Du­go­me­tra­žnim pr­vi­jen­cem, fil­mom „Ap­so­lut­nih sto”, re­ži­ser Sr­dan Go­lu­bo­vić ob­zna­nio je pu­bli­ci šta od nje­ga mo­že oče­ki­va­ti - ve­li­ke te­me, ve­li­ke igre, ne­do­stup­ne ma­lom čo­vje­ku, a ko­je ne sa­mo da se pre­la­ma­ju na nje­go­vu sud­bi­nu, već mu je uve­li­ko i od­re­đu­ju. Taj kurs na­sta­vio je Go­lu­bo­vić i svo­jim fil­mo­vi­ma ko­ji su po­tom usli­je­di­li „Klop­ka” i „Kru­go­vi”, do­dat­no po­ten­ci­ra­ju­ći ne­sreć­ni pe­ri­od `90. go­di­na pro­šlog vi­je­ka, či­ji se otrov­ni re­po­vi i da­lje vu­ku po na­šoj sa­da­šnjo­sti. Tre­nut­no, ka­ko nam je Go­lu­bo­vić re­kao pri­li­kom nje­go­vog bo­rav­ka u Pod­go­ri­ci, ra­di na sce­na­ri­ju o rad­ni­ku ko­ji je ostao bez po­sla, a ko­me je dr­ža­va, za­to što ne mo­že da iz­dr­ža­va po­ro­di­cu, od­u­ze­la dje­cu. Re­vol­ti­ran tim po­stup­kom, otac kre­će pje­ške na put po Sr­bi­ji, u na­di da će us­pje­ti da na tom sko­ro si­zi­fov­skom pu­tu, us­pi­je da se iz­bo­ri sa ko­rum­pi­ra­nim bi­ro­krat­skim si­ste­mom.
● Če­sto ka­že­te da je bit­no da film ima estet­sku i emo­ci­o­nal­nu pri­ču ko­ja će Vas, pa ta­ko i pu­bli­ku, na pr­vu ru­ku pro­tre­sti. Kroz svo­je ra­do­ve mno­go pro­go­va­ra­te i o eti­ci.
- Je­ste, to je tač­no, za­to što se ja te­mat­ski ba­vim is­ku­ša­va­njem do­brih lju­di ko­ji po­ku­ša­va­ju da za­dr­že svo­ja mo­ral­na na­če­la. Od­ra­stao sam u Ju­go­sla­vi­ji, u jed­noj po­ro­di­ci ko­ja je mno­go po­la­ga­la na mo­ral­na na­če­la, i ja sam on­da uvi­jek raz­mi­šljao to­me što bi zna­čio sav taj mo­ral da mo­ram da ih po­ga­zim. Za­to uvi­jek sta­vljam svo­je ju­na­ke na ivi­cu po­no­ra, gdje se sva hu­ma­ni­stič­ka na­če­la do­vo­de u pi­ta­nje. Ni­kad ni­sam po­ku­ša­vao da dam od­go­vor da li čo­vjek mo­že da osta­ne čo­vjek kad je pred ta­kvim iza­zo­vi­ma, ne­go sam sa­mom se­bi po­sta­vljao pi­ta­nja.
● Po­sta­vlja­ju­ći se­bi pi­ta­nja da li ste do­šli mo­žda do ne­kog od­go­vo­ra gdje bi­ste i ka­da Vi „skli­znu­li” sa te­re­na svo­jih mo­ral­nih prin­ci­pa?
