-Šek­spi­ro­vo dje­lo s raz­lo­gom već če­ti­ri vi­je­ka iza­zi­va ne­sma­nje­no in­te­re­so­va­nje i di­vlje­nje, is­ta­kao je prof. dr Zo­ran Pa­u­no­vić, jer ži­vo, auten­tič­no, čak ne­ri­jet­ko i za­bri­nja­va­ju­će „jer sva­ko do­ba u nje­mu pro­na­la­zi ne­što za se­be”, ka­zao je Pa­u­no­vić go­vo­re­ći ju­če u Cr­no­gor­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti o dra­mi „Ha­mlet”. Sud­bi­na dan­skog prin­ca do­kaz je ka­ko čo­vjek zbog svo­jih in­te­lek­tu­al­nih i mo­ral­nih di­le­ma, zbog svo­je do­bro­te, stra­da u na­šem svi­je­tu, ka­zao je Pa­u­no­vić.
„Ha­mlet” je tra­ge­di­ja u ko­joj Šek­spir bor­bu za vlast iz­ra­ža­va kao isto­rij­sku ne­mi­nov­nost na­gla­sio je Pa­u­no­vić. Zna­čaj i bez­u­slov­na ak­tu­el­nost ovog tek­sta ko­ji je na­pi­san na pra­gu sred­njeg i naj­mrač­ni­jeg pe­ri­o­da Šek­spi­ro­vog stva­ra­la­štva ko­je je po­če­lo s pr­vim go­di­na­ma 17. vi­je­ka je, iz­me­đu osta­log, u to­me što nam go­vo­ri da „čo­vje­ka isto­ri­ja ni­šta ni­je na­u­či­la”.
- Ge­ni­jal­nost Vi­lje­ma Šek­spi­ra je u to­me što je stvo­rio sin­te­zu svjet­ske dram­ske ba­šti­ne i dao joj no­vi smi­sao. A, ne u ge­ni­jal­nim ide­ja­ma nje­go­vih dra­ma, jer je on sve svo­je dra­me na­pi­sao po­zajm­lju­ju­ći pri­če – ka­zao je on.
Šek­spir je ti­me što je pre­ba­cio rad­nju sa spo­lja­šnjeg pla­na na unu­tra­šnji na­pra­vio re­vo­lu­ci­o­nar­ni po­tez i ti­me ovu ba­nal­nu re­ne­san­snu dra­mu o zlo­či­nu i osve­ti pre­tvo­rio u ge­ni­jal­nu knji­žev­nu tvo­re­vi­nu, ka­zao je Pa­u­no­vić.
– Kroz svih pet či­no­va ju­na­ci se ko­le­ba­ju, dra­ma­tič­no pre­i­spi­tu­ju, bu­ne se. Ne sa­mo Ha­mlet. „Ha­mlet”, to je tra­ge­di­ja ko­ju je naj­lak­še po­ve­za­ti sa na­šim do­bom, jer u njoj ima po­li­ti­ke, na­si­lja, mo­ral­nog pre­i­spi­ti­va­nja, fi­lo­zo­fi­je i tra­gič­ne lju­ba­vi. „Ha­mlet” ni­kad ni­je isti. On ko­mu­ni­ci­ra sa či­ta­o­cem, i uvi­jek mu nu­di ne­što no­vo, do ta­da neo­t­kri­ve­no – na­veo je Pa­u­no­vić.
Dan­ski ple­mić se dvo­u­mi da li je vri­jed­no ži­vje­ti na svi­je­tu za­tro­va­nim zlom. Nje­go­va mo­ral­na di­le­ma naj­bo­lje i naj­di­rekt­ni­je je iz­ra­že­na u ču­ve­nom „bi­ti ili ne bi­ti”, na­gla­sio je Pa­u­no­vić. Šek­spir ni­je bje­žao od po­li­ti­ke kad je pi­sao svo­ju naj­po­zna­ti­ju tra­ge­di­ju. Na­pro­tiv. Već pr­vi di­ja­log Ha­mle­tov je po­li­tič­ki, is­ti­če pro­fe­sor.
Pa­u­no­vić je is­ta­kao i da je Ofe­li­ja naj­nje­žni­ji lik u cje­lo­kup­nom Šek­spi­ro­vom stva­ra­la­štvu i na­gla­sio da je nje­no lu­di­lo, kao i Ha­mle­to­va osor­nost pre­ma njoj, iz­raz nji­ho­ve me­đu­sob­ne lju­ba­vi, ko­ja je od sa­mog po­čet­ka osu­đe­na na pro­past.
– „Ha­mlet” nam go­vo­ri o svi­je­tu u ko­me čo­vjek stra­da zbog svo­jih mo­ral­nih i in­te­lek­tu­al­nih di­le­ma. Go­vo­ri o to­me ka­kav je svi­jet u ko­me se stra­da zbog ono­ga što je naj­bo­lje u čo­vje­ku – ka­zao je prof. dr Pa­u­no­vić.
Pod­sje­ća­ju­ći da se dra­ma za­vr­ša­va do­la­skom no­vog pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka, prin­ca For­tin­bra­sa (čvr­sta ru­ka), Pa­u­no­vić je na­gla­sio da se tra­ge­di­ja za­vr­ša­va no­vim po­ret­kom, ko­jim se još vi­še is­ti­ču tra­ge­di­je Ha­mle­ta i osta­lih ju­na­ka naj­po­zna­ti­je Šek­spi­ro­ve dra­me.S.Ć