U pro­sto­ri­ja­ma Dru­štva „Sve­ti Ge­or­gi­je” u Nik­ši­ću prek­si­noć je u okvi­ru tri­bi­ne UKCG „Svo­bo­di­ja­da” odr­ža­no po­et­sko ve­če Da­ni­la Jo­ka­no­vi­ća, pje­sni­ka i ured­ni­ka iz­da­vač­ke ku­će „Gra­ma­tik” iz Be­o­gra­da. Go­vo­re­ći o nje­go­vom stva­ra­la­štvu pje­sni­ki­nja, ured­ni­ca tri­bi­ne Mi­li­ca Ba­krač, na­gla­si­la je ve­li­ki iza­zov go­vo­ri­ti o po­e­zi­ji Danila Jokanovića, knji­žev­ni­ka ko­ji je stva­rao van za­vi­ča­ja, „a u či­joj po­e­zi­ji ima to­li­ko sa­ču­va­nog za­vi­ča­ja, kao da iz nje­ga ni­ka­da ni­je ni oti­šao”.
- Pr­vo što pri­mje­ti­mo kad otvo­ri­mo stra­ni­ce Da­ni­lo­vih knji­ga je­su dis­ti­si, stro­fe od dva sti­ha, ko­je je zbi­lja te­ško uspje­šno pi­sa­ti. Či­ta­va knji­ga „Slo­va na­ših ime­na” je­ste sa­zda­na od di­sti­ha. Knji­ga je pa­žlji­vo bi­ra­nog na­slo­va sa pro­lo­škom pje­smom ko­ja no­si isti na­slov kao i knji­ga. Od Stra­ži­lo­va do pre­da­ka i na­ših da­na, Hra­mo­va, pre­ko Uzdar­ja i Pi­sa­ma, pje­snik ni­že, uz po­moć Ma­sti­la i Vi­na oso­be­ne ri­me. Ima ov­dje sti­ho­va ko­ji su po­sve­će­ni obič­nim ži­vot­nim tre­nu­ci­ma, sva­ko­dne­vi­ci, ali me­lo­di­ja sti­ha i po­en­ta pje­sme i toj obič­no­sti ži­vo­ta da­je po­seb­nu lje­po­tu. Ne­ke pje­sme ot­kri­va­ju i taj­nu svog na­stan­ka: pje­snik je „bdeo nad sva­kim slo­vom/ nad sva­kom re­či no­vom...” Ta­kva bde­nja i ne­sne, pje­sni­ka od­vo­de na pu­to­va­nja u naj­sve­ti­je i naj­o­pje­va­ni­je na­še kra­je­ve, u du­hov­nu po­stoj­bi­nu, Ko­smet. „Na pu­tu za Me­to­hi­ju/ pod je­zi­kom no­sim zmi­ju, no­sim ne­ke sta­re ra­ne/ da po­lo­žim u De­ča­ne. Sve ove sve­ti­nje su slo­va na­ših ime­na: Da­ni­lo i De­ča­ni, Mi­li­ca i Me­to­hi­ja. Ime­na pre­da­ka sa­ču­va­na su po Jo­ka­no­vi­ću u sta­rim spi­si­ma. Slo­va na­ših ime­na ču­va­ju za­pi­si o mli­nu i ulja­ni­ku – ka­za­la je Ba­krač.
Mo­li­tve­nim to­nom u „Slo­vi­ma na­ših ime­na” Jo­ka­no­vić je opje­vao i Gra­ča­ni­cu i Sve­tu So­fi­ju, pri­mje­ti­la je ona.
- O Gra­ča­ni­ci smo pi­sa­li svi mi, ali je ne­po­no­vlji­va Da­ni­lo­va po­et­ska sli­ka u ko­joj Gra­ča­ni­cu no­si sva­ki pri­pad­nik na­šeg na­ro­da, i to u gru­di­ma, kud god da se po svi­je­tu kre­će­mo. Sva­ki di­stih po­sje­du­je „va­tru ri­je­či”, ka­ko to na­gla­ša­va pje­snik - ne­u­jed­na­če­na me­tri­ka sti­ha ko­ja va­ri­ra od dva­na­e­ster­ca, je­da­na­e­ster­ca, od­no­sno do de­ve­ter­ca i osmer­ca ne re­me­ti me­lo­di­ju pje­sme – is­ta­kla je ona..
