U re­du, do­bi­smo i 2006. tu du­go­o­če­ki­va­nu ne­za­vi­snost, da­kle ono če­mu smo od­u­vi­jek stre­mi­li, ono o če­mu smo sa­nja­li i što smo že­lje­li. Ali, za­i­sta ne znam šta smo do­bi­li a šta iz­gu­bi­li ovom ne­za­vi­sno­šću. Ne­za­vi­snost, su­ve­re­nost da, ali da li se po­pra­vio ži­vot­ni stan­dard, da li smo na do­brom pu­tu ka eta­bli­ra­nju u Evro­pi i svi­je­tu? Da li smo svje­sni ka­ko nas lju­di per­ci­pi­ra­ju? Da li svi­jet uop­šte zna gdje se na­la­zi­mo? Me­ne kad pi­ta­ju oda­kle si, na­rav­no na en­gle­skom je­zi­ku, ja ka­žem Mon­te­ne­gro. A oni pi­ta­ju – jel to Hr­vat­ska ili Slo­ve­ni­ja, a ja ka­žem – pr­va ze­mlja na­spram Ita­li­je. Ali ono po če­mu smo iole po­zna­ti su Mi­ja­to­vić i Ti­to, na­rav­no. To su dvi­je kon­stan­te. Da li smo po­če­li da se ba­vi­mo va­žni­jim pi­ta­nji­ma ili još ži­vi­mo u na­di da će se sve ri­je­ši­ti ili da će ne­ko dru­gi po­če­ti da rje­ša­va sve. Ali, da li smo se mi stvar­no odvo­ji­li, pri­tom mi­slim na raz­li­či­te obla­sti ži­vo­ta. Da se ra­zu­mi­je­mo, ka­da je u pi­ta­nju stu­di­ra­nje mi smo još uvi­jek za­vi­sni, jer, ako ne gri­je­šim, sko­ro sva­ki stu­dent će re­ći – idem u Be­o­grad da stu­di­ram, a to je pri­tom odva­ja­nje. Svi zna­mo da se tu po­naj­ma­nje ra­di o stu­di­ra­nju, to je vi­še zbog žur­ki, lum­po­va­nja, sje­delj­ki i dan­gu­blje­nja, što je i nor­mal­no za po­če­tak jer kad te pi­ta­ju gdje ćeš, ada čuš, za Be­o­grad, to se pod­ra­zu­mi­je­va. U odva­ja­nju se naj­bo­lje na­u­či ži­vot­na ško­la. Tu si sam. Ne­ma ro­di­te­lja da ti po­mog­nu, tj. sku­va­ju, ope­ru, spre­me, ne­go sve mo­raš sam, što je ve­li­ka lek­ci­ja i ve­li­ka vr­li­na jer ta­ko na­u­čiš da se bri­neš o se­bi. Za­tim, sle­de­ća oblast gdje se vi­di, htje­li mi to da pri­zna­mo ili ne, na­ša za­vi­snost – zdrav­stvo. Na­šem na­ro­du je uvi­jek pr­va po­mi­sao – ne­će­mo se li­je­či­ti ov­dje ne­go ide­mo za Be­o­grad. Ali vje­ruj­te, ja sam če­sto bio iz­ne­na­đen i bi­vao iz­ne­na­đen ka­ko su na­ši lje­ka­ri bi­li od­lič­ni u ne­kim slu­ča­je­vi­ma. Ali, ko ima sre­će, a i pa­ra, ne za­ma­ra se i ne­će se za­ma­ra­ti ov­dje već ide da­lje na naj­bo­lje kli­ni­ke i kod naj­bo­ljih lje­ka­ra. Me­đu­tim, mi skrom­ni­ji se mo­ra­mo za­do­vo­lji­ti uslu­ga­ma na­šeg zdrav­stva. Svi ho­će­mo naj­bo­lje, što za se­be što za svo­je bli­žnje. I umjet­nič­ka oblast. Ja ne znam ni­jed­nog pje­va­ča a ni glum­ca a da ni­je uspio u Be­o­gra­du. Is­pra­vi­te me ako gri­je­šim. Ako su ovo obla­sti u ko­ji­ma mi još za­vi­si­mo od na­ših su­sje­da, da li smo se mi uop­šte odvo­ji­li ili je ova za­vi­snost kao ak­si­om.
Či­nje­ni­ca ko­ju ne tre­ba pro­vje­ra­va­ti, jer je uvi­jek isti­ni­ta i tač­na, pa jed­no­stav­no ni­je va­žno što smo se odvo­ji­li. Ali ovo tro­je se pod­ra­zu­mi­je­va. Ali, da li je Evrop­ska uni­ja ono što mi že­li­mo i ho­će­mo. Evrop­ska uni­ja je u stva­ri je­dan ve­li­ki elit­ni lo­gor u ko­jem svi ra­de i funk­ci­o­ni­šu po istom prin­ci­pu. Sve dok se ne po­pra­ve ljud­ski od­no­si i ži­vot­ni stan­dard, i sve dok sud­stvo i dru­gi pra­vo­sud­ni or­ga­ni ne bu­du ra­di­li svoj po­sao ona­ko ka­ko tre­ba da ga ra­de, i sve dok Vla­da i svi or­ga­ni ne bu­du po­što­va­li vo­lju gra­đa­na, sve do ta­da ne­će­mo mo­ći da raz­mi­šlja­mo o ula­sku u Evrop­sku uni­ju. Stal­no nas za­plju­sku­ju pro­pa­gand­nim ma­te­ri­ja­li­ma, emi­si­ja­ma, okru­glim sto­lo­vi­ma o Evrop­skoj uni­ji a mi za­pra­vo ne zna­mo šta ona do­no­si. To što smo vi­dje­li u dru­gim ze­mlja­ma EU, mi to vje­ro­vat­no ne­će­mo do­ži­vje­ti, ba­rem ne ta­ko ka­ko je kod dru­gih, jer je to mno­go vi­še od is­pu­nje­nja obič­nih uslo­va i nor­mi. Tre­ba se sve pro­mi­je­ni­ti. Po­mi­sli­će­te da sad ni­sam re­kao ni­što no­vo ali – su­šti­na je ko­ri­je­ni­ta pro­mje­na sve­ga.
Pe­tar Ka­dić