Da­nas je sve na pro­da­ju, pa i ne­ka­da­šnja vi­so­ka od­li­ko­va­nja i or­de­nje biv­še Ju­go­sla­vi­je. O toj su­ro­voj stvar­nosti, pro­da­ji isto­ri­je, svje­do­či Dra­go­ljub Da­ba­no­vić, ko­lek­ci­o­nar or­de­nja, ko­ji ka­že da se na voj­nim ot­pa­di­ma mo­že do­ći do to­ne ta­kvih me­da­lja za ma­le pa­re.
–Evo re­ci­mo ovo je sre­bre­ni or­den brat­stva i je­din­stva. To brat­svo i je­din­stvo je umr­lo, ta­ko po­ma­lo umi­re i nje­go­va vri­jed­nost. Sa­da se me­da­lja­ma i or­de­nju da­je zna­čaj sa­mo ono­li­ko ko­li­ko vri­je­di materijal od ko­jeg je na­pra­vljen. Ovo je re­ci­mo sre­bro. Va­žan je i di­zajn, od­li­ko­va­nja su ra­đe­na po idej­nim rje­še­nji­ma naj­zna­čaj­nih umjet­ni­ka. Sa­mo se još Ru­si i Ukra­jin­ci in­te­re­su­ju za or­de­nje, dru­go ni­ko. Ja to na­ba­vljam pre­ko ogla­sa, a ima da se ku­pi na voj­nom ot­pa­du u Be­o­gra­du ako že­liš to­nu or­de­nja i me­da­lja. Ci­je­na ko­mu­ni­stič­kih sre­bre­nih me­da­lja se sad kre­će ko­li­ko sre­bro vri­je­di, to­li­ka joj je ci­je­na, a cr­no­gor­ske me­da­lje vi­še vri­je­de, ve­ća im je ci­je­na - ka­že Dra­go­ljub Da­ba­no­vić, pro­da­vac.
U ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji od­li­ko­va­nja su bi­la na ci­je­ni, to je bio pre­stiž, do­kaz da si ne­što po­sti­gao, da si po­stao čo­vjek. Do­dje­lji­va­na su voj­nim i ci­vil­nim li­ci­ma, stra­nim dr­ža­vlja­ni­ma, voj­nim je­di­ni­ca­ma i dru­štve­no-po­li­tič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma. Po­sto­ji po­da­tak da je, re­ci­mo, do 31. de­cem­bra 1985. go­di­ne do­di­je­lje­no ukup­no 5.668 Or­de­na za­slu­ga za na­rod sa zlat­nom zvi­je­zdom (pr­vog re­da), 39.534 Or­de­na za­slu­ga za na­rod sa sre­br­nim zra­ci­ma (dru­gog re­da), 282.864 Or­de­na za­slu­ga za na­rod sa sre­br­nom zvi­je­zdom (tre­ćeg re­da), te 430.666 Me­da­lja za­slu­ga za na­rod. Za njih je tre­ba­lo iz­gra­di­ti fa­bri­ku, bi­ti udar­nik, na­pi­sa­ti na­uč­ni rad, iz­gra­di­ti bol­ni­cu... a da­nas da bi ih ima­li tre­ba vam sa­mo bu­vljak i pet, šest eura. Ko ih se i zbog če­ga ta­ko la­ko od­re­kao? Ima li ko da ni­je gle­dao gro­te­sku „Du­go pu­to­va­nje u Je­vro­pu” i da se ne sje­ća ka­ko je tu di­je­lje­no or­de­nje - kad mo­že Mar­ku, mo­že i Mi­ću­nu, daj pr­voj de­se­to­ri­ci što na­i­đu iako je od ra­ta pro­šlo 45 go­di­na, bar tih or­de­na ima­mo...
Na sre­ću ima onih ko­ji isto­ri­ju ne pro­da­ju. Pu­kov­nik JNA u pen­zi­ji Ra­di­vo­je Zdrav­ko­vić po­no­sno ka­že da je no­si­lac se­dam or­de­nja i pet me­da­lja, da je za nje­ga sva­ka od njih po­seb­na čast, ne­pro­cje­nji­ve vri­jed­no­sti ko­ja se ne mje­ri nov­cem.
–Me­ni su sva pri­zna­nja dra­ga, mo­žda bih iz­dvo­jio Or­den ra­da sa zlat­nim vi­jen­cem, Or­den za voj­ne za­slu­ge sa zlat­nim mačevima i or­den ofi­cir­ske ča­sti Ru­si­je. Imam se­dam or­de­nja i pet me­da­lja, ne­ma ci­je­ne ko­jom bi mo­gao opi­sa­ti nji­ho­vu vri­jed­nost i svo­ju čast što ih imam- ka­že Zdrav­ko­vić.
Ra­di­vo­je sma­tra da to što su od­li­ko­va­nja iz­gu­bi­la zna­čaj i na­šla se na pi­ja­ca­ma ne­mar­nost po­je­di­na­ca i do­mo­va ko­ji za­bo­ra­vlja­ju nje­gov zna­čaj.
– Svje­do­ci smo da se ipak po­ja­vlju­ju lju­di sa od­li­ko­va­nji­ma kad su dr­žav­ni pra­zni­ci, da nam se bor­ci NOR-a nji­ma po­no­se. Sa dru­ge stra­ne od­li­ko­va­nja ko­ja su na­šla mje­sto na pi­ja­ca­ma to je kraj­nja ne­mar­nost po­je­di­na­ca. Bez ob­zi­ra na to od­li­ko­va­nja ni­ka­da ne­će iz­gu­bi­ti pra­vu vri­jed­nost i ovo je sa­mo tre­nut­na si­tu­a­ci­ja.To su i tre­ba da bu­du sli­ka čo­vje­ka, do­ma­ći­na i ku­će ko­ja je do­bi­la ta pri­zna­nja- ka­že Ra­di­vo­je Zdrav­ko­vić.
Tu­žno je da u na­šoj ze­mlji u ovom tre­nut­ku na pi­ja­ca­ma i bu­vlja­ci­ma mo­že­te da pro­na­đe­te or­de­nje i me­da­lje te osta­la ne­ka­da vi­so­ka dru­štve­na pri­zna­nja za sit­ne pa­re, ka­že Dra­gan Mi­tov Đu­ro­vić, du­go­go­di­šnji no­vi­nar i ge­ne­ral­ni se­kre­tar Sa­ve­za Udru­že­nja bor­ca NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Cr­ne Go­re.
–Pra­đed me­da­lju kr­vlju pla­tio/ đed za glad­ne go­di­ne pro­dao/ otac kr­va­vom pu­škom vra­tio/ ja u ama­net si­nu osta­vio, još dok sam bio mla­đi jed­na od mo­jih pje­sa­ma je po­sve­će­na upra­vo me­da­lji. Pra­vim Cr­no­gor­ci­ma je me­da­lja obraz, a nje­ga ni­je­su da­va­li ni za šta, go­vo­rim o sta­rim Cr­no­gor­ci­ma, sa­da­šnja mla­da ge­ne­ra­ci­ja se pre­ma to­me, je­dan ne ma­li broj, od­no­si iz­u­zet­no neo­d­go­vor­no, to ni­je za osu­du ne­go za sva­ki pre­zir -ka­zao je Dra­gan Mi­tov Đu­ro­vić.
Dra­gan Đu­ro­vić is­ti­če da je sva­ko pri­zna­nje ve­li­ka dra­go­cje­nost ko­ju tre­ba ču­va­ti.