Na­ša pje­sni­ki­nja je na­gla­si­la da i u zbir­ci „Zvo­na Sve­te So­fi­je” pre­o­vla­da­va­ju ta­ko­đe pje­sme u dis­ti­si­ma, kao i da do­mi­ni­ra­ju hri­šćan­ski mo­ti­vi.
- Iskre­na mo­li­tve­na mi­sao i mi­si­ja obič­nog čo­vje­ka, po­bo­žni­ka i smrt­ni­ka, da ne ka­žem gre­šni­ka ko­jeh „zeb­nja sva­ko­ja­ka ob­u­zi­ma/ko da mi ne­bo mo­li­tvu ne pri­ma.” Već sam po­me­nu­la sli­ku da sva­ko od nas u gru­di­ma no­si Gra­ča­ni­cu, ali u ovoj knji­zi zvo­no Sve­te So­fi­je je me­ta­fo­ra za sr­ce ko­je bi­je u na­šim gru­di­ma, kao ne­u­hva­tlji­va sli­ka/ po­ru­še­nih zvo­ni­ka.” Ova knji­ga je Jo­ka­no­vi­ćev lič­ni mo­li­tve­nik. Dis­ti­si po­sve­će­ni Go­spo­du i sto­pa­ma Nje­go­vim, sve­toj So­fi­ji, kao i oni me­ni po­seb­no dra­gi: Sve­tom kra­lju Vla­di­mi­ru i Ko­sa­ri, či­ji ju­bi­lej pro­sla­vlja­mo ove go­di­ne (1.000 go­di­na od stra­da­nja sve­tog kra­lja Vla­di­mi­ra), za­tim slo­va vječ­noj Stu­de­ni­ci, ne­ma­njić­koj la­vri, sed­mo­vrat­noj Ži­či, ma­na­sti­ru Mo­ra­či i Sve­ti­go­ri, je­su oda Pra­vo­sla­vlju. Pje­sma Sve­ti­go­ra je sli­ka Jo­ka­no­vi­će­vog za­vi­ča­ja, po­me­nu­tog na po­čet­ku ovog tek­sta iz ko­je pje­snik ni­ka­da ni­je oti­šao: „Kad se pri­mak­nem za­vi­ča­ju /re­či mi u gr­lu za­sta­ju” – a te ri­je­či ko­je se zgr­če u gr­lu, je­di­no na pa­pir pre­no­se iskon­ska osje­ća­nja onog ko­ji pa­ti i ko­ji lju­bi rod­nu gru­du. Za­pra­vo, sve naj­ljep­še sve­ti­nje u Cr­noj Go­ri su Da­ni­lov za­vi­čaj. Nji­ho­va zda­nja i nji­ho­ve fre­ske. Ipak, na­kon ovog ci­klu­sa po­sve­će­nog Pra­vo­sla­vlju, oče­ki­va­no sli­je­di neo­bi­čan i iskren poj ili jav Ru­si­ji i Ara­ra­tu, ka­že Ba­krač na­gla­siv­ši da Da­ni­lo Jo­ka­no­vić u svo­jim knji­ga­ma te­mat­ski pra­vi po­dje­lu po­e­zi­je na: re­flek­siv­nu, lju­bav­nu ali u zna­čaj­noj mje­ri on stva­ra bo­em­sku po­e­zi­ju.
Oda­bra­ne Jo­ka­no­vi­će­ve sti­ho­ve go­vo­rio je Spa­so­je To­mić a gost ve­če­ri je bi­la mla­da nik­šić­ka pje­sni­ki­nja Sa­va Ra­du­lo­vić.L.N.


De­vet zbir­ki po­e­zi­je

Da­ni­lo Jo­ka­no­vić je ro­đe­ni Pod­go­ri­ča­nin, ali već de­ce­ni­ja­ma ži­vi i ra­di u Be­o­gra­du. Do sa­da je ob­ja­vio vi­še na­slo­va po­e­zi­je - „Dru­ga­či­ji mo­ti­vi”, „Mo­guć­nost iz­bo­ra”, „Eros na ko­lje­ni­ma”, „No­jev ga­vran”, „Tram­vaj za Kal­hi­du”, „Ne­u­mit­ne pe­sme sta­re i no­ve”, „Me­rom ru­ža i ve­tro­va”, „Ne­na­pi­sa­ne pri­če,” „Slo­va na­ših ime­na” i dru­ge.