Ni u šta se ta­ko čvr­sto ne vje­ru­je kao u ono što se naj­ma­nje zna!
Plav­ski Ša­ćir-beg imao je na pla­ni­ni Bo­gi­će­vi­ca iz­nad Pla­va naj­ve­će li­va­de za ko­še­nje si­je­na. Po­čet­kom av­gu­sta hi­lja­du osam­sto se­dam­de­set i ne­ke, sku­pio Ša­ćir-beg sto­ti­nak ko­sa­ča da mu po­ko­se li­va­de na pla­ni­ni Bo­gi­će­vi­ca. Dru­gog av­gu­sta iste go­di­ne sa broj­nom po­ro­di­com i sa na­jam­ni­ci­ma sa­ku­pi­še si­je­no u na­vilj­ci­ma i u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma već se pri­vla­če na­vilj­ci bli­zu pri­pre­mlje­nih osto­ža­di za sla­ga­nje si­je­na. Za­po­če­to je sla­ga­nje si­je­na na dva­de­se­tak pri­pre­mlje­nih osto­ža­di. Od­jed­nom pu­kla olu­ja, jak vje­tar da je sve si­je­no za dva­de­se­tak mi­nu­ta bi­lo ras­tu­re­no po ci­je­loj pla­ni­ni. Sju­tra­dan sku­pio Ša­ćir- beg po­ro­di­cu, šest si­no­va i tri bra­ta i pi­tao ih: “ Da li je to ju­če bio pra­vo­slav­ni sve­tac? “ Od­go­vor je bio “da”. Sve­ti Ili­ja gro­mov­nik (Ilin­dan) je sva­ke go­di­ne 2. av­gu­sta i to je hri­šćan­ski pra­srp­ski sve­tac “. On­da se Ša­ćir-beg obra­tio po­ro­di­ci: “ Dje­co, od da­nas pa za sva vre­me­na i vi će­te sla­vi­ti Ilin­dan kao svoj pra­znik. To­ga da­na se ne­će ni­šta ra­di­ti”. I bi ta­ko! Da­nas vjer­ni­ci mu­ha­me­dan­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti sla­ve 2. av­gust sva­ke go­di­ne oku­plja­ju­ći se na pla­tou po­red gu­sinj­skih iz­vo­ra. Mo­žda je to no­stal­gi­ja za svo­jim pre­ci­ma, a mo­žda vje­kov­na te­žnja da se pri­svo­ji sve što je srp­sko?
Evi­dent­no je da se sve ve­ćim ise­lja­va­njem i de­po­pu­la­ci­jom pra­vo­slav­nog sta­nov­ni­štva iz plav­ske žu­pe že­le po­ste­pe­no za­tri­je­ti tra­go­vi pri­su­stva srp­skog na­ro­da. Gu­sinj­ski iz­vo­ri po­sto­ja­li su i pri­je ne­go što su na­sta­le pr­ve na­se­o­bi­ne. Pa su se ti iz­vo­ri naj­pri­je zva­li Vru­lja, a ka­sni­je tek gu­sinj­ski iz­vo­ri. Na­ziv Ali­pa­ši­ni iz­vo­ri smi­šlje­no je po­tu­ren tek 60-tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ka­da su sled­be­ni­ci Pri­zren­ske li­ge is­ko­ri­sti­li po­god­nu kli­mu ne­pri­mje­re­nog po­vla­đi­va­nja ko­mu­ni­stič­kih vla­sti na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma i nji­ho­vim se­pa­ra­ti­stič­kim aspi­ra­ci­ja­ma. Od ime­na spo­men če­sme Sa­vi­na vo­da, ko­ju je u se­lu Do­lja od Gu­si­nja sa­gra­di­lo lo­vač­ko dru­štvo “ Ma­ja ka­ran­fil “ još 1977. go­di­ne osta­lo je sa­mo “ vo­da “ a ona “ Sa­vi­na “ je če­ki­ćem is­kle­sa­no - iz­bri­sa­na sa ka­me­na.
Za “ Sa­vi­no oko “ u Va­sa­nju po­sta­vljen je nat­pis “ Oko ska­ka­vi­ce “ , a Đu­rič­ka ri­je­ka sa­da se zo­ve Plav­ska ri­je­ka. Na­zi­vi pla­nin­skih vr­ho­va duž gra­ni­ce pre­ma Al­ba­ni­ji na pla­nin­skim kar­ta­ma is­pi­sa­ni su sa­mo na al­ban­skom je­zi­ku, a zna se da ti vr­ho­vi pri­pa­da­ju Cr­noj Go­ri.
