Glu­mi­ca ko­ja je mno­gim svo­jim ro­la­ma udah­nu­la to­li­ko ži­vot­no­sti, da jed­no­stav­no ne po­mi­šlja­te da je ri­ječ o film­skoj pri­či, i ko­joj je upra­vo ta „moć oži­vo­tvo­re­nja“ omo­gu­ći­la da po­sta­ne ne­za­o­bi­la­zno ime ne­ka­da­šnje ju­go­slo­ven­ske i srp­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je je­ste Mir­ja­na Ka­ra­no­vić. Ono, što do­dat­no nje­nom ime­nu i ra­du osi­gu­ra­va mje­sto u rječ­ni­ci­ma, eni­klo­pe­di­ja­ma, zbor­ni­ci­ma, udž­be­ni­ci­ma, je­su i nje­ne broj­ne ulo­ge ostva­re­ne u po­zo­ri­štu, kao i na te­le­vi­zi­ji. No, vi­še od sve­ga, je­ste či­nje­ni­ca da njen rad jed­na­ko ci­je­ni i pu­bli­ka i kri­ti­ka. To je na­rav­no re­zul­to­va­lo broj­nim na­gra­da­ma, a ve­li­kom ni­zu zna­čaj­nih pri­zna­nja Mir­ja­na Ka­ra­no­vić ne­dav­no je u Pod­go­ri­ci pri­do­da­la još jed­no - „Ki­no oko”. Ri­ječ je o no­vo­u­sta­no­vlje­noj na­gra­di Cr­no­gor­ske ki­no­te­ke ko­ja joj je uru­če­na na pr­vom Pod­go­ri­ca film fe­sti­va­lu. Na­gra­da ko­ja je sa­svim si­gur­no oti­šla u pra­ve ru­ke jer se „Ki­no oko” do­dje­lju­je za iz­u­ze­tan do­pri­nos film­skoj umjet­no­sti. Ujed­no, bi­la je to pri­li­ka da se pod­go­rič­ka pu­bli­ka upo­zna i sa nje­nim re­ži­ser­skim pr­vjen­cem ka­da je u pi­ta­nju sed­ma umjet­nost, fil­mom „Do­bra že­na“, ko­ji je na­kon broj­nih svjet­skih fe­sti­va­la, kao što je re­ci­mo i iz­u­zet­no zna­ča­jan San­dens fe­sti­val, do­šao u Cr­nu Go­ru. Na­kon Pod­go­ri­ča­na, film je si­noć vi­dje­la i pu­bli­ka Moj­ko­vač­ke film­ske je­se­ni, a film na­sta­vlja fe­sti­val­ski ži­vot u re­gi­o­nu i svi­je­tu.
No, ovim ostva­re­njem, na­kon vi­še od tri de­ce­ni­je ra­da na fil­mu, Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, ni­je se do­ka­za­la sa­mo kao re­ži­ser, već i kao sce­na­rist­ki­nja, ali i ne­ko ko je imao uvid i upliv u či­tav tok film­ske pri­če, za­jed­no sa ko­sti­mi­ma i mu­zi­kom, i još jed­nom kao glu­mi­ca.
Film „Do­bra že­na”, go­vo­ri o že­ni ko­ja je sta­vlje­na pred iz­bor, da li će ili ne­će na­sta­vi­ti i da­lje da ži­vi sa su­pru­gom, sa či­jim rat­nim gri­je­si­ma je upo­zna­ta. Od­no­sno, da li će ili ne­će i da­lje ži­vje­ti sa sa­zna­njem da je njoj ne­ko bli­zak uči­nio ne­što pro­tiv čo­vječ­no­sti, i da­lje „glu­me­ći” do­bru že­nu, maj­ku, do­ma­ći­cu, ko­ju „po­li­ti­ka ne in­te­re­su­je”, ili će svoj ot­por is­ka­za­ti na na­čin da iza­be­re no­vi, sop­stve­ni ži­vot­ni put, iz­van po­zna­tog okru­že­nja.