- Ni­sam, ali zna­te ka­ko je go­vo­rio Džon Le­non - „ži­vot je ono što nam se de­ša­va dok ima­mo ne­ke dru­ge pla­no­ve”. Ni­kad ne zna­mo što će nam se u ži­vo­tu do­go­di­ti. Pre­i­spi­ti­vao sam se­be, a umjet­nost uvi­jek i po­či­nje iz lič­nog pre­i­spi­ti­va­nja. Ali, ni­kad čo­vjek ne zna ka­ko će se u od­re­đe­noj si­tu­a­ci­ji po­na­ša­ti. Za­to sam se to­li­ko ba­vio ti­me, jer ni­kad ni­sam bio si­gu­ran ka­ko bih re­a­go­vao. Moj otac, Pre­drag Go­lu­bo­vić (ta­ko­đe po­zna­ti re­ži­ser, prim. aut), ko­ji je ro­đen u Pod­go­ri­ci, stvar­no je ra­stao i ži­vio uz ko­dek­se čoj­stva Mar­ka Mi­lja­no­va, i o to­me sam stvar­no mno­go slu­šao u ku­ći. Cr­no­gor­ci­ma sa stra­ne to mno­go vi­še zna­či ne­go lju­di­ma ov­dje. To je kao pa­tri­o­ti­zam lju­di­ma ko­ji ži­ve u di­ja­spo­ri. To je ne­što za­ro­blje­no u pro­šlom vre­me­nu, ali je me­ni ja­ko dra­go­cje­no, i uvi­jek sam se u ne­kim lič­nim pro­pi­ti­va­nji­ma i te­škim tre­nu­ci­ma vra­ćao to­me.
● U fil­mo­vi­ma po­ten­ci­ra­te at­mos­fe­ru naj­če­šće kroz pro­stor – ar­hi­tek­tu­ru. Za­što Vam je to bit­no?
- Je­ste, to je jed­na od glav­nih ka­rak­te­ri­sti­ka mo­jih fil­mo­va, du­bo­ka po­sve­će­nost pro­sto­ri­ma u ko­ji­ma ju­na­ci ži­ve, i to­me ka­ko ti pro­sto­ri od­re­đu­ju nji­ho­ve ka­rak­te­re. Mi­slim da nas pro­sto­ri u ko­ji­ma ži­vi­mo ja­ko pu­no od­re­đu­ju. Stra­šno vo­lim ar­hi­tek­tu­ru i ja­ko je pra­tim i gle­dam, i mi­slim da je i pro­stor je­dan od ju­na­ka fil­ma. Pro­stor uti­če na dram­sku rad­nju, u ne­ki­ma vi­še, u ne­kim fil­mo­vi­ma ma­nje. Re­ci­mo u „Ap­so­lut­nih sto” ja­ko pu­no, tu je čak tre­ći glav­ni ju­nak. U tom fil­mu sam se ja­ko tru­dio da fo­bič­nost No­vog Be­o­gra­da na­gla­si­mo kroz po­stu­pak ko­ji smo di­rek­tor fo­to­gra­fi­je i ja ra­di­li - da se ni­gdje ne vi­di ne­bo, da je stal­no so­li­ter, be­ton­ski, iz­nad gla­ve glav­nom ju­na­ku i da ni­gdje ne­ma kra­ja to­me. Mi­slim da je pro­stor stra­šno va­žan, onaj u ko­me ži­vi­mo i od­ra­sta­mo, iako naj­če­šće to­ga ni­smo svje­sni, to nas u ve­li­koj mje­ri od­re­đu­je. Za­što ve­li­ki broj sli­ka­ra i sce­no­gra­fa, onih ko­ji se ba­ve lje­po­tom, do­la­zi iz Ko­to­ra? Pa za­to što su od­ra­sta­li u lje­po­ti.
● Da li će Vaš no­vi film bi­ti ne­ka vr­sta ro­ud­mu­vi­ja, ko­li­ko će se rad­nja br­zo od­vi­ja­ti?
