić je u ovoj knji­zi oti­šao da­lje od sta­lih is­tra­ži­va­ča, osvr­ću­ći se na isto­rij­ske pri­li­ke ko­je su pret­ho­di­le ge­no­ci­du u Ve­li­ci. On je na­pra­vio ve­li­ki po­du­hvat, jer ova će knji­ga tra­ja­ti, oba­ve­zi­va­ti, opo­mi­nja­ti i pod­sje­ća­ti na je­dan tra­gi­čan do­ga­đaj ka­da je Ve­li­ka, za­hva­lju­ju­ći zlo­či­nač­koj ru­ci, u jed­nom da­nu osta­la bez tre­ći­ne svo­jih sta­nov­ni­ka – ka­zao je Da­šić.
Prof. dr Dra­go­mir Ki­ćo­vić je na­gla­sio da knji­ga go­vo­ri o na­šim ne­sre­ća­ma, ko­lek­tiv­nom i in­di­vi­du­al­nom bo­lu.
- Ve­lič­ka tra­ge­di­ja - šta re­ći na tu stra­ho­tu do ono što na­šem na­ro­du i vre­me­nu muč­nom na­li­či. Ni stra­šni­je ni kr­va­vi­je sud­bi­ne, ni vi­še i ne­za­li­je­če­ni­je ra­ne. Ni ve­će tra­ge­di­je – ni ma­nje hra­bro­sti, od­va­žno­sti i in­te­re­so­va­nja, do sko­ro, onih ko­ji su bi­li po­zva­ni da o ovom zbo­re, pi­šu i ob­ja­ve. Tre­ba­li su i mo­ra­li! Kao da nam je i za to bio kriv ne­ko dru­gi? A ni­je! Ima­li smo i „oštra pe­ra i do­volj­no ma­sti­la“. Za­to, za za­pre­ta­va­nje ve­lič­ke tra­ge­di­je ne kri­vi­mo dru­ge – ne­go se­be. Mo­žda je ću­ta­nje do­no­si­lo pri­vi­le­gi­je? I dok je tra­ja­lo to ću­ta­nje, Bran­ko Pa­u­no­vić je mar­lji­vo i bri­žno pri­ku­pljao gra­đu za ovu „ve­li­ku ku­ću“ ko­ja nas ve­če­ras oku­pi. Za­to mu oda­je­mo ve­li­ko pri­zna­nje što na auten­ti­čan, ja­san, do­ku­men­to­van i do­sto­jan na­čin smje­lo pro­go­vo­ri, na­pi­sa ovu knji­gu i po­da­ri je vječ­no­sti – is­ta­kao je Ki­ćo­vić.
Na slič­nom fo­nu go­vo­rio je i no­vi­nar i pu­bli­ci­sta Bu­do Si­mo­no­vić, je­dan od re­cen­ze­na­ta, ko­ji na­gla­ša­va da dje­lo pred­sta­vlja sve­ti na­por i ne­mjer­ljiv do­pri­nos da, na­kon 70 go­di­na, isti­na o stra­da­nju Ve­li­ke do­bi­je za­slu­že­no mje­sto u isto­ri­ji
- Ovaj zlo­čin je du­go bio za­bra­nje­na te­ma. Ne­ko je, ba­ja­gi, u ime mi­ra i brat­stva i je­din­stva, upor­no po­ku­ša­vao da za­u­vi­jek za­klo­pi tu naj­kr­va­vi­ju stra­ni­cu ve­lič­ke isto­ri­je, a u su­šti­ni da ope­re kr­va­ve ru­ke i crn obraz šip­tar­sko-mu­si­man­skih zli­ko­va­ca i ko­lja­ča. Ne­ko­me su bi­li va­žni­ji oni ko­ji su zlo­čin pri­či­ni­li ne­go ne­vi­ne žtr­ve, ve­lič­ki ve­li­ko­mu­če­ni­ci, pre­te­žno dje­ca, že­ne i star­ci, ko­je su tog da­na u be­sti­jal­noj po­ma­mi i bez­u­mlju po­bi­li do­bro­volj­ci iz re­do­va šip­ta­ra i mu­sli­ma­na pod nje­mač­kim bar­ja­kom i oruž­jem – na­veo je Si­mo­no­vić.
To­kom vi­še­sat­nog pro­gra­ma, ko­jeg je, u pri­su­stvu broj­ne pu­bli­ke, vo­dio no­vi­nar Mi­o­mir-Mi­jo Bo­ško­vić, o tra­ge­di­ji je go­vo­rio i je­dan od pre­ži­vje­lih svje­do­ka Ve­li­mir M. Bo­ško­vić, dok je od­lom­ke iz knji­ge či­ta­la glu­mi­ca be­ran­skog Ama­ter­skog po­zo­ri­šta Iri­na Ka­stra­to­vić Ze­če­vić. U ime iz­da­va­ča „AP Print“ go­vo­rio je Ra­den­ko Iva­no­vić. Na­stu­pi­li su i pje­snik Pe­tar Rmuš i na­rod­ni gu­slar Ra­do­ji­ca Goj­ko­vić, dok je na kra­ju ri­je­či za­hval­no­sti svi­ma ko­ji su po­mo­gli da ovo dje­lo ugle­da svje­tlost da­na upu­tio autor Bran­ko M. Pa­u­no­vić. D.J.


Ne­ma ide­o­lo­gi­je mr­žnje

U osvr­tu na knji­gu knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki je is­ta­kao da je ona po­men ve­lič­kim žr­tva­ma, kao i pod­sti­caj za no­va is­tra­ži­va­nja.
- Va­žno je re­ći da autor ove knji­ge ni­je ostra­šće­ni na­ci­o­na­li­sta, ni­ti ide­o­log mr­žnje ne­go is­tra­ži­vač i stva­ra­lac emo­ci­o­nal­no ve­zan za rod­no tlo. Osli­kao je, bi­lje­že­ći vri­je­me, či­ni se, ve­o­ma uvjer­lji­vo, tu­gu i tra­gi­ku sva­ke, po­na­o­sob žr­tve. U sva­kom slu­ča­ju, po­sli­je ove knji­ge, smrt im ne mo­že ni­šta, osim što je pre­ve­la nji­ho­ve „sve­te du­še“ u vječ­nost osmje­hu­ju­ći se na nas, ko­ji smo se la­ti­li ovog te­škog i oba­ve­zu­ju­ćeg na­u­ma da pro­go­vo­ri­mo o ve­lič­kim žr­tva­ma – ka­zao je Ži­va­lje­vić.