Knji­ga „Di­ja­lo­zi, mo­no­lo­zi i po­ne­ka lir­ska sit­ni­ca” auto­ra Ra­do­ji­ce Bo­ško­vi­ća, pro­mo­vi­sa­na je u okvi­ru 46 „Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je”, ko­je se odr­ža­va­ju u Bi­je­lom Po­lju, u bi­bli­o­te­ci „Mi­o­drag Bu­la­to­vić” u Ba­njem se­lu. Na pro­mo­ci­ji je go­vo­rio knji­žev­nik Ra­do­man Če­čo­vić.
On je is­ta­kao da ono što naj­bo­lje opi­su­je Bo­ško­vi­će­vu knji­gu je­ste stal­no in­si­sti­ra­nje na iden­ti­te­tu, i to iden­ti­te­tu su­bjek­ta ko­ji se ra­slo­ja­va u auto­re­fe­ren­ci­jal­no (stva­ra­lač­ka sa­mo­svi­jest) i eg­zi­sten­ci­jal­no (su­bje­kat u ne­kom vre­me­nu i pro­sto­ru).
-Upo­ri­šno mje­sto ovog umjet­nič­kog ostva­re­nja Ra­do­ji­ce Bo­ško­vi­ća je­ste po­tra­ga, li­te­rar­na, mit­ska, sa­vre­me­na i sva­ko­dnev­na, za od­go­vo­rom na pi­ta­nje šta je­ste, ili šta sve je­ste iden­ti­tet su­bjek­ta, a sa­mim tim i svi­je­ta u ko­me smo se eto ne­ka­ko na­šli – za­klju­čio je Če­čo­vić.
Sti­ho­ve pje­sa­ma Ra­do­ji­ce Bo­ško­vi­ća na pro­mo­ci­ji su ka­zi­va­li Sla­đa­na Bu­ba­nja i Izet Mu­la­be­go­vić.
Ra­do­ji­ca Bo­ško­vić, je­dan od naj­ve­ćih cr­no­gor­skih knji­žev­nih stva­ra­la­ca, ro­đen je 1947. go­di­ne u Pa­vi­nom Po­lju, gim­na­zi­ju je za­vr­šio u Bi­je­lom Po­lju, a Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet u Be­o­gra­du. Ra­dio je kao pro­fe­sor u bje­lo­polj­skoj gim­na­zi­ji „Mi­lo­je Do­bra­ši­no­vić”, a pen­zi­ju je ste­kao kao glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik pod­go­rič­ke „Knji­žev­ne re­vi­je”.
Do­bit­nik je zna­čaj­nih stru­kov­nih i dru­štve­nih pri­zna­nja kao što su Or­den sa zlat­nim vi­jen­com, na­gr­da „3. ja­nu­ar”, Po­ve­lja gra­da Kra­lje­va, na­gra­da „Ri­sto Rat­ko­vić”, „Tri­na­e­sto­jul­ska na­gra­da”, a za iz­u­ze­tan do­pri­nos u obla­sti kul­tu­re do­bio je sta­tus is­tak­nu­tog kul­tur­nog stva­ra­o­ca, ko­ji se do­dje­lju­je umjet­ni­ku ili struč­nja­ku či­je je dje­lo od iz­u­zet­nog zna­ča­ja za kul­tu­ru Cr­ne Go­re.
- Jav­na usta­no­va „Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je” ima div­nu na­vi­ku da do­bit­ni­ku na­gra­de „Ri­sto Rat­ko­vić” na­red­ne go­di­ne od­štam­pa knji­gu. To se do­go­di­lo i me­ni. Za­do­vo­ljan sam ka­ko je ura­đe­na, a šta je u njoj, pro­su­di­će či­ta­o­ci - ka­zao je pro­šlo­go­di­šnji do­bit­nik isto­i­me­ne na­gra­de Ibra­him Ha­džić, na pro­mo­vi­sa­nju svo­je knji­ge „Ma­ter­nji je­zik”.
