Hr­vat­ski no­vi­nar Bo­ris De­žu­lo­vić u svom tek­stu ko­ji je pre­nio „Dan“ 12. av­gu­sta 2015. go­di­ne pod na­slo­vom „Sje­ća­te l` se olu­je“ pod­sje­tio je na dvi­je po nje­mu „olu­je“ u Hr­vat­skoj – onu od 17. av­gu­sta 1990. i onu od 5. av­gu­sta 1991. Pre­ma Bo­ri­so­vom mi­šlje­nju, obje ove olu­je dje­lo su kra­ji­ških Sr­ba. A on­da se po­za­ba­vio i onom op­šte­po­zna­tom „Olu­jom“ od 5. av­gu­sta 1995. go­di­ne ka­da su sna­ge no­vo­na­sta­le dr­ža­ve Hr­vat­ske, uz po­moć NA­TO-a pro­tje­ra­le iz Hr­vat­ske oko 220.000 Sr­ba, a bli­zu 2.000 su ubi­li.
De­žu­lo­vić na­vo­di da po­sli­je „Olu­je“ od 5. av­gu­sta 1991. „jed­na­ko će kao po­sli­je `Oluje` od 5. av­gu­sta 1995. go­di­ne bi­ti po­pa­lje­ne sto­ti­ne ku­ća i ubi­je­ne sto­ti­ne ci­vi­la i pro­tje­ra­no 200.000 lju­di“. Go­vo­ri li Bo­ris isti­nu il` ne go­vo­ri isti­nu Bo­ris? Po ono­me što da­nas 20, od­no­sno 25 go­di­na ka­sni­je evro­ar­tlant­ska jav­nost zna – Bo­ris ne go­vo­ri isti­nu. De­žu­lo­vi­će­ve „olu­je“ od 17. ok­to­bra 1990. i 5. av­gu­sta 1991. evrop­ska jav­nost ne po­mi­nje, ali ona od 5. av­gu­sta 1995. go­di­ne, ne sa­mo što se po­mi­nje, ne­go je kva­li­fi­ko­va­na kao naj­ve­će et­nič­ko či­šće­nje jed­nog na­ro­da – Sr­ba na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Da li su to De­žu­lo­vi­ću nje­go­ve „olu­je“ za­mu­ti­le sje­ća­nja na sve one olu­je ko­je su nje­go­vi­ma pret­ho­di­le. Sje­ća li se De­žu­lo­vić ka­da su hr­vat­ski ge­ne­ra­li Špe­gelj i Bolj­ko­vac taj­no uvo­zi­li va­go­ne oruž­ja iz Ma­đar­ske ka­ko bi se Hr­vat­ska na­o­ru­ža­la i di­gla na usta­nak pro­tiv SFRJ, u či­jem je sa­sta­vu i sa­ma bi­la. Sje­ća li se ge­ne­ral­skih po­ru­ka i po­u­ka nji­ho­vim sled­be­ni­ci­ma „za boj sprem­nim“ ka­ko tre­ba ubi­ja­ti ofi­ci­re JNA „na sva­kom spra­tu puf-tuf ...” Bi­la je to ta­da svo­je­svr­sna afe­ra „Sni­mak“. Sje­ća li se go­spar De­žu­lo­vić ka­ko su Tuđ­ma­no­vi sled­be­ni­ci da­vi­li mla­dog re­gru­ta JNA u ten­ku u Spli­tu, ka­ko su dru­gog ubi­li (bio je Ma­ke­do­nac)? Sje­ća li se ka­ko su auta sa ozna­ka­ma iz Sr­bi­je ba­ca­la u mo­re? Ne­će ili ne smi­je De­žu­lo­vić da jav­no pod­sje­ti ka­ko su hi­lja­de re­gru­ta iz či­ta­ve SFRJ u ka­sar­na­ma Tuđ­ma­no­ve Hr­vat­ske po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka ne­dje­lja­ma ča­mi­le bez hra­ne i vo­de, slo­bo­de ... ko­ju su im us­kra­ći­va­le Tuđ­ma­no­ve i Me­si­će­ve de­mo­kra­te. Pam­ti go­spar De­žu­lo­vić „po­lo­mlje­na i po­pa­da­la sta­bla i ban­de­re pod Di­na­rom“ od stra­ne Sr­ba, a ne sje­ća se onog uža­snog mi­ri­sa kr­vi i ba­ru­ta sa zga­ri­šta srp­skih se­la is­pod Psu­nja i Pa­pu­ka ... Srp­ske Kra­ji­ne i Sla­vo­ni­je ko­ji se ši­rio i van gra­ni­ca Hr­vat­ske. Svi on­da­šnji va­pa­ji kra­ji­ških Sr­ba sli­va­li su se u je­dan zov – ne daj­te da nas si­lom oruž­ja odvo­je od rod­ne nam Ju­go­sla­vi­je. Taj zov kra­ji­ških Sr­ba do­pi­rao je i do Cr­ne Go­re, a do­bro ga je čuo i on­da­šnji mla­đa­ni (sa­da si­je­di) pre­mi­jer Cr­ne Go­re Mi­lo Đu­ka­no­vić. Mi­lo je ta­da pr­ko­sno iz­ja­vlji­vao: „Tra­ži­li su rat i do­bi­li su ga“, „Sa nji­ma će­mo se raz­gra­ni­či­ti za sva vre­me­na“ „Zbog nji­ho­ve ša­hov­ni­ce omr­znuo sam šah“. Mi­lo je isto­vre­me­no mo­bi­li­sao de­se­ti­ne hi­lja­da Cr­no­go­ra­ca ko­ji su se do­bro­volj­no oda­zi­va­li i na hr­vat­sko oruž­je od­go­vo­ri­li oruž­jem. To što je pre­mi­jer Đu­ka­no­vić vi­si­ne svog ta­da­šnjeg pa­tri­ot­skog uz­le­ta ka­sni­je iz­mje­rio pa­dom u po­nor ve­le­i­zdaj­ni­ka ka­da je de­zer­ti­rao iz Vr­hov­nog sa­vje­ta od­bra­ne SRJ i pre­šao na stra­nu zlo­či­nač­kog NA­TO-a ko­ji je 78 da­na i no­ći bom­bar­do­vao SRJ ljud­ska je ne sa­mo lič­na ne­sre­ća pre­mi­je­ra Mi­la ko­jom će se ba­vi­ti bu­du­će ge­ne­ra­ci­je ne sa­mo nje­go­vih po­to­ma­ka.
Mi­li­sav Po­po­vić, Pod­go­ri­ca
P.S.
Da ne­ma „su­o­ča­va­nja s pro­šlo­šću“, od­no­sno da po­tom­ci ne po­na­vlja­ju ono što su ra­di­li nji­ho­vi pre­ci ne bi svi­je­ta bi­lo ne bi se ra­đa­li ... ne bi se sva­ki rat za­vr­ša­vao mi­rom, a sva­ki mir ra­tom.