O
je­din­stve­nom ta­len­tu i stva­ra­la­štvu Div­ne Lju­bo­je­vić, vr­hun­ske mu­zič­ke umjet­ni­ce, in­ter­pre­ta­tor­ke, re­če­no je i za­bi­lje­že­no obi­lje po­hva­la. Ona već dvi­je i po de­ce­ni­je ši­rom svi­je­ta pro­no­si sla­vu Sr­bi­je, uži­va­ju­ći sta­tus jed­ne od naj­ve­ćih sa­vre­me­nih mi­si­o­nar­ki na­še, pra­vo­slav­ne i vi­zan­tij­ske kul­tur­ne ba­šti­ne.
Ri­je­či aka­de­mi­ka Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća iz­go­vo­re­ne na­kon jed­nog od kon­ce­ra­ta na­še sa­go­vor­ni­ce, či­ni se, naj­bo­lje opi­su­ju dar mu­zič­ke umjet­ni­ce an­đe­o­skog gla­sa: „Bio sam ne­ki dan na kon­cer­tu Div­ne Lju­bo­je­vić. Tu je bi­lo 3.500 lju­di, li­či­lo je na naj­ljep­šu slu­žbu u naj­ljep­šem hra­mu na svi­je­tu. Bi­la je to de­li­kat­na, dis­kret­na mu­zi­ka ko­ju je imao ko da slu­ša i da na­gra­di. Ni­sam od smr­ti pa­tri­jar­ha Pa­vla vi­dio srp­ski na­rod u bo­ljem iz­da­nju, ne­go u toj dvo­ra­ni...”
Div­na Lju­bo­je­vić ove go­di­ne obi­lje­ža­va če­tvrt vi­je­ka pro­fe­si­o­nal­nog ba­vlje­nja mu­zi­kom. Pje­va­njem se ba­vi od ka­da zna za se­be. Lju­bav pre­ma mu­zi­ci i pje­va­nju ja­ča­la je i sna­ži­la obra­zu­ju­ći se naj­pri­je kroz mu­zič­ku ško­lu, a po­tom i na Aka­de­mi­ji mu­zič­ke umet­no­sti. Sa se­dam­na­est go­di­na pre­u­ze­la je di­ri­gent­sku pa­li­cu da bi 1991. go­di­ne za­jed­no sa gru­pom pri­ja­te­lja osno­va­la hor i stu­dio za du­hov­nu mu­zi­ku „Me­lo­di”.
– Re­kla bih da je moj ži­vot­ni ri­tu­al vje­ra u Bo­ga. Vje­ra, li­tur­gi­ja i lju­bav, to je ta ča­ro­li­ja. Ta­kav na­čin ži­vo­ta je vr­hun­ski iz­vor za in­ter­pre­ta­ci­ju i slu­ša­nje mu­zi­ke – ka­že Div­na Lju­bo­je­vić.
● Ka­ko je mu­zi­ka po­sta­la Vaš ži­vot­ni, pro­fe­si­o­nal­ni iz­bor, Va­ša sud­bi­na?
– Za me­ne ka­žu da sam pro­pje­va­la pri­je ne­go što sam pro­go­vo­ri­la. A pje­va­la sam ono što sam ču­la na ra­di­ju, te­le­vi­zi­ji ili sa svo­jim ro­di­te­lji­ma ko­ji su slu­ša­li plo­če. Bi­le su to po­pu­lar­ne me­lo­di­je. Sje­ćam se onih ko­je su iz­vo­di­li Lo­la i Čo­bi... Pra­vom pje­va­nju sam se po­sve­ti­la u mu­zič­koj ško­li, dok sam lje­po­tu du­hov­ne mu­zi­ke po pr­vi put osje­ti­la su­srev­ši se s njom u ma­na­sti­ru Va­ve­de­nje gdje sam kao di­je­te re­dov­no od­la­zi­la sa ro­di­te­lji­ma. Ta mu­zi­ka je jed­no­stav­no ,,le­gla” mom mu­zič­kom uku­su ili pre­ci­zni­je, bu­du­ći da se ne mo­že go­vo­ri­ti o for­mi­ra­nom mu­zič­kom uku­su u tom naj­ra­ni­jem uz­ra­stu – le­gla je mo­joj du­ši. Tu je i osta­la sve ove go­di­ne, i to­kom mog mu­zič­kog obra­zo­va­nja u ni­žoj, sred­njoj mu­zič­koj ško­li i na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji. Du­hov­na mu­zi­ka bi­la je i osta­la mo­ja naj­du­blja pre­o­ku­pa­ci­ja.
