U pre­pu­noj krip­ti Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci, uz pje­smu „Ona­mo, na­mo” i srp­sku him­nu „Bo­že prav­de”, sve­ča­nom aka­de­mi­jom pro­sla­vlje­no je 98 go­di­na od odr­ža­va­nja Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne (Pod­go­rič­ke skup­šti­ne), ka­da se 165 on­da­šnjih cr­no­gor­skih pr­va­ka 26. no­vem­bra 1918. go­di­ne oku­pi­lo i pro­gla­si­lo uje­di­nje­nje sa Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom.
Sve­ča­nu aka­de­mi­ju bla­go­slo­vio je otac Pre­drag Šće­pa­no­vić ko­ji je obra­ća­ju­ći se zva­ni­ca­ma i po­tom­ci­ma po­sla­ni­ka Pod­go­rič­ke skup­šti­ne, re­kao da su nji­ho­vi pre­ci pri­je 98 go­di­na da­li svoj glas za za­vjet­ne ide­a­le srp­skog na­ro­da.
– I po­sli­je mno­go pro­li­ve­ne kr­vi na Ca­re­vom la­zu, Kru­si­ma, Mar­ti­ni­ći­ma, i mno­gim dru­gim stra­ti­šti­ma, po­sli­je Bal­kan­skih ra­to­va, na­ši slav­ni pre­ci do­đo­še i do­ni­je­še ono što su sa­nja­le ge­ne­ra­ci­je pri­je njih. Znam da ne­ko ospo­ra­va od­lu­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne. Mi­slim da u Cr­noj Go­ri ni­je bi­lo je­din­stve­ni­je skup­šti­ne od Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne. Vri­je­me br­zo pro­la­zi i po­kri­va za­bo­ra­vom ono što se ne bi smje­lo za­bo­ra­vi­ti, a to su od­lu­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne: ne­ka je sla­va svi­ma oni­ma ko­ji su na bo­ji­štu pa­li za ovu ide­ju, a ne­ka je sla­va i oni­ma ko­ji su ču­dom Bož­jim osta­li ži­vi i 26. no­vem­bra 1918. go­di­ne na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni iz­gla­sa­li je­din­stvo srp­skog na­ro­da – po­ru­čio je sve­šte­nik Šće­pa­no­vić.
O zna­ča­ju slav­ne Pod­go­rič­ke spup­šti­ne, ali i da­na­šnjem tre­nut­ku na­dah­nu­to je be­sje­dio po­zna­ti pje­snik Raj­ko Pe­trov No­go.
Pod­go­rič­ka skup­šti­na iz­ve­la je Cr­nu Go­ru iz po­ra­že­nih me­đu si­le po­bjed­ni­ce, a one, pod­sje­tio je No­go, ni­su do­zvo­li­le kra­lju i vla­di u eg­zi­lu da se vra­te u Cr­nu Go­ru. I ni­je se, od­lu­kom Pod­go­rič­ke skup­šti­ne o uje­di­nje­nju sa Sr­bi­jom, a on­da i sa Kra­lje­vi­nom Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, te ka­sni­je Ju­go­sla­vi­jom, sa­mo Cr­na Go­ra od­re­kla svog ime­na i su­ve­re­ni­te­ta – uka­zao je ovaj pje­snik – već je to ura­di­la i Sr­bi­ja „sve u ple­me­ni­toj te­žnji za oslo­bo­đe­njem i uje­di­nje­njem naj­bo­ljih ju­žno­slo­ven­skih na­ra­šta­ja”.
Pod­go­rič­ka skup­šti­na di­gla je mo­ćan, sve­na­ro­dan glas, i to u pra­vi čas, i gla­sa­la za spa­se­nje i iz­ba­vlje­nje Cr­ne Go­re iz ne­gvi i mra­ka rop­stva, po­ru­čio je on.
