Na ovo­go­di­šnjem, 22. po re­du Ju­go­slo­ven­skom po­zo­ri­šnom fe­sti­va­lu „Bez pre­vo­da” u Uži­cu, pr­vi put će u kon­ku­ren­ci­ji za na­gra­de bi­ti osam tak­mi­čar­skih pred­sta­va. Ovo­go­di­šnji fe­sti­val se odr­ža­va pod slo­ga­nom ko­ji je iz­re­kao Vas­ko Po­pa „Za ovo ma­lo du­še”. Po ri­je­či­ma se­lek­to­ra Bo­ja­na Mu­nji­na ovo­go­di­šnja po­tra­ga za pred­sta­va­ma do­stoj­nim tra­di­ci­je užič­kog fe­sti­va­la, kao i uku­sa i is­ku­stva nje­go­ve pu­bli­ke, ni­je bi­la la­ka, baš u vre­me­nu u ko­jem su ljud­ske i estet­ske vri­jed­no­sti za ko­je se ovaj fe­sti­val za­la­že to­li­ko na­pad­nu­te.
Ju­go­slo­ven­ski po­zo­ri­šni fe­sti­val se odr­ža­va od 13. do 20. no­vem­bra, a Mu­njin se od­lu­čio za pred­sta­ve: „Ta­ko je (ako vam se ta­ko či­ni)” Lu­i­đi Pi­ran­de­la Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da ko­ju je re­ži­rao Ja­goš Mar­ko­vić, „Sa­mo­u­bi­ca” Ni­ko­la­ja Erd­ma­na, Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, u re­ži­ji Velj­ka Mi­ću­no­vi­ća, „Do­kle po­gled se­že”, autor­ski pro­je­kat Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta Zet­ski dom na Ce­ti­nju, u re­ži­ji Ar­pa­da Ši­lin­ga, „Pri­če iz beč­ke šu­me” Odon fon Hor­va­ta Ka­za­li­šta Ga­ve­la iz Za­gre­ba, u re­ži­ji Igo­ra Vu­ka Tor­bi­ce, „Iva­nov” An­to­na Pa­vlo­vi­ća Če­ho­va Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da u re­ži­ji Ta­tja­ne Man­dić Ri­go­nat, „Mo­ja fa­bri­ka” Sel­ve­di­na Av­di­ća Bo­san­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Ze­ni­ce u re­ži­ji Sel­me Spa­hić, „Sve­do­bro” Ste­va­na Vra­ne­ša Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Uži­ca, u re­ži­ji Ne­ma­nje Ran­ko­vi­ća i „Mo­ja ti” Ol­ge Di­mi­tri­je­vić ko­ju je za Ate­lje 212 re­ži­ra­la Alek­san­dra Mi­la­vić Dej­vis.
- Po­zo­ri­šte da­na­šnjeg ne baš ve­se­log vre­me­na če­sto se od­lu­ču­je ili da sa neo­ba­ve­znim ko­me­di­ja­ma po­bjeg­ne od tog vre­me­na ili da u ta­ko­zva­nom te­a­tru gru­bo­sti na­sli­ka to vri­je­me u još stra­šni­jim to­no­vi­ma. Re­kli bi smo - ni­ka­kve vaj­de ni od bi­je­ga ni od cr­ni­la, jer čo­vjek još od vr­lo sta­rih vre­me­na u po­zo­ri­štu za­pra­vo že­li da na­đe pro­či­šće­nje od zla ko­je sam u se­bi no­si i od mu­ka ko­je mu na­no­se dru­gi. Za­to smo ove go­di­ne že­le­li, bez su­vi­šne pre­ten­ci­o­zno­sti, da 22. ju­go­slo­ven­ski fe­sti­val „Bez pre­vo­da” po­sve­ti­mo toj iskon­skoj ljud­skoj že­lji da svo­joj ne­pre­sta­no op­te­re­će­noj du­ši omo­gu­ći u te­a­tru ma­lo to­pli­ne, ko­ja bi mu po­mo­gla da se ob­no­vi i kre­ne da­lje. Sto­ga smo kao rad­ni na­slov fe­sti­va­la oda­bra­li slo­gan „Za ovo ma­lo du­še”, ko­ri­ste­ći se tom ta­ko li­je­pom pje­smom Vas­ka Po­pe „Bra­nim”, i u ta­kvom du­hu smo i iza­bra­li pred­sta­ve ko­je će­mo po­nu­di­ti pu­bli­ci i svim pri­ja­te­lji­ma fe­sti­va­la u Uži­cu – na­veo je se­lek­tor.