● Ima onih ko­ji sma­tra­ju da ste se na ne­ki na­čin od­lu­čiv­ši se za du­hov­nu mu­zi­ku od­re­kli kla­sič­ne. Ima li isti­ne u to­me?
– Ni­ka­da se ni­sam od­re­kla kla­sič­ne mu­zi­ke iz raz­lo­ga što je upra­vo du­hov­na mu­zi­ka iz­vo­ri­šte sa ko­jeg je kla­sič­na mu­zi­ka po­te­kla.
● Slo­vi­te za vr­snu, vr­hun­sku in­ter­pre­ta­tor­ku du­hov­ne mu­zi­ke. U če­mu vi­di­te raz­li­ku iz­me­đu in­ter­pre­ta­ci­je du­hov­ne mu­zi­ke i po­ja­nja?
– In­ter­pre­ta­ci­ja je otvo­re­na stvar. Ra­zni umjet­ni­ci in­ter­pre­ti­ra­ju istu mu­zi­ku na raz­li­či­te na­či­ne. Mi­slim da je po­ja­nje ne­ki pre­la­zni ste­pe­nik na pu­tu od in­ter­pre­ta­to­ra do An­đe­la!
● Ne­vje­ro­vat­na je la­ko­ća sa ko­jom Vam po­la­zi za ru­kom da, ka­ko ka­že­te, ,,pre­ne­se­te” naj­u­zvi­še­ni­je du­hov­ne i cr­kve­ne me­lo­di­je. Pu­bli­ci na ra­dost do­ni­je­li ste cr­kve­nu mu­zi­ku na sce­nu, na po­di­jum. Ka­že­te da ,,cr­kve­na mu­zi­ka ima dva ži­vo­ta”. Ka­ko ona ži­vi ta dva ži­vo­ta?
– Cr­kve­na mu­zi­ka na sce­ni na ko­joj je in­ter­pre­ti­ra­mo ima je­dan ži­vot i to je njen dru­gi ži­vot. Pr­vi je onaj li­tur­gij­ski, gdje je po­ja­nje u si­ner­gi­ji sa ob­re­dom. To je nje­go­va pri­mar­na funk­ci­ja. Kon­cert­na funk­ci­ja je mi­si­o­nar­ska funk­ci­ja, jer na po­di­ju­mu mu­zi­ku sta­vlja­te u slu­žbu pri­ku­plja­nja sr­ca i du­ša. Ako us­pi­je­te da je pre­ne­se­te, on­da je to ve­li­ki uspjeh.
● Ove go­di­ne bi­lje­ži­te ju­bi­lej, dvi­je i po de­ce­ni­je po­sto­ja­nja Va­šeg an­sam­bla. Ka­ko je na­stao ,,Me­lo­di”?
– Bi­lo je to pred kraj aka­de­mi­je, 1991. go­di­ne, po­sli­je di­ri­gent­skog sta­ža u „Pr­vom be­o­grad­skom”. Ta­da sam osno­va­la „Me­lo­di” sa pri­ja­te­lji­ma, ko­ji su već pje­va­li sa mnom u ho­ru „Mo­kra­njac” i PBPD. Od na­stan­ka ho­ra 1991. pa do 2001. na­stu­pa­li smo uglav­nom po Sr­bi­ji, sa ri­jet­kim iz­le­ti­ma u ino­stran­stvo. Ta­kve su go­di­ne bi­le. A u tom pe­ri­o­du smo se mi bo­ga­ti­li re­per­to­a­rom, mu­zič­ki na­sta­ja­li – stva­ra­li se ova­kvi­ma ka­kvi je­smo. To je bio naš „za­log za bu­duć­nost”! A on­da po­či­nje i do sa­da tra­je na­ša svjet­ska kon­cert­na dje­lat­nost.
● Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te či­nje­ni­cu da ste u svi­je­tu po­pu­lar­ni­ji ne­go u svo­joj do­mo­vi­ni?
– Me­ne to uop­šte ne za­ču­đu­je. Na po­čet­ku mi ni­je bi­lo sve­jed­no, ali sa­da to pri­hva­tam kao nor­mal­no, jer lju­di ko­ji po­zna­ju isto­ri­ju, ko­ji ci­je­ne svo­ju tra­di­ci­ju su u mno­go bo­ljoj po­zi­ci­ji da se otvo­re za ne­što dru­go i da shva­te vri­jed­nost ne­čeg dru­ga­či­jeg ne­go lju­di ko­ji­ma je one­mo­gu­će­no da ži­ve na svo­joj tra­di­ci­ji, da je upo­zna­ju, i ko­ji­ma je pod­met­nu­ta „ko­ka-ko­la” umje­sto do­ma­će zdra­ve bo­ze. Ta­kva je si­tu­a­ci­ja kod nas i sa tim se čo­vjek po­mi­ri, a u stva­ri, to i ni­je ni­šta stra­šno.
● Uče­stvo­va­li ste u broj­nim ino­stra­nim mu­zič­kim pro­jek­ti­ma. Ko­je bi­ste iz­dvo­ji­li kao po­seb­ne za Vas?
– Me­đu naj­za­ni­mlji­vi­je ino­stra­ne pro­jek­te u ko­ji­ma sam uče­stvo­va­la ubro­ji­la bih sva­ka­ko uče­šće u okvi­ru ho­lo­gram­ske ope­re Fran­ka Ba­ti­ja­ta, 2011. go­di­ne na Si­ci­li­ji. U ne­ku ru­ku, ra­de­ći na ovoj ope­ri uče­stvo­va­la sam ta­ko­re­ći u stva­ra­nju no­vog mu­zič­kog žan­ra. Ope­ra je ra­đe­na po­vo­dom 500. go­di­šnji­ce ro­đe­nja Ber­nar­di­na Te­le­si­ja, si­ci­li­jan­skog fi­lo­zo­fa i na­uč­ni­ka. To je bi­lo za­i­sta ne­vje­ro­vat­no is­ku­stvo za me­ne dok sam gle­da­la dru­gu se­be na sce­ni. Uz ovaj, je­dan od naj­im­pre­siv­ni­jih pro­je­ka­ta u ko­ji­ma sam uče­stvo­va­la bio je i rad na fil­mu ,,Hu­man”, auto­ra Ja­na-Art­hu­sa Ber­tran­da. Ve­o­ma sam sreć­na zbog uče­šća u nje­mu jer ga je ra­dio je­dan od naj­bo­ljih svjet­skih fo­to­gra­fa, ko­ji se pro­sla­vio u svi­je­tu snim­ci­ma ze­mlje iz va­zdu­ha. Ovo je, ina­če nje­gov dru­gi film. Zvao me je i da uče­stvu­jem u pr­vom, ali, do­go­di­lo se to u vri­je­me ka­da sam ima­la ne­ke dru­ge pri­o­ri­te­te. Uče­šće u fil­mu ,,Hu­man” pred­sta­vlja za me­ne ve­li­ki iza­zov i do­nio mi je div­no is­ku­stvo. Ri­ječ je o fil­mu u ko­jem su na­ra­to­ri obič­ni, lju­di sa mar­gi­na, ko­ji pri­ča­ju svo­ju pri­ču. Mu­zi­ku za film je pi­sao pro­sla­vlje­ni kom­po­zi­tor Ar­mand Amar. U fil­mu pje­vam pje­smu ,,Vi­val­di­jev Je­ru­sa­lim”, ko­ju je kom­po­zi­tor ob­ra­dio. Pje­va­la sam i na pre­mi­je­ri fil­ma u Pa­ri­zu. Bi­lo je to za me­ne jed­no za­i­sta li­je­po is­ku­stvo.
● Ko­li­ko je po Va­ma ta­le­nat sam po se­bi va­žan i pre­su­dan ka­da je mu­zič­ka umjet­nost u pi­ta­nju a u ko­joj mje­ri je uspjeh na ovom po­lju pi­ta­nje ra­da i upor­no­sti?
– Sma­tram da rad bez ta­len­ta ne mo­že da do­ne­se ni­ti iz­ne­se ni­šta po­seb­no, dok vr­hun­ski ta­le­nat i sa ma­nje ra­da mo­že da do­ne­se vr­hun­ske re­zul­ta­te.
M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Ta­le­nat di­je­li sa dru­gi­ma

Sa svo­jim ho­rom na­stu­pa­la je na naj­zna­čaj­ni­jim svjet­skim mu­zič­kim sce­na­ma ši­rom Evro­pe, Ru­si­je, u Afri­ke, u Ki­ni, ot­kri­va­ju­ći lje­po­tu i uz­vi­še­nost du­hov­ne mu­zi­ke, što joj je do­ni­je­lo i sta­tus vr­hun­ske in­ter­pre­ta­tor­ke. Fran­cu­ska iz­da­vač­ka ku­ća „Mi­lan mju­zik”, ob­ja­vlju­je nje­ne mu­zič­ke di­sko­ve od 2003. dok je ,,kćer­ka fir­ma” ove mu­zič­ke kom­pa­ni­je pod na­zi­vom ,,Žad”, a ko­ja je spe­ci­ja­li­zo­va­na za umjet­nič­ku mu­zi­ku, a či­ja je Lju­bo­je­vi­će­va zvi­je­zda, pri­je dvi­je go­di­ne ob­ja­vi­la disk „U po­tra­zi za bo­žan­skom svje­tlo­šću” za nju­jor­šku ku­ću „Va­lej En­ter­tejn­ment”. U Bje­lo­ru­si­ji je ta­ko­đe ob­ja­vlje­no ne­ko­li­ko mu­zič­kih di­sko­va. Ne­dav­no je i PGP RTS pro­du­ci­rao al­bum an­sam­bla ,,Me­lo­di” pod na­zi­vom „An­to­lo­gi­ja naj­lep­še du­hov­ne mu­zi­ke pra­vo­slav­nog is­to­ka”.
– Vje­ra mi je da­ro­va­na kao ma­loj, dok su me u cr­kvu uve­li ro­di­te­lji.. Ne mo­gu da vam od­go­vo­rim na pi­ta­nje iz ugla čo­vje­ka ko­ji je kao zreo ušao u vje­ru, jer ja sam od ma­lih no­gu bi­la u njoj. Za me­ne je to pri­ro­dan od­nos sa Bo­gom, pri­rod­no upo­zna­va­nje sve­ga što se de­ša­va u na­šoj du­hov­no­sti. A ko me je uveo u mu­zi­ku? Bož­jim da­rom sam ini­ci­ra­na od ma­lih no­gu. Du­hov­na mu­zi­ka je ne­što što je osnov, ne po­sto­ji ni­šta iza­zov­ni­je od tra­di­ci­je te vr­ste, to je pri­rod­ni tok mo­jih mu­zič­kih i ži­vot­nih ko­ra­ka ovo­ga što da­nas ra­dim. Od­u­vi­jek sam bi­la svje­sna svog gla­sa i umi­je­ća pje­va­nja. Ali, to ni­je ne­što če­mu sam se di­vi­la. To je bi­la či­nje­ni­ca. Va­žno je ono što čo­vjek ura­di od tog da­ra. Su­šti­na je na kra­ju da ta­le­nat po­di­je­li­te sa dru­gi­ma na naj­bo­lji na­čin – ka­že Div­na Lju­bo­je­vić.