●Re­kli ste da se zbog fil­ma „Do­bra že­na”, osje­ća­te kao po­čet­nik, kao ne­ko ko je ušao na te­ren ko­ji mu ne pri­pa­da, iako ste na fil­mu, kao glu­mi­ca, pri­sut­ni već 30 go­di­na?
- To je za me­ne pi­ta­nje opre­dje­lje­nja, od­no­sno či­me se ja kao umjet­nik ba­vim. Do­sad sam se uglav­nom ba­vi­la mo­jim li­ko­vi­ma, nji­ho­vim unu­tra­šnjim ži­vo­tom, nji­ho­vom spo­lja­šno­šću, po­ku­ša­va­ju­ći da od njih na­pra­vim „ži­vu oso­bu”. I, uvi­jek je tu bio ne­ko dru­gi ko je ko­or­di­ni­rao moj lik u od­no­su na sve osta­le li­ko­ve i pri­ču fil­ma. Ni­sam o to­me ni raz­mi­šlja­la, i u tom smi­slu ni­sam ima­la od­go­vor­nost ve­ću od to­ga da na­pra­vim do­bru ulo­gu i da sce­ne u ko­ji­ma sam bu­du do­bre. Na­rav­no, uvi­jek sam gle­da­la da do­pri­ne­sem i op­štem kva­li­te­tu fil­ma, ali, ni­ka­da ni­sam na to­me in­si­sti­ra­la i ni­sam ucje­nji­va­la re­di­te­lja ne­kim za­htje­vi­ma. Sa­da, oti­šla sam da­lje od igra­nja sa­mo jed­nog li­ka, jer imam pre­gled nad li­ni­jom či­ta­vog dje­la. I to je ve­li­ki pro­stor u ko­me sam da­va­la od­go­vo­re na raz­li­či­ta pi­ta­nja ko­ja su se po­ja­vlji­va­la to­kom ra­da.
●Šta je su­šti­na pri­če „Do­bra že­na”?
- To je pi­ta­nje lič­ne od­go­vor­no­sti, pred so­bom, pred svo­jim ži­vo­tom, da tre­baš od­lu­či­va­ti o sop­stve­nom ži­vo­tu i ono­me što ti je va­žno. Pro­sto, film go­vo­ri o to­me da tre­baš do­no­si­ti od­lu­ke. A, mno­ge že­ne kod nas, kao i ta mo­ja Mi­le­na, od­lu­ke pre­pu­šta­ju ne­kom dru­gom. One ži­ve je­dan udo­ban ži­vot u ko­me su bri­ge bi­le pri­lič­no mi­ni­ma­li­zo­va­ne na je­dan od­re­đe­ni ži­vot­ni pro­stor, i Mi­le­na, kao i te na­še že­ne, ni­ka­da ne ide da­lje od to­ga. Sve je to u re­du ka­da ži­vi­mo ne­ki do­sa­dan ži­vot u dru­štvu u ko­me je je­di­ni pro­blem da li ima ili ne­ma ka­fe. Ali, ka­da gi­nu lju­di, ka­da se ra­tu­je, ka­da se oko te­be de­ša­va­ju stra­šne stva­ri, ne­do­pu­sti­vo je da se ni­jed­nog tre­nut­ka ne pi­taš za­što ti ta­ko do­bro ži­viš i gdje tvoj muž „ide na po­sao”, či­me se on to ba­vi, a vi­diš da on no­si oruž­je i uni­for­mu. Od­no­sno, ne pi­taš se jer ne že­liš da znaš, jer to ni­je tvoj po­sao, te­be ne za­ni­ma po­li­ti­ka, i ti si sa­mo do­bra maj­ka, i on­da, u jed­nom tre­nut­ku do­đe vri­je­me ka­da mo­raš da po­sta­viš pi­ta­nje i daš od­go­vor na nje­ga.
● Kao glu­mi­ca, umjet­ni­ca, Vi se ne li­bi­te da jav­no iz­ne­se­te mi­šlje­nje o po­ja­va­ma - po­je­din­ci­ma, da se su­prot­sta­vi­te ve­ći­ni jav­nog mnje­nja, da pro­te­stvu­je­te... iako se mno­ge Va­še ko­le­ge za­kla­nja­ju iza flo­sku­le da umjet­ni­ci ne mo­ra­ju nu­žno iz­no­si­ti svo­je vi­đe­nje stva­ri, jer je umjet­nost, ko­lo­kvi­jal­no re­če­no, eto tu sa­mo da po­sta­vlja pi­ta­nja.
- Ni­sam se ni­ka­da po­li­tič­ki iz­ja­šnja­va­la. Me­đu­tim, pro­blem je što se pi­ta­nje ljud­skih pra­va i či­nje­ni­ce da se bu­niš pro­tiv ra­ta, sta­vlja u fi­o­ku po­li­tič­kog an­ga­žma­na, a to je u stva­ri gra­đan­ski an­ga­žman. Jed­na od flo­sku­la je i „ne­ću da se mi­je­šam u po­li­ti­ku”. Či­nje­ni­ca da je ne­gdje rat, i da se ti ne sla­žeš s tim, da sma­traš da to tre­ba da pre­sta­ne, ni­je mi­je­ša­nje u po­li­ti­ku, već pri­ro­dan gra­đan­ski po­stu­pak. Ne že­liš da ću­tiš, jer i lju­di ko­ji su po­go­đe­ni ra­tom tre­ba da zna­ju da svi osta­li ni­su sa­mo po­gle­da­li na dru­gu stra­nu i re­kli - „ma šta me bri­ga, ti i tvo­ja ku­ća ko­ja je iz­gor­je­la, ili tvo­ja po­ro­di­ca ko­ju si iz­gu­bio, ja tu ne mo­gu ni­šta, ja sa­mo ra­dim sa­mo svoj po­sao”. Ka­da ču­je­te - „ja sa­mo ra­dim svoj po­sao, ja tu ne mo­gu ni­šta”, mo­ra­te se za­pi­ta­ti ka­kva je to re­če­ni­ca i ko ju je sve do­sad iz­go­va­rao.
●Za­što su Va­ma bit­ni film­ski fe­sti­va­li, na­ro­či­to ka­da je u pi­ta­nju Vaš pr­vje­nac?
- Vo­lim da raz­go­va­ram sa lju­di­ma, da vi­dim i ču­jem re­ak­ci­je pu­bli­ke. Jer, u po­zo­ri­štu imam di­rek­tan od­go­vor pu­bli­ke, no, ka­da je u pi­ta­nju film, na nje­gov kva­li­tet vi­še ne mo­gu da uti­čem. Za­to mi je dra­go što ba­rem na­kon pro­jek­ci­je mo­gu raz­go­va­ra­ti s nji­ma ka­kav je uti­sak na njih osta­vi­lo ono što su vi­dje­li.
● Zna­či li to da ste na po­zo­ri­šnoj sce­ni opu­šte­ni­ji, si­gur­ni­ji, ne­go ka­da je u pi­ta­nju film?