– Pod­go­rič­ka skup­šti­na je, ka­ko god da se okre­ne, spa­si­la Cr­nu Go­ru. To da­nas ne­ki­ma zvu­či kao pa­ra­doks. Brat­ski je gest Sr­bi­je, ko­ja je u Ve­li­kom ra­tu iz­gu­bi­la sko­ro sva­kog tre­ćeg sta­nov­ni­ka, da ne iz­u­zme Cr­nu Go­ru, već da s njom po­di­je­li lo­vo­ri­ke i pred­no­sti ko­je je svjet­ski slav­na srp­ska voj­ska ba­šti­ni­la. Tu voj­sku je kao re­gent, kroz gol­go­tu, ali vas­krs Sr­bi­je, vo­dio unuk kra­lja Ni­ko­le, pre­sto­lo­na­sljed­nik Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić – re­kao je No­go.
On je is­ta­kao da Pod­go­rič­ka skup­šti­na mo­že da slu­ži na čast Cr­noj Go­ri.
– Pri­hva­tiv­ši ka­pi­tu­la­ci­ju iz­gu­bi­la je di­na­sti­ju i ta­ko fak­tič­ki pre­šla na stra­nu cr­no-žu­te ko­a­li­ci­je, s ko­jom je kralj Ni­ko­la iz­gle­da imao i ne­kih taj­nih do­go­vo­ra. Hab­zbur­gov­ci su če­re­či­li Cr­nu Go­ru go­re i te­že ne­go ije­dan ne­pri­ja­telj u nje­noj isto­ri­ji, za­bra­nju­ju­ći joj čak i ći­ri­lič­no pi­smo na ko­me je na­pi­sa­no sve što je sve­to i te­melj­no u Cr­noj Go­ri. Ta­ko da­le­ko kao Hab­zbur­gov­ci, a bog­me i ovi da­nas, ni­su išli ni Tur­ci – po­ru­čio je Raj­ko Pe­trov No­go.
On se osvr­nuo na 1914. go­di­nu, i brat­ski od­go­vor Cr­ne Go­re ka­da je Sr­bi­ja na­pad­nu­ta. Ka­ko je ka­zao, „ni­je ča­si­la Cr­na Go­ra, već je, čim je Sr­bi­ja na­pad­nu­ta, od­mah ušla u rat, na­kon što je no­vi ko­sov­ski ju­nak, sa ime­nom jed­nog na­če­la i jed­nog ar­han­ge­la, na Vi­dov­dan 1914. go­di­ne puc­nji­ma ob­no­vio Obi­li­ća.
On je is­ta­kao da je „Moj­ko­vač­ka bit­ka, u ko­ju se ušlo kao u ne­za­vr­še­nu Ko­sov­sku bit­ku – kao u iza­bra­nu smrt – mo­žda po­sljed­nja he­roj­ska bit­ka za čast, za sla­vu, i za vječ­nost”.
Već je pad Lov­će­na, 29. de­cem­bra 1915. go­di­ne, pred moć­nom austro­u­gar­skom voj­skom, ozna­čio po­če­tak kra­ja cr­no­gor­ske voj­ske. Ve­šo­vi­će­vom ak­tu o ka­pi­tu­la­ci­ji voj­ske i na­red­ba da „voj­sku od­mah ras­pu­sti svo­jim ku­ća­ma” pret­ho­di­lo je pot­pi­si­va­nje ka­pi­tu­la­ci­je Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re, pod­sje­tio je on.
- Kra­lje­vi­na Cr­na Go­ra ušla je u Pr­vi svjet­ski rat kao sa­ve­znič­ka dr­ža­va, ali ne­sreć­nom od­lu­kom o ka­pi­tu­la­ci­ji, ne­sreć­nog i ostar­je­log kra­lja 1916. go­di­ne, ona je na kra­ju ra­ta tre­ti­ra­na kao po­ra­že­na dr­ža­va pod sa­ve­znič­kom oku­pa­ci­jom. Iz­bo­ri za Ve­li­ku na­rod­nu skup­šti­nu u Pod­go­ri­ci i nje­ne od­lu­ke, ni­su, ka­ko se to že­li pred­sta­vi­ti, bi­le uzrok kra­ja Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re, već po­slje­di­ca fak­tič­kog sta­nja – ka­zao je No­go.
On se osvr­nuo i na da­na­šnje od­no­se Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i po­ru­čio da da­na­šnji kri­ti­ča­ri Pod­go­rič­ke skup­šti­ne za­pra­vo pro­pa­gi­ra­njem us­kra­ći­va­nja pra­va na­ro­da na od­lu­či­va­nje, „že­le, bez pi­ta­nja na­ro­da, po­no­vo da pri­po­je Cr­nu Go­ru Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji, ko­ja se da­nas zo­ve NA­TO i Evrop­ska uni­ja”.
– Re­ci­mo naj­zad ja­sno: oslo­bo­di­lač­ka srp­ska voj­ska, ti vas­kr­sli ko­stu­ri, iz­vo­je­va­li su slo­bo­du za mno­ge bu­du­će na­ro­de, pa i za Cr­nu Go­ru. Ali je i Cr­na Go­ra do­bro zna­la ko­ja je vri­jed­nost slo­bo­de i ko­jim se pu­tem iz­la­zi iz rop­stva. A što su oni ko­je su Sr­bi oslo­bo­di­li usko­ro po­če­li da go­vo­re da su ih Sr­bi po­ro­bi­li, to ta­ko­đe spa­da u iro­ni­ju isto­ri­je. Pod­go­rič­ka skup­šti­na ima­la je na umu in­te­gral­no Srp­stvo; ona je ze­nit bor­be za slo­bo­du Cr­ne Go­re, ma šta mi­sli­le to­li­ke an­ti­srp­ske fa­lan­ge da­nas – re­kao je Raj­ko Pe­trov No­go.
Od­go­va­ra­ju­ći oni­ma u Cr­noj Go­ri ko­ji se od­ri­ču Ko­sov­skog bo­ja, No­go je po­ru­čio da je „či­ta­va na­ša isto­ri­ja, od Ko­so­va do da­na da­na­šnje­ga, bi­je tu na­šu jed­nom i ni­kad iz­gu­blje­nu bit­ku”.
On se osvr­nuo na an­ti­srp­stvo da­na­šnje cr­no­gor­ske vla­sti i is­ta­kao da bi „za po­če­tak bi­lo do­volj­no da sta­ra srp­ska dr­ža­va Cr­na Go­ra da­nas ne bu­de an­ti­srp­ska”.
– Za­što se ve­če­ras i baš ov­dje u krip­ti ovo­ga sve­to­ga Sa­bor­nog hra­ma oku­plja­mo? Za­to što smo po­zva­ni da bud­nom sa­mo­svi­je­šću raz­go­ri­je­va­mo na­da­nje i da ne da­mo da nam gla­vu raz­dro­be. Po­go­to­vo sa­da ka­da je – ka­ko je ci­nič­no go­vo­re­no – Ko­so­vo opet vra­će­no u nad­le­žnost pje­sni­ci­ma i po­po­vi­ma. Jer, dok je u vi­je­ko­vi­ma rop­stva bi­lo u na­šoj nad­le­žno­sti, i bi­lo je na­še. Ta­ko je i sa Cr­nom Go­rom, ko­ju ni­su stva­ra­li raz­boj­ni­ci, već ju­na­ci i mu­če­ni­ci, vla­di­ke, pje­sni­ci i sve­ci. Kao i Ko­so­vo, i srp­ska je Cr­na Go­ra da­nas iz­gle­da u nad­le­žno­sti pje­sni­ka i po­po­va, i oni će je, ova­ko po­sve­će­nu, i sa­ču­va­ti. Ono što je po­sve­će­no, ne mo­že se ote­ti – po­ru­čio je Raj­ko Pe­trov No­go.
Ka­ko god da se okre­ne, Nje­go­šu je Lov­ćen spo­me­nik. I gdje god ta­mo po­bo­li ka­pe­li­cu, ona će opet sa mit­skom pla­ni­nom sra­sti, a Pu­sti­njak Ce­tinj­ski će srp­ski Olimp sve­za­ti sa ne­be­si­ma, po­ru­čio je pje­snik u svo­joj be­sje­di.
U pro­gra­mu obi­lje­ža­va­nja go­di­šnji­ce Pod­go­rič­ke skup­šti­ne, ko­ji su or­ga­ni­zo­va­li Srp­ski na­ci­o­nal­ni sa­vjet Cr­ne Go­re i Dru­štvo srp­skih do­ma­ći­na Cr­ne Go­re, uče­stvo­va­li su hor „Sve­ti no­vo­mu­če­nik Stan­ko” ko­jim je di­ri­go­va­la Len­ka Du­ru­to­vić, KUD „Đur­đev­dan­sko ko­lo”, a vo­di­telj pro­gra­ma bio je Dra­gan Alo­rić. Pu­bli­ku su raz­ga­li­li et­no pje­va­či­ca Da­ni­ca Ni­kić i gu­sla­ri Ko­sta Pla­ka­lo­vić, Bo­ško Vu­ja­čić, Slav­ko Jek­nić, Želj­ko Ču­ro­vić, Ra­do­van Pe­ko­vić i Mi­len­ko Ka­le­zić.
S.ĆET­KO­VIĆ


Apla­u­zi za skup­štin­ske od­lu­ke

Pro­to­je­rej Ni­ko­la Pe­jo­vić je na odu­še­vlje­nje broj­ne pu­bli­ke pro­či­tao od­lu­ke Ve­li­ke na­rod­ne skup­šti­ne, u ko­ji­ma su uče­sni­ci ovog isto­rij­skog do­ga­đa­ja te 1918. go­di­ne po­ru­či­li svi­je­tu da je od­lu­ka o uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re i Sr­bi­je le­gi­tim­na. Le­gi­tim­na je zbog, ka­ko su ta­da po­ru­či­li uče­sni­ci Pod­go­rič­ke skup­šti­ne, za­jed­nič­ke slav­ne pro­šlo­sti ko­jom se odu­še­vlja­va­ju, za­je­dič­kih ide­a­la, za­jed­nič­ke isto­ri­je, vje­re, za­jed­nič­kih na­rod­nih ju­na­ka, za­jed­nič­ke pat­nje, „sve­ga ono­ga što je­dan na­rod či­ni na­ro­dom”.
Apla­u­zi­ma je na­gra­đen i iz­vje­štaj me­đu­na­rod­ne ko­mi­si­je o od­lu­ka­ma Pod­go­rič­ke skup­šti­ne i po­bu­nje­ni­ci­ma, ko­jim je opo­vrg­nu­ta tvrd­nja da su Cr­nu Go­ru oku­pi­ra­le srp­ske je­di­ni­ce, te da „500 ju­go­slo­ven­skih voj­ni­ka ni­je mo­glo svo­ju vo­lju na­tu­ra­ti de­se­ti­na­ma hi­lja­da na­o­ru­ža­nih Cr­no­go­ra­ca”, kao i da su iz­bo­ri bi­li slo­bod­ni i da su svi Cr­no­gor­ci za uje­di­nje­nje i da ne že­le po­vra­tak kra­lja Ni­ko­le „ko­jeg dr­že za iz­daj­ni­ka”. Ovaj iz­vje­štaj pot­pi­sao je ču­ve­ni fran­cu­ski ge­ne­ral i voj­sko­vo­đa Fran­še De Pe­re.


Sr­bi­ja ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti

„Sr­bi­ja ni­je za­bo­ra­vi­la šta je u vje­ko­vi­ma rop­stva zna­či­la Cr­na Go­ra, kroz sve Pe­tro­vi­će, a na­ro­či­to kroz Sve­tog Pe­tra Pr­vog i Nje­go­ša, ko­ji je ta­ko­re­ći sa ne­be­skih vi­si­na ok­tro­i­sao Srp­stvo, u či­jim će ko­or­di­na­ta­ma ono op­sto­ja­va­ti do­kle god ga bu­de”, ka­zao je No­go.