Sve me ovo pod­sje­ti na jed­nu di­sku­si­ju po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re Fer­ha­ta Di­no­še, ko­ji re­če: “Al­ba­ni­ja je je­di­na ze­mlja na svi­je­tu ko­ja se gra­ni­či sa­ma sa so­bom”. Ni­je bi­lo re­pli­ke?
Ov­dje se ra­di o že­lji po­li­ti­ke i po­li­ti­ča­ra da se po­ste­pe­no za­tru na­zi­vi ko­ji svje­do­če o pri­su­stvu pra­vo­slav­nih Sr­ba na ovim pro­sto­ri­ma i to upra­vo mi­je­nja­njem na­zi­va to­po­ni­ma i uvo­đe­njem lo­kal­nih, u li­te­ra­tu­ri ne­po­zna­tih ime­na.
Pod­vu­kli smo cr­tu. Ne­ma vi­še gra­do­va sa pred­zna­kom Ti­to - Ti­to­grad, Ti­tov Ve­les, Ti­to­va Ko­re­ni­ca...ne­ma vi­še ni Ivan­gra­da, ni Kar­de­lje­va ni­ti Ran­ko­vi­će­vo...Ali ne­ma vi­še ni Ne­ma­nji­ne oba­le, ne­ma ći­ri­li­ce, ne­ma srp­skog je­zi­ka, ne­ma­mo Sve­tog Sa­vu... ne­ma­mo...
I kad smo pod­vu­kli cr­tu, oče­ki­va­li smo da će sa osta­lim pre­cr­ta­nim ime­ni­ma osta­ti is­pod cr­te i ime “ Ali­pa­ši­nih iz­vo­ra “ te da će se zva­ti Gu­sinj­ski iz­vo­ri kao i pri­je 60 go­di­na, kao Be­ra­ne.
Da­va­njem lo­kal­nog ime­na Gu­sinj­skim iz­vo­ri­ma u “Ali­pa­ši­ne iz­vo­re “ po­tur­či­li ste nam i Sve­tog Ili­ju u “ Ali­ju Gu­sinj­skog “ kao sve­ti Ali­ja.
Sr­bi opra­šta­ju ali i pam­te... Vra­ti­te nam “ Gu­sinj­ske iz­vo­re “. Ra­ko Kne­že­vić


Ali-pa­ša bio beg

Da pod­sje­ti­mo da je Ali-pa­ša gu­sinj­ski bio beg i da je una­pri­je­đen u pa­šu od stra­ne tur­skog sul­ta­na Ab­dul Ha­mi­da zbog za­slu­ga u bi­ci na Nov­ši­cu 1879. go­di­ne i po­bje­de nad cr­no­gor­skom voj­skom. Sa bo­ja na Nov­ši­ću do­ni­je­to je u Gu­si­nje 220 gla­va cr­no­gor­skih rat­ni­ka i na rav­noj po­vr­ši­ni po­red gu­sinj­skih iz­vo­ra gdje se na­la­zio ve­li­ki ša­tor be­ga gu­sinj­skog na­bi­li su na ko­plje svih 220 gla­va cr­no­gor­skih, ras­po­re­đe­nih oko ča­do­ra be­go­vog.
Gla­va naj­ve­ćeg i naj­ljep­šeg Cr­no­gor­ca Šu­ja Šće­pa­no­vi­ća Dra­go­vi­ća is­tak­nu­ta je is­pred sa­mog ula­za u be­gov ša­tor.
Za ovaj pod­vig sa­da već Ali-pa­še gu­sinj­skog čuo je Sa­li-beg iz Pe­ći.
Bio je bo­lji od be­ga gu­sinj­skog pa je pot­pla­tio voj­ni­ka ađu­tan­ta gu­sinj­skog be­ga i u kre­vet ga ubio. Ni­je Ali-beg bio ju­nak ni he­roj da mu ime no­si ne­pre­su­šni iz­vor bi­stre vo­de. Ta bi­stra vo­da gu­sinj­skih iz­vo­ra još ima za­dah ne­du­žne pro­li­ve­ne kr­vi cr­no­gor­skih rat­ni­ka.