- Ni­sam vi­še u tim go­di­na­ma, ja ni­sam na po­čet­ku ka­ri­je­re, da po­či­njem da je gra­dim, pa da se pla­šim do­brih ili lo­ših re­ak­ci­ja. Me­ne pro­sto za­ni­ma­ju re­ak­ci­je. I ovaj moj film ni­sam ra­di­la da bi se svi­ma do­pao, ne­go sam ga ra­di­la kao ne­ku vr­stu in­te­lek­tu­al­ne i emo­tiv­ne pro­vo­ka­ci­je, ko­ja tre­ba kod po­sma­tra­ča da iza­zo­ve emo­ci­ju. I „Do­bra že­na” i iza­zi­va emo­ci­je, a ja sam sprem­na da se ne­ko i lju­ti, da to bu­du ne­ga­tiv­ne emo­ci­je na­kon što ga od­gle­da­ju. Ipak, mo­gu da ka­žem da mi se do­sad de­si­lo da sve­ga dvo­je, tro­je lju­di is­ka­že tu vr­stu emo­ci­je na­kon gle­da­nja fil­ma. Naj­če­šće mi se de­ša­va da pu­bli­ka s uz­bu­đe­njem, pa­žnjom, otvo­re­no­šću is­pra­ti moj film.
● Na če­mu tre­nut­no ra­di­te?
- Za­vr­ši­la se post­pro­duk­ci­ja fil­ma Bo­ja­na Vu­le­ti­ća „Re­kvi­jem za go­spo­đu J”, u ko­me sam igra­la glav­nu ulo­gu i ko­ji će pre­mi­jer­no bi­ti pri­ka­zan na ne­kom od fe­sti­va­la. U Be­o­gra­du ću ra­di­ti i pred­sta­vu sa Di­nom Mu­sta­fi­ćem, a ići ću i sa jed­nim po­zo­ri­šnim ko­ma­dom ko­ji sam re­ži­ra­la po tek­stu Ta­nje Šlji­var na ne­ke fe­sti­va­le, a pla­ni­ram i da pi­šem...
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Us­pje­si su tač­ke oslon­ca

● Pri­pre­ma­te li i Va­še stu­den­te da mo­ra­ju bi­ti sprem­ni na po­zi­tiv­ne i ne­ga­tiv­ne re­ak­ci­je?
- Pri­čam im ja o to­me, ali to su stva­ri ko­je mo­ra­te sa­mi is­ku­si­ti to­kom ži­vo­ta. No, ne­ke lju­de taj su­sret sa ne­u­spje­hom, ili mo­guć­no­šću da to dru­gi lju­di ne pri­hva­ta­ju, da ih dru­gi lju­di ne vo­le, jed­no­stav­no slo­mi, dok dru­ge oja­ča. Ka­da po­gle­dam svo­ju ka­ri­je­ru una­zad, či­nje­ni­ca je da su ne­ke tač­ke oslon­ca us­pje­si, no iz­me­đu njih ima mno­go ko­ra­ka ko­ji su u stva­ri po­kli­znu­ća. No, bit­no je da ne po­to­neš, da ideš da­lje. Ne­ki lju­di to ne mo­gu, i stal­no osta­nu op­te­reć­ni emo­tiv­nom sum­njom. To što ra­dim ja ili dru­gi umjet­ni­ci, pa mi uvi­jek ra­ču­na­mo na ko­mu­ni­ka­ci­ju s pu­bli­kom. Rad na ne­če­mu je uz­bu­dljiv i di­van, i po­ne­kad po­mi­slim da bih vo­lje­la da to tra­je bes­ko­nač­no, da se ni­kad ne de­si pre­mi­je­ra, da to osta­ne sa­mo mo­je i da ne mo­ram da iz­la­zim pred lju­de. Ali, on­da je taj rad be­smi­slen, jer su­šti­na je da se po­ve­žeš pre­ko ono­ga što si ura­dio sa oni­ma ko­ji to per­ci­pi­ra­ju – gle­da­ju, osje­ća­ju, kroz ko­je to pro­la­zi. Do­ći do to­ga da ne­kom za­u­sta­viš dah, da po­kre­neš u nje­mu emo­ci­ju, da ima ne­ko li­je­po i uz­bu­dlji­vo is­ku­stvo, to je ide­al sva­kog scen­skog umjet­ni­ka, pa i fil­ma­dži­ja. Ne znaš da li ćeš uvi­jek sve odu­še­vi­ti, jer ne­ka­da ni sa­mog se­be ne odu­še­viš.