- U ovoj knji­zi je spa­ko­van je­zik mo­je maj­ke. Je­zik ko­ji prak­tič­no ne po­sto­ji, ali po­sto­ji u po­e­zi­ji. Da bih pro­vje­rio se­be i svo­ju ne­si­gur­nost, mno­gi­ma sam dao da pro­či­ta­ju ovu knji­gu. Svi­ma ko­ji­ma sam se ja­vio, oda­zva­li su se sa vr­lo po­zi­tiv­nim ko­men­ta­ri­ma. U ovom dje­lu ima ne­ko­li­ko pje­sa­ma ko­je pri­pa­da­ju mo­joj maj­ki, ali ima i onih ko­je sam upra­vo njoj po­sve­tio - is­ta­kao je Ha­džić.
„Ma­ter­nji je­zik” je knji­ga oso­bi­te hra­bro­sti i jed­ne iz­gra­đe­ne i ve­o­ma od­go­vor­ne za­vi­čaj­no­sti, ka­zao je Pe­tar Ar­bu­ti­na.
- Svi ovi di­ja­lo­zi u knji­zi su opi­si i ri­je­či ko­je su odav­no pre­pra­ne u je­zik. One su kao be­lu­ci ko­je ri­je­ka go­di­na pre­pi­ra, i sa­mim tim, one su sa­vr­še­ne. Ibra­him Ha­džić je in­kor­po­ri­rao u svo­ju pje­snič­ku i knji­žev­nu na­mje­ru ali ni­je htio da ih po­kva­ri na taj na­čin na ko­ji bi ih, da je bio ma­nje mu­dar, po­ku­šao da pod­re­di se­bi - is­ta­kao je Ar­bu­ti­na.
On je na­gla­sio da je re­la­tiv­ni pre­zent, ko­ji funk­ci­o­ni­še u sa­vre­me­noj po­e­zi­ji ji, mi­mo­i­šao ovu knji­gu i da je to do­bro.
Knji­že­no pod­ne po­sve­će­no is­tak­nu­tom pu­bli­ci­sti, isto­ri­ča­ru i knji­žev­ni­ku Fa­ru­ku Di­zda­re­vi­ću odr­ža­no je u bi­bli­o­te­ci „Ća­mil Si­ja­rić”, u Go­di­je­vu, kao dio pro­gra­ma 46. Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je. O stva­ra­la­štvu i dje­lu Fa­ru­ka Di­zda­re­vi­ća, go­vo­ri­li su knji­žev­ni­ci Ha­džem Haj­da­re­vić i Mir­sad Ras­to­der.
- Di­zda­re­vi­ćev ži­vot­ni i rad­ni vi­jek, nje­gov stva­ra­lač­ki opus, pre­ve­lik je da bi se o nje­mu go­vo­ri­lo sat ili dva, na­še je sa­mo da od­škri­ne­mo vra­ta i za­hval­no uđe­mo u pro­stor jed­ne po­seb­ne i ve­o­ma bo­ga­te ži­vot­ne bi­o­gra­fi­je. Fa­ruk je knji­žev­nik, isto­ri­čar kul­tu­re, na­uč­nik či­ja su dje­la iz kul­tur­ne i obra­zov­ne tra­di­ci­je San­dža­ka i Bo­sne, go­to­vo pa ne­za­o­bi­la­zna na­uč­na li­te­ra­tu­ra. Ali, ono što po­seb­no že­lim da is­tak­nem je­ste na­čin na ko­ji on pri­la­zi knji­žev­nom tek­stu i na­uč­noj gra­đi, ide­ja­ma i mi­šlje­nji­ma. On sve­mu pri­la­zi s pu­nom estet­ski pro­fi­li­ra­nom od­go­vor­no­šću - is­ta­kao je Haj­da­re­vić, do­da­ju­ći da ono što je osje­tio či­ta­ju­ći Di­zda­re­vi­će­ve stu­di­je iz obla­sti knji­žev­no­sti, et­no­mu­zi­ko­lo­gi­je, sli­kar­stva, je­ste to da on umjet­nost po­sma­tra kao fun­da­men­tal­ni Bo­ži­ji dar.