–Sva­ki čo­vjek, sva­ki na­rod ko­ji ne po­štu­je svo­ju pro­šlost ne za­slu­žu­je da bu­de po­me­nut, ne za­slu­žu­je da ima svo­ju bu­duć­nost. Tu­žno je da u na­šoj ze­mlji u ovom tre­nut­ku na broj­nim pi­ja­ca­ma mo­že­te da pro­na­đe­te od or­de­na do me­da­lja i osta­lih vi­so­kih dru­štve­nih pri­zna­nja za sit­ne pa­re. Sva pri­zna­nja u se­bi no­se jed­no vri­je­me. Re­ci­mo Or­den na­rod­nog he­ro­ja no­si u se­bi krv, ova dru­ga no­se pre­ga­la­štvo od udar­nič­kih zna­ča­ka do vi­so­kih voj­nih i dru­gih pri­zna­nja, a pre­ma nji­ma se po­tom­ci od­no­se kao dje­ca ka­da se igra­ju sa igrač­ka­ma ne zna­ju­ći nji­ho­vu vri­jed­nost- ka­že Đu­ro­vić.
A sad opet je­dan ko­lek­ci­o­nar, Mir­ko Mi­šu­ro­vić, on ka­že da je omla­di­na ne­za­in­te­re­so­va­na za ku­po­vi­nu or­de­nja.
–Ne­ka­da je to or­de­nje ima­lo ve­li­ku vri­jed­nost, a kad ga je po­je­di­nac do­bi­jao to su bi­le ce­re­mo­ni­je. Naj­vi­še stra­ni dr­žvlja­ni sku­plja­ju na­še or­de­nje, me­đu­tim za­si­će­no je tr­ži­šte. Pro­da­jem ih od pet, de­set eura, pa na­da­lje sve za­vi­si ko­li­ko je ri­jet­ko, jer što je re­đe ono je sku­plje. Isto ta­ko po­sto­je ne­ke sit­ni­ce što usmje­ra­va­ju nje­go­vu vri­jed­nost na pri­mjer što je ma­nji se­rij­ski broj na ju­go­slo­ven­skim od­li­ko­va­nji­ma ono je sku­plje - ka­zao je Mi­šu­ro­vić.
On do­da­je da ni­je te­ško do­ći do or­de­nja ka­ko po saj­mo­vi­ma, ta­ko su sve če­šći ogla­si gdje se pro­da­ju, vr­lo jef­ti­no.M.M.N.


Tako nam je kad nemamo muzeje

Sva­ka dr­ža­va, na­rod, tre­ba­lo bi da ima mu­ze­je ko­ji će ču­va­ti nje­no bo­ga­stvo, sa­ču­va­ti pro­šlost jer to tre­ba da bu­de po­ru­ka, po­nos mla­di­ma, vje­kov­no sje­ća­nje, uka­zu­je Dra­gan Mi­tov Đu­ro­vić uz kon­sta­ta­ci­ju da na­ša ze­mlja to ne či­ni.
–Svi pro­svi­je­će­ni na­ro­di ima­ju svo­je mu­ze­je pro­šlo­sti, u Ita­li­ji se ču­va sva­ko dug­me voj­ni­ka Ga­ri­bal­di di­vi­zi­je, par­ti­zan­skog voj­ni­ka, Cr­na Go­ra ne­ma svoj mu­zej na­rod­no oslo­bo­di­lač­ke bor­be, bio je u Ko­la­ši­nu pa je uni­šten, ni­je to uni­štio ni­ko iz dru­gih kr­je­va svi­je­ta, to smo uni­šti­li mi. Za­to naj­o­štri­je osu­đu­jem tu sit­nu tr­go­vi­nu, tu pro­da­ju du­še jer ka­da pro­da­je­te dio svo­je pro­šlo­sti pro­da­je­te se­be, svo­ju du­šu. Si­gu­ran sam da će Cr­na Go­ra iz­nje­dri­ti ge­ne­ra­ci­je ko­je će po­što­va­ti svo­ju pro­šlost, ko­je ne­će mi­sli­ti sa­mo o naj­no­vi­jim tren­do­vi­ma, ne­go će ima­ti u vi­du da je ova ze­mlja vje­ko­vi­ma stva­ra­na na kr­vi slo­bo­da­ra, da su ovu ze­mlju vje­ko­vi­ma bra­ni­li mla­di ko­ji se ni­su igra­li or­de­njem svo­jih pre­da­ka, ne­go su ga lju­bo­mor­no ču­va­li- re­kao je Đu­ro­vić.