- Bit­no mi je da pri­ka­žem pu­to­va­nje kroz jed­nu de­va­sti­ra­nu ze­mlju u ko­joj smo mi, lju­di, sve uči­ni­li da od jed­ne li­je­pe ze­mlje na­pra­vi­mo po­ma­lo apo­ka­lip­tič­nu ze­mlju na­pu­šte­nih fa­bri­ka, pri­ro­de ko­ja je do­sta uni­šte­na, pri­zo­ra ko­ji su pri­lič­no dru­ga­či­ji od na­šeg do­ži­vlja­ja iz dje­tinj­stva, jed­nog svi­je­ta ko­ji je za me­ne in­tim­no u stva­ri se sru­šio, od Ju­go­sla­vi­je do svog tog usit­nja­va­nja, do Sr­bi­je, i to je što me za­ni­ma u ovom fil­mu. To je u stva­ri pu­to­va­nje kroz sa­vre­me­nu apo­ka­lip­su kor­po­ra­tiv­nog ka­pi­ta­li­stič­kog svi­je­ta u ko­me po­je­di­nac ne po­sto­ji, u stva­ri, to­tal­no je obes­pra­vljen. Me­ni se či­ni da to ni­je ve­za­no sa­mo za Sr­bi­ju i pro­stor eks-Ju, već da je taj pro­blem svu­gdje pri­su­tan, sa­mo je ta ob­lan­da, re­ci­mo u jed­noj Bel­gi­ji, ma­lo ljep­ša. Mi­slim da su­šti­na te ogo­lje­no­sti čo­vje­ka i nje­go­ve ne­za­šti­će­no­sti le­ži u to­me da ne­ma vi­še dr­ža­ve da ga šti­ti, jer je taj kor­po­ra­tiv­ni ka­pi­ta­li­zam to­li­ko po­stao sna­žan da je po­je­di­nac pot­pu­no od­ba­čen od dru­štva.
● Zna­či ne­ma umjet­ni­ka ako ni­je lje­vi­čar?
- Mi­slim da je to pri­rod­no. Sar­tr je go­vo­rio da si u ne­kim mla­đim go­di­na­ma lje­vi­čar, da bi ka­sni­je po­stao de­sni­čar, no s tim se ne sla­žem. Mi­slim da je u da­na­šnje vri­je­me pi­ta­nje lje­vi­ce pi­ta­nje hu­ma­nog po­sma­tra­nja svi­je­ta. Mi­slim da je to­li­ko oči­gled­no ovo o če­mu pri­čam, jed­na op­šta ne­prav­da, da to vi­še ni­je ni pi­ta­nje ne­kog lje­vi­ča­re­nja ne­go je pi­ta­nje sa­mo zdra­vog ra­zu­ma.
Ž.J.


In­tu­i­ci­ja je hra­brost

● Na­kon stu­di­ja, ka­ko ka­že­te, Va­ši pr­vi ra­do­vi su Vas umjet­nič­ki oslo­ba­đa­li. Da li su Vas i osvje­šći­va­li?
- Mi­slim da je oslo­ba­đa­nje vi­še in­tu­i­ti­van pro­ces, dok je osvje­šći­va­nje in­te­lek­tu­a­lan pro­ces. I mi­slim da ne va­lja da bu­de sa­mo jed­no od ta dva. Pri­rod­no je da je u mla­do­sti vi­še u igri oslo­ba­đa­nje, dok je u zre­li­jim go­di­na­ma vi­še osvje­šći­va­nje. Ipak, tre­ba­lo bi da idu upo­re­do, i da je po­sao film­skog re­di­te­lja i umjet­ni­ka uop­šte ne­ki ba­lans iz­me­đu spo­zna­je i in­tu­i­ci­je ko­ja je sna­žna. Či­ni mi se da da su i ve­li­ki re­di­te­lji ra­di­li naj­bo­lje ka­da to­ga ni­su bi­li svje­sni, ka­da su ra­di­li što se ka­že iz sto­ma­ka. Mi­slim, vi­še in­tu­i­tiv­no. Kad mi ka­že­mo ta­le­nat, to je vr­lo po­ve­za­no sa in­ti­u­ci­jom, to je u stva­ri hra­brost da čo­vjek pre­po­zna ne­što u od­re­đe­nom tre­nut­ku i da čak i ka­da ni­je u sta­nju da ar­ti­ku­li­še za­što je to do­bro to ura­di. To je in­tu­i­ci­ja. To je za film ja­ko va­žno, po­seb­no kod glu­ma­ca.