„Pri­ruč­nik sa­mo­će” je knji­ga ko­ja, upra­vo, svo­jim na­slo­vom naj­bo­lje de­fi­ni­še svo­ja mo­tiv­ska i po­et­ska od­re­di­šta. U žan­rov­skom smi­slu ona je se­ri­jal dnev­nič­kih, pro­znih, za­pi­sa, a u po­et­skom ona je obra­zac du­bo­ko lič­ne, od­no­sno, in­tim­ne is­po­vi­je­sti ar­ti­ku­li­sa­ne li­ri­kom kao za­štit­nim zna­kom ovog auto­ra, is­ti­če Jo­va­no­vić.
Auto­ra ko­ji Je­se­nji­na ni­je ni­kad osta­vio na mi­ru, pre­u­zi­maj­ći od nje­ga ta­na­nu no­stal­gi­ju pre­ma sve­mu što od­la­zi u ne­po­vrat. I ima­ju­ći, vje­ro­vat­no, uvi­jek u vi­du onaj ču­ve­ni pri­zor ko­ji je za­u­vi­jek slo­mio Je­se­nji­no­vu du­šu: pri­zor ko­nja ko­ji ju­ri rav­ni­com po­red vo­za uza­lud­no po­ku­ša­va­ju­ći da ako ne pre­te­če, ma­kar, iz­dr­ži pa­ra­lel­nu tr­ku sa no­vim gvo­zde­nim ču­dom, od­no­sno, sa do­la­skom epo­he na ko­ju će se čo­vjek sve te­že pri­vi­ka­va­ti jer mu do­no­si gu­blje­nje sop­stve­nog iden­ti­te­ta, sop­stve­ne du­še.
„U „Pri­ruč­ni­ku sa­mo­će”, upra­vo, je naj­vi­še tu­ge za ne­ka­da­šnjim ho­ri­zon­ti­ma i gor­kog ob­ra­ču­na sa sva­ko­dne­vi­com i etič­ki uni­šte­nim čo­vje­kom. Sa ovom frag­men­tar­nim, auto­bi­o­graf­skim iz­li­vi­ma kao da se po­tvr­đu­je uni­ver­zal­ni spi­sa­telj­ski na­por. Ako, na­i­me, ne­ma ra­ci­o­nal­ne svr­he pi­sa­nja, on­da je smi­sao pi­sa­nja u sa­mom pi­sa­nju: u pre­sa­vi­ja­nju ži­vo­ta u pre­svi­je­ni pa­pir. To je, za­pra­vo, drev­na ljud­ska po­tre­ba sa ko­jom smo uvi­jek u svje­snom i ne­svje­snom kon
flik­tu”, na­vo­di Jo­va­no­vić.
Ro­do­ljub Ćo­rić je u „Pri­ruč­ni­ku sa­mo­će” za svoj po­et­ski kre­do uzeo Ril­ke­o­vu po­ru­ku: udu­bi se u se­be – i udu­bio se u se­be, iz­ba­civ­ši iz se­be i otrov i cvi­jet. Pje­snik je iz­vr­šio re­ci­kla­žu onog što je do sa­da na­pi­sao, kre­ću­ći se ka pa­limp­se­stu, od­no­sno, kre­a­tiv­ni­jem oslo­ba­đa­nju se­be od se­be, sa­gle­da­va­ju­ći pi­sa­nje kao slo­bo­du ne­mir­nog su­bjek­ta. Kao pro­ši­re­nu autor­sku svi­jest u od­no­su na onu ko­ja se uslov­no mo­že na­zva­ti lek­tir­ska i za­vi­čaj­no uokvi­re­na. Ri­ječ je, za­pra­vo, is­ti­če Jo­va­no­vić, o pje­sni­štvu ko­je smo zna­li iz pret­hod­ne tri zbir­ke po­e­zi­je, ali ko­ji je sa­da svo­ju pr­vu fa­zu is­ka­za uči­nio pro­du­blje­ni­jom, sin­te­tič­ni­jom, s glav­nim ci­ljem da se mo­ra­ju ski­nu­ti i svo­je i tu­đe ma­ske, te da tre­ba pje­snič­ki, otvo­re­no, osta­vi­ti iza se­be ne­što što je pa­ra­dig­ma te­ste­men­tar­nog i ne­li­ce­mjer­nog. I u sva­kom tre­nu po­ve­za­ti fak­to­gra­fi­ju is­ku­stva sa po­et­skim is­ka­zom. Ova knji­ga, ka­ko to uosta­lom, pro­iz­i­la­zi iz usa­mlje­nič­kih no­ta­ci­ja pli­je­ni svo­jom iskre­no­šću: pre­pu­šta­nje auto­bi­o­graf­skom i lir­skom su­bjek­tu da se pro­ži­ma­ju i ne ospo­re jed­no dru­go.
„Autor „Pri­ruč­ni­ka sa­mo­će” uspio je u onom što je bio nje­gov im­pe­ra­ti­ve: do­pri­je­ti, ko­nač­no, do dna svo­je du­še, i iz­ni­je­ti je na vid­no mje­sto kao svo­ju sud­bi­nu. Da se na ne­po­sre­dan i po­et­ski na­čin skop­ča i sa lje­po­tom po­e­zi­je, kao je­di­nog si­gur­nog i ne­kon­ta­mi­ni­ra­nog mje­sta bo­rav­ka; kao vje­či­to i li­je­po po­i­gra­va­nje sa og­njem o ko­jem go­vo­ri go­re po­me­nu­ti, pje­snik. Obes­kr­vio bih ži­vot, da mi pe­ro ni­je do­šlo u ru­ke – ka­že Ćo­rić u svom za­pi­su od 10. apri­la”, na­vo­di on. S.Ć.


Pje­sni­ko­va do­li­na

Re­zi­den­ci­jal­no mje­sto ovog dnev­nič­kog ko­lo­ple­ta je­ste „Pje­sni­ko­va do­li­na”. To je oči­gled­no po­et­ski, unu­tra­šnji, to­po­nim sa pri­mje­sa­ma za­vi­čaj­nog pod­ne­blja, sma­tra Jo­va­no­vić. „To je ta­mo gde se tr­či kao u pro­stor još oču­va­nih ti­ši­na i uni­ver­zal­ne či­sti­ne. Đe se još ugle­da ili re­flek­tu­je zrn­ce svi­je­ta ko­je do­ne­se ra­dost i obes­hra­bre­nje po­sto­ja­nja. Gde je sve idi­la ko­ja ne­sta­je ali zbog ko­je vri­je­di pro­pje­va­ti i usa­gla­si­ti se sa sop­stve­nim rječ­ni­kom sa­mo­će. Ta­mo đe ma­te­ma­tič­ki ko­do­vi ne­će bi­ti pe­čat sud­bi­ne i ta­mo gde ni­šta ne­će bi­ti pro­gra­mi­ra­no i pred­vi­dlji­vo”.