-Autor: Ljubodrag Stojadinović

„Gospodine predsjedniče, dobro veče, danas je dan slobode…“
„Kakva sloboda? Ko ugrožava slobodu medija, da pitam ja vas? Da nijesam to ja? Mene nazivaju pe.erom, diktatorom, čovjekom koji drži svu vlast u zemlji, uzurpatorom ljudskih sloboda… Navedite, molim vas, bar jednu ljudsku slobodu koju sam ugrozio? Navedite. A svi ti bijednici, dok su bili na vlasti poslali su Šešelja na robiju. Uhapsili su Mladića. Kome je Šešelj išta loše učinio, za koga je rekao lošu riječ? Lopovi su sve pokrali, sve su strpali u svoje džepove. Sve su to bili Soroševi plaćenici. I vi me pitate o slobodi medija, kad svako može da me pita šta želi. Ali neki ne pitaju šta oni žele nego oni koji su ih poslali.
Bijednici lažu, da vam ja kažem, moj je princip borba za istinu. Sve što sam rekao ostvario sam, nijesam bježao ni od koga. Nemam problema da saslušam bilo koga. Moja tolerancija je neograničena. Kaže meni Angela, kako sve to možeš da istrpiš Alek, mein liebe freund? A ja njoj kažem, e moja Angela, ne znaš ti šta sam ja sve prošao u životu, šta su mi radili, naučio sam da trpim, naučio sam da radim, da se lišavam sna. Da stvaram. Ja stvaram za njih, u višegodišnjoj sam insomniji, to vam je stručan naziv za nespavanje, a oni sjede po kafićima, piju, šta ti ja znam, ledenu kafu, jesi li čula za to, sestro slatka, ledenu kafu, kažem ja njoj, u devet ujutru piju šta im padne na pamet. I ogovaraju me, psuju, kažu da sam lud, da mi treba tri konzilijuma da me izmjere…“
„Ali...“
„Nemojte da me prekidate, molim vas. Ni ja vas nijesam prekidao. Ako ovako nastavite, ako i dalje budete nepristojni, neću više da dolazim kod vas kad me pozovete. Dolaziću po svojoj volji, sa čovjekom koji će držati moj regler. Spuštali ste Vesiću regler, meni nećete. E meni bogami nećete! I tako badavadžije piju kafu, a oni bijednici Janković i Đilas, slobodno ovdje kažem da su jadnici, bijednici i lažovi, oni bi htjeli da me smjenjuju na ulici. E, to neće moći. Izađite na izbore, lažovi jedni, lopovi i nikogovići, pa me pobijedite. Ajde, stanite mi na crtu. Ja sam hrabar, ne bojim se nikoga, nikome neću dati Kosovo, isto ono Kosovo koje su žuti već predali…“
„Gos…“
„Nas čekaju teški trenuci, teški za ovaj narod, i ja se borim za narod, baš me briga za mene, moram da donesem neke odluke, jako teške odluke. One neće biti prijatne ni za koga, posebno za narod, mada bijednici seire misleći da ću da potpišem nezavisnost Kosova. Ja ne znam šta ću da potpišem, sve što potpišem biće bolno za mene, ali ja brinem o budućnosti. Nemojte da me prekidate. A ovi što govore o niškom aerodromu, oni nemaju pojma o čemu pričaju. Ako žele da ga zadrže, neka ga zadrže, ali ja ne dam pare za toranj, ni za obnovu piste, neka vide kako će. Eno, Zorana je stalno na koridorima, gradi se, više smo autoputa izgradili nego Njemačka svojih autobanova u doba Hitlera. Baš sam to rekao Angeli, a ona meni, svaka čast Alek, tako mala zemlja a tako dugački putevi, šta će vam to, svaka čast, ali Kosovo se mora riješiti, tako ona kaže. Kosovo u redu, ali Trepču i Gazivode ne dam.“
„Samo…“