Ta­ko pred­sta­va „Iva­nov” sa pr­vo­ra­zred­nim glum­ci­ma Ni­ko­lom Ri­sta­nov­skim, Pre­dra­gom Ej­du­som, Na­dom Šar­gin, Ha­nom Se­li­mo­vić i dru­gi­ma, go­vo­ri upra­vo o tom du­šev­no is­cr­plje­nom čo­vje­ku ko­ji svo­jom mu­kom uni­šta­va dru­ge, dok pred­sta­va „Mo­ja ti”, opet sa pr­vo­ra­zred­nim an­sam­blom u ko­jem se me­đu osta­li­ma na­la­ze i Sve­tla­na Boj­ko­vić, Ta­nja Bo­ško­vić i Go­ri­ca Po­po­vić – go­vo­ri o ge­ne­ra­ci­ji že­na na kra­ju ži­vot­nog pu­ta, ko­je svo­je ljud­sko do­sto­jan­stvo očaj­nič­ki bra­ne pred na­le­tom bes­kru­pu­lo­zne da­na­šnji­ce. Pred­sta­ve „Pri­če iz beč­ke šu­me” i „Do­kle po­gled se­že” ba­ve se di­le­mom da li se te­melj­na ljud­ska sre­ća pro­na­la­zi u be­so­muč­noj eg­zi­sten­ci­jal­noj tr­ci, da li je za­tr­pa­na u ma­lo­gra­đan­skom la­žnom mo­ra­lu ili je tre­ba tra­ži­ti ne­gdje sa­svim dru­gdje. Pred­sta­ve „Mo­ja fa­bri­ka” i „Sa­mo­u­bi­ca” go­vo­re ka­ko iz­me­đu na­pa­da na du­šu jed­ne fa­bri­ke i na­pa­da na po­je­din­ca ne­ma bit­ne raz­li­ke, jer čo­vje­ko­va iskon­ska po­zi­ci­ja je za­pra­vo ne­pre­sta­na si­zi­fov­ska bor­ba sa ljud­skom zlu­ra­do­šću i glu­po­šću. Ko­nač­no, u pred­sta­va­ma „Sve­do­bro”, od­no­sno, „Ta­ko je, ako vam se ta­ko či­ni” pro­na­la­zi­mo go­to­vo ano­nim­ne lju­de ko­ji, da­le­ko od bu­ke svi­je­ta i bez upo­tre­be mo­ći i ide­o­lo­gi­je, ne­go taj­nom ak­tiv­no­šću vla­sti­tog sr­ca, po­ku­ša­va­ju da pro­na­đu put do sre­će ovog ta­ko ne­sa­vr­še­nog svi­je­ta”, na­pi­sao je u obra­zlo­že­nju Bo­jan Mu­njin.
On je iz­ra­zio na­du da će ovo­go­di­šnji JPF bi­ti is­kre­ni su­sret gle­da­la­ca u sa­li i glu­ma­ca na po­zor­ni­ci, od če­ga će jed­ni ima­ti istin­ske ko­ri­sti, a dru­gi će za­slu­ži­ti po­hva­le vred­ne uči­nje­nog tru­da.
S. TI­JA­NIĆ