To­kom knji­žev­nog dru­že­nja bo­gat opus Fa­ru­ka Di­zda­re­vić po­hva­lio je i Mir­sad Ras­to­der, is­ta­kav­ši da se o nje­mu mo­že go­vo­ri­ti kroz naj­ma­nje tri ostva­re­ne ka­ri­je­re, a to su mi­si­o­nar mul­ti­kul­tu­re i zbli­ža­va­nja stva­ra­o­ca, ana­li­ti­čar i kom­pe­tent­ni pro­mo­ter ta­len­to­va­nih i afir­mi­sa­nih umjet­ni­ka, i ona naj­va­žni­ja, pi­sac zna­čaj­nih hro­ni­ka stu­di­ja i pro­ze.
- Ri­jet­ke su lič­no­sti ko­je ne­sa­gle­di­vo ši­ro­ko, svim bi­ćem, mi­si­o­nar­ski raz­u­đe­no i kom­pe­tent­no ob­je­di­ne u se­bi moć pro­nic­lji­vog po­sma­tra­ča, vi­zo­nar­ski agil­nog po­kre­ta­ča i ak­te­ra re­fer­ntne kul­tu­re kroz vri­je­me, a pri­tom kom­ple­ti­ra­ju i bo­gat stva­ra­lač­ki opus. Si­gu­ran sam da je Fa­ruk jed­na od tih iz­u­zet­nih oso­ba, on je ho­da­ju­ća en­ci­klo­pe­di­ja bo­šnjač­ke knji­žev­no­sti i kul­tu­re uop­šte - ka­zao je Ras­to­der.M.N.


Iz­lo­žba i knji­žev­na sce­na ze­mlje go­sta

U okvi­ru 46. „Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je” odr­ža­no je i pje­snič­ko ve­če ze­mlje go­sta – Austri­je. Knji­žev­nu sce­nu ove ze­mlje pred­sta­vi­li Ro­bert Pro­zer, Re­be­ka Či­lo­vić, Bo­gić Ra­ko­če­vić, To­mi­slav Ma­rin­ko­vić, Bran­ko Če­gec, Ta­nja Ba­kić, Ka­ta­ri­na Ki­ko­vić, Enes Ha­li­lo­vić, Mi­o­drag Ra­do­vić, Vla­di­mir Mar­ti­nov­ski, Mar­ga­ret Krejdl, Ana Pe­jo­vić, So­nja Har­ter i Sla­ve Đor­đo Di­mo­ski.
Pr­vi put u Cr­noj Go­ri iz­lo­žba po­zna­tog fran­cu­skog umjet­ni­ka Žan Pjer Tan­gi­ja, otvo­re­na je u ku­ći Ri­sta Rat­ko­vi­ća. Iz­lo­že­ne gra­fi­ke pred­sta­vlja­ju im­pre­si­je, na pu­to­va­nja po svi­je­tu, ko­jih je, za­hva­lju­ju­ći funk­ci­ji ko­ju je oba­vljao, bi­lo ja­ko pu­no, ka­zao je autor.
- Na­kon pu­to­va­nja, pr­vo bih ura­dio cr­te­že ili akva­re­le, da bih ka­sni­je ne­ke ko­ma­de pre­ba­cio u gra­vu­re, na­gla­sio Tan­gi, is­ti­ču­ći da će slje­de­ća se­ri­ja gra­vu­ra bi­ti sa pu­to­va­nja od Pod­go­ri­ce do Bi­je­log Po­lja jer je bio odu­še­vljen pej­za­žom ko­ji je vi­dio.
- Ve­li­čan­stve­nost i lje­po­ta pej­za­ža auto­mat­ski in­spi­ri­šu ono­ga ko vo­li pri­ro­du, od­no­sno umjet­ni­ke ko­ji se ti­me ba­ve - pro­ko­men­ta­ri­sao je Tan­gi.
Fa­sci­ni­ran Cr­nom Go­rom, Pa­ri­ža­nin, Žan Pjer Tan­gi, obe­ćao je da će cr­no­gor­sku ma­pu gra­fi­ka pred­sta­vi­ti u na­šoj ze­mlji u apri­lu na­red­ne go­di­ne.