„Bijednici su pokušali da hapšenje Marka Đurića predstave kao moju konstrukciju. Zar je to sloboda medija? Sve lažovi i bolesnici, sram ih i stid bilo. Ja sam hapsio Đurića, čovjeka koji je izgubio 20 kilograma samo od stresa od onog pravoslavnog voza koji su mu zaustavili. I sada mokri u krevetu, to samo vama kažem u povjerenju, jedva ga prepariramo da ode na Kosovo. Vulin bi išao, ali ga nigdje ne puštaju. On je patriota i veliki radnik, kad dođe kući, tiho, kradom ušuška djecu i sakrije se od svih i razmišlja samo o izvozu naoružanja i odbrani zemlje. Ja sam njegov vrhovni, ali on je stub odbrane, a i za njega, molim vas, bitange kažu da je potpuni ludak. Pa ovdje kao da nema normalnih, svi su normalni, samo mi nijesmo. I sada ta Rosu, bijedna teroristička grupacija onih zločinaca Tačija i Haradinaja, koji su moji prijatelji, jer bolje je tako nego da ratujemo, hapse mog Marka, a on je još za mog prijatelja Olivera Ivanovića rekao da je srpski neprijatelj. I onda ovi u Nišu protestuju, tjeraju me dripci tupavi, iš iz Niš, ni padeže ne znaju, tupani jedni. To je onaj bijednik Živković, sa dva odsto podrške organizovao, a ja znam da me Nišlije vole… A Hrvati… moj i Kolindin odnos više nije dobar.“
„U toku…“
„Na to pitanje ću vam odgovoriti kasnije, nećemo dozvoliti nikakav skup u Hrtkovcima, priča se da sam pisao govor Šešelju za vrijeme rata, kad nas je tamo dočekao srpski junak Ostoja Sibinčić. To su podlaci i lažovi, ništa ja nijesam pisao, samo sam prekucao koncept, Šešelj je genije, njemu govor ne treba, to smo imali za istoriju. I ja nijesam tjerao Hrvate odatle, vikao sam u sebi,,ostajte ovdje‘‘, ali bio sam mlad, niko me nije slušao… I sad onaj debeli Čanak hoće da sprečava Voju, niko nikoga ne mora da sprečava, Nebojša šalje policiju, nema okupljanja u Hrtkovcima, ne znam da li je Sibinčić živ, da ga vidim. Ali mislim da nije živ, Voja je živ, mada nam je za malo umro u Ševeningenu, evo ga, pije cveklu, jede stočnu repu, pase neke travke, da nam živi još dugo hvala bogu, rekao sam mu da bude miran u Hrtkovcima… A za medije, laž je da bilo koga sprečavam, da sam zauzeo neke medije samo za sebe, evo neka svjedoče Marić, Sarapa, Krle, Vuk Stanković, sve ljudi od časti i integriteta: da li sam bilo kada uticao na njihovo poštenje i objektivnost.“
„Kažu…“
„Neka kažu šta hoće. Kažu neki Reporteri bez granica da smo poslednji po slobodama. Zašto neko ne ode u Tursku, u Bjelorusiju, u Rusiju, da vide kako su to moji prijatelji riješili. Neka vikne neko „Lukašenko, pe.eru“. Erdogan drži oko hiljadu novinara u zatvoru. Imaju svoj novinarski paviljon, savjet za medije, strategiju. Kaže da im je tamo dao punu slobodu, imaju zatvorski bilten, neka pišu sve što odobre stražari. A ja trpim ovdje svakakve jadnike koji izmišljaju nebuloze o meni, mom bratu, o mom kumu, o mafiji koju navodno vodim. Zar to nije sloboda, piši o mafiji, ali ne diraj mi brata. Ja sam osjetljiv na njega, on na mene, on ima svoje novine i piše šta želi, i ja se ne miješam, dao sam mu punu slobodu stvaralaštva. I atentat u Jajincima su organizovali na moju porodicu, pa šta? Ne bojim se ja, hrabar sam i pametan. Marić me slobodno pita šta želi, sa njim sam na „ti“, pa šta mi fali. To je dokaz kakav sam ja čovjek, vlast me nije promijenila. A aerodrom u Nišu, ili aerodrum u Kraljevu, kako hoće, ako ne daju državi – nema para. Ne dam, eto.“
„Uskoro…“
„Da, idem prekosjutra u Moskvu. Putin me molio da idem, moli me već više mjeseci, ali jedva sam stigao. Ajde, rekoh da odem i podignem mu malo ugled. Gledaćemo paradu, možda tamo povedem i ovog Skota koji mi radi o glavi da mu Vladimir kaže neku riječ. Ja nemam problema s tim, ja sam hrabar i vrijedan i gledam šta sam sve izgradio, kako će me istorija zapamtiti. Ja sam hrabar i bio sam spreman da se večeras suočim sa svim vašim neprijatnim pitanjima. Čekaju nas teški dani, ali ja nemam problema s tim. Više puta ste htjeli da me isprovocirate, ali ja kontrolišem svoje emocije, hvala vam lijepo, ali nijeste uspjeli. Ovu emisiju ja završavam, u ime gromoglasne tišine, za slobodu medija.
Laku noć gledaoci u Srbiji, jadnici, bijednici, sirotinjo uboga, beