Vel­ša­nin, gra­đa­nin Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, a mo­žda još vi­še evro­pe­jac ko­ji vo­li da iz­u­ča­va i pi­še o zna­me­ni­tim Slo­ve­ni­ma, Džon Bils, go­sto­vao je ju­če u Pod­go­ri­ci, u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske- Druš­tva čla­no­va u Cr­noj Go­ri. Bils je pred­sta­vio svo­ju knji­gu „An Il­lu­stra­ted Hi­story of Sla­vic Mi­sery” - „Ilu­stro­va­na isto­ri­ja slo­ven­ske tu­ge”, o ko­joj će da­nas go­vo­ri­ti i pu­bli­ci u Her­ceg No­vom.
Ide­ju da poč­ne iz­u­ča­va­ti ču­ve­ne Slo­ve­ne i nji­ho­va do­stig­nu­ća, od­no­sno nji­hov do­pri­nos ukup­noj ljud­skoj isto­ri­ji i dru­štvu, do­bio je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na sje­de­ći u pa­bu. Na­i­me, za sto­lom do nje­go­vog sje­di­la je gru­pa buč­nih po­sje­ti­la­ca pa­ba, ko­ji su kse­no­fo­bič­no ko­men­ta­ri­sa­li Po­lja­ke ko­je ra­de u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. No, ka­da se po­ja­vi­la že­na ko­ja je sa­ku­plja­la do­bro­tvor­ne pri­lo­ge za fon­da­ci­ju ko­ja no­si ime Ma­ri­je Ki­ri, svi su bes­po­go­vor­no da­li no­vac, a ne zna­ju­ći da je ova svjet­ski po­zna­ta na­uč­ni­ca Po­lja­ki­nja. Od­no­sno, ka­ko ka­že Bils, knji­gom, ko­ju či­ne nje­go­vi tek­sto­vi s blo­go­va ili raz­li­či­tih saj­to­va, že­li uka­za­ti na po­gre­šne ste­re­o­ti­pe ko­je ga­je u Bri­ta­ni­ji ve­za­no za Slo­ve­ne uop­šte, kao i one ko­ji vla­da­ju me­đu sa­mim Slo­ve­ni­ma.
U knji­zi je za­stu­plje­na ga­le­ri­ja od 96 na­uč­ni­ka, umjet­ni­ka, voj­sko­vo­đa, spor­ti­sta, pop zvi­je­zda, avan­tu­ri­sta, pje­sni­ka, usta­ni­ka, hemičara, lingvista, fizičara, izu­mi­telja, špijuna, čak sve­ta­ca... Ka­ko ka­že, još i vi­še za­sme­ta­la ga je či­nje­ni­ca da se ste­re­o­ti­pi upor­no pro­vla­če čak i ka­da su u pi­ta­nju isto­rij­ske či­nje­ni­ce, a ko­je su ne­po­bit­ne. Po­ku­šao je, do­da­je da oda­be­re i sa­be­re raz­li­či­te bi­o­gra­fi­je, o lju­di­ma ko­ji su ro­đe­ni u ne­kim se­li­ma usred ne­do­đi­je, a ko­ji su ve­o­ma zna­čaj­ni za ukup­nu isto­ri­ju čo­vje­čan­stva. O lju­di­ma ko­ji su po­sti­gli ne­vje­ro­vat­na do­stig­nu­ća, a do­la­ze iz Bu­gar­ske, pod­ruč­ja ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, Če­ške, Polj­ske, Slo­vač­ke... Knji­ga je, do­da­je, pr­ven­stve­no na­mi­je­nje­na mla­di­ma, a ka­ko bi uvi­dje­li da je isto­ri­ja i te ka­ko in­te­re­sant­na, i da su pra­ve ži­vot­ne pri­če ne­vje­ro­vat­ni­je od sva­ke fik­ci­je, jer su se za­i­sta de­si­le. Oda­bir lič­no­sti je na­pra­vio na osno­vu nji­ho­vih do­stig­nu­ća ali i za­ni­mlji­vih bi­o­gra­fi­ja.
U knji­zi je i tekst po­sve­ćen Nje­go­šu. Ka­ko ka­že Bils, naj­fa­sci­nant­ni­je s njim bi­la je či­nje­ni­ca da je bio iz­u­zet­no uti­ca­jan u dru­štvu tog vre­me­na, a bio je pje­snik i vla­di­ka. Za­ni­mlji­vo mu je i da je imao kra­tak ži­vot­ni vi­jek, da ga je nad­ži­vio, i to u du­bo­koj sta­ro­sti, nje­gov otac. Tu je i pri­ča o Ba­ju Pi­vlja­ni­nu, ko­ja po nje­mu zvu­či kao ne­ka pri­ča sa Di­vljeg za­pa­da. Ž.J.


Ram­bo­va ras­po­lo­že­nja

U knji­zi po­sto­ji po­gla­vlje po­sve­će­no i Ram­bu Ama­de­u­su ko­jeg po­sma­tra kao „iz­u­zet­no za­bav­nog čo­vje­ka”. Ram­bo Ama­de­us je ne­ka vr­sta an­ti­ju­na­ka, a opet je ve­o­ma po­pu­la­ran, če­mu si­gur­no do­pri­no­si nje­gov spe­ci­fi­čan ka­rak­ter. Pri­tom on je od­li­čan za­ba­vljač, ali i kri­ti­čar dru­štve­nih po­ja­va, ka­že Bils.
- Pr­vi put su­sreo sam se s Ram­bom u Mo­sta­ru. Ta­da je ka­snio tri sa­ta, i ja sam već htio da odem. Ali, ka­da je po­čeo, ve­o­ma sam uži­vao dva i po sa­ta na nje­go­vom kon­cer­tu. Dru­gi put sam ga slu­šao u Be­o­gra­du, i ni­je bio ta­ko do­bar. Mi­slim da nje­go­vi na­stu­pi za­vi­se od nje­go­vog ras­po­lo­že­nja, što je mo­žda fru­stri­ra­ju­će za nje­go­vu pu­bli­ku. To vam je kao sa Stu­dži­si­ma, za njih mo­že­te re­ći da svi­ra­ju kao naj­bo­lji ili kao naj­go­ri bend na svi­je­tu - ka­že Bils.