Pred­sta­va „Bog ma­sa­kra” ko­ju je po tek­stu Ja­smi­ne Reze re­ži­rao ma­ke­don­ski re­di­telj Si­ni­ša Ev­ti­mov pre­mi­jer­no je iz­ve­de­na u Kra­ljev­skom po­zo­ri­štu „Zet­ski dom” na Ce­ti­nju. Dra­ma sa ele­men­ti­ma sa­ti­re po­ka­zu­je da za­pad­no dru­štvo, ko­je osu­đu­je sva­ki ob­lik fi­zič­kog i ver­bal­nog na­si­lja, in­si­sti­ra­ju­ći na osmi­je­hu, po­li­tič­koj ko­rekt­no­sti, pa­ci­fi­zmu i sve­mu de­mo­krat­skom, ka­da se raz­go­vor raz­buk­ti, svo­di ove vri­jed­no­sti sa­mo na pra­znu for­mu. Raz­ot­kri­va­ju se dvo­lič­nost, od­su­stvo ljud­sko­sti i u te­o­ri­ji, omra­že­na agre­si­ja.
– pro­blem po­či­nje sva­đom iz­me­đu dvo­je dje­ce od šest go­di­na, ko­ja se za­vr­ša­va fi­zič­kim po­slje­di­ca­ma po jed­no od njih, a pri­ča kre­će uve­če po­sli­je ovog in­ci­den­ta ka­da ro­di­te­lji od­lu­če da sjed­nu i raz­go­va­ra­ju o pro­ble­mi­ma. Dva brač­na pa­ra su re­la­tiv­no mla­di ži­vot­ni sa­put­ni­ci, ro­di­te­lji iz raz­li­či­tog mi­ljea, su­pro­tih obra­zov­nih me­to­da i po­gle­da na svi­jet, ali i ži­vot. Ka­ko se od­vi­ja ve­če, upo­zna­je­mo ro­di­te­lje i nji­ho­ve pri­če, a pri­vid­no lju­ba­zna di­sku­si­ja pre­tva­ra se u tak­mi­če­nje gla­snog go­vo­ra, ira­ci­o­nal­nih ar­gu­me­na­ta, go­vo­ra mr­žnje, šo­vi­ni­zma, mi­zo­gi­ni­je, ra­sne ne­tro­pe­lji­vo­sti i ho­mo­fo­bi­je. U ovom ra­tu ri­je­či, ro­di­te­lji, pod pri­ti­skom ot­kri­va­ju svo­je naj­mrač­ni­je stra­ne, upr­kos naj­bo­ljim na­mje­ra­ma, in­te­lek­tu­al­ni ma­sa­kr re­gre­si­ra u dječ­ju sva­đu, a pu­bli­ka je kao vo­a­jer uvu­če­na u pri­ču, ko­ja dje­lu­je uža­sno za­bav­no sa stra­ne, ali na tik mo­žda pre­po­zna­je se­be u is­toj si­tu­a­ci­ji – ka­že re­di­te­lja Si­ni­še Eti­mo­va.
„Bog ma­sa­kra” je, do­da­je on, pri­ča o po­ku­ša­ju da se pro­bu­di­mo, da po­gle­da­mo du­bo­ko u se­be i ra­zu­mi­je­mo za­što smo ov­dje i šta sa ti­me.
– „Bog ma­sa­kra” je sa­ti­ri­čan ko­men­tar mo­der­nog vre­me­na, evo­lu­ci­o­nih od­stu­pa­nja, emo­ci­o­nal­nog ha­ni­ba­li­zma i sva­ko­dnev­nog pri­ti­ska ma­te­ri­jal­nog svi­je­ta, ko­je bez mno­go na­po­ra, či­ni da za­bo­ra­vi­mo iskon­sko hu­ma­ni­stič­ke osno­ve na­šeg po­sto­ja­nja. Usi­sa­va nas u cr­nu ru­pu, na pu­tu ka sop­stve­noj eks­tink­ci­ji (uni­šte­nju). Na­rav­no, ako se ne pro­bu­di­mo i ne pro­mi­je­ni­mo – ka­zao je Eti­mov.
On je na­kon pre­mi­je­re is­ta­kao da je za­do­vo­ljan pri­vim iz­vo­đe­njem pred­sta­ve kao i glum­ci­ma: Je­le­nom Đu­kić, Ma­ri­jom La­bu­do­vić, Vu­lom Mar­ko­vi­ćem i Oma­rom Baj­ram­spa­hi­ćem, ko­ji su, ka­ko je na­gla­sio, iako mla­di, bi­li iz­vr­sni.
– Na­dam se da će ova pred­sta­va igra­ti du­go, a me­ni je bi­la čast da ra­dim u Kra­ljev­skom po­zo­ri­štu i na­dam se da je ovo po­če­tak jed­nog du­gog pri­ja­telj­stva – re­kao je Eti­mov.
Glu­mi­ca Je­le­na Đu­kić je, ta­ko­đe, za­do­volj­na pre­mi­je­rom kao i re­ak­ci­jom pu­bli­ke.
– Ovo je bio vr­lo in­ti­man pro­ces sa če­tvo­ro lju­di i pre­div­nim re­di­te­ljem ko­ji bri­ne o glum­cu i pre­pu­šta mu se. Za­i­sta sam pre­sreć­na što sam ima­la pri­li­ku da ra­dim sa njim i da ura­dim pred­sta­vu sa svo­jom kla­som. Odav­no sam že­lje­la da igram ovaj lik. Tekst je pre­di­van i iako je pi­san za ne­ke dru­ge lju­de, za Fran­cu­sku, a po nje­mu je u Ame­ri­ci sni­mljen film. Sma­tram da je lo­ka­lan i da pu­no go­vo­ri i o na­šem dru­štvu. U na­šem slu­ča­ju o ne­koj no­voj ge­ne­ra­ci­ji ro­di­te­lja. Pred­sta­va je za­ni­mlji­va i tre­ba je po­gle­da­ti – ka­za­la je Đu­kić.
I njen ko­le­ga Vu­le Mar­ko­vić ka­že da su uži­va­li na sce­ni što se vi­dje­lo i po re­ak­ci­ji pu­bli­ke.
– Ima­li smo div­nu i pred­pre­mi­je­ru, ta­ko da smo se ve­če­ras ne­ka­ko raz­go­ro­pa­di­li i gru­nu­li pu­nom pa­rom jer smo ču­li do­bre ko­men­ta­re što je glum­cu uvi­jek po­treb­no. Pred­sta­va je pri­lič­no za­htjev­na jer glu­mac ne­ma ni je­dan tre­nu­tak pra­znog ho­da zbog če­ga je po­treb­na ogrom­na kon­cen­tra­ci­ja, a i ka­rak­te­ri su pod kon­stant­nim pro­mje­na­ma ras­po­lo­že­nja. Me­đu­tim, kad je do­bra, sin­hro­ni­zo­va­na eki­pa i do­bar re­di­telj, a po­seb­no kad po­ru­ka stig­ne do pu­bli­ke, on­da ni­šta ni­je te­ško. Mi­slim da će ova pred­sta­va ima­ti dug po­zo­ri­šni ži­vot za­to što se ra­di o po­zo­ri­štu ko­je svi vo­li­mo, ra­zu­mi­je­mo i po­zo­ri­šte ko­je nas se ti­če – za­klju­čio je Mar­ko­vić.
Sce­no­gra­fi­ju pred­sta­ve i iz­bor mu­zi­ke pot­pi­su­je Si­ni­ša Ev­ti­mov, kon­sul­tant i lek­tor je Du­brav­ka Dra­kić, dok je iz­bor ko­sti­ma ura­di­la Ma­ri­ja Vu­jo­vić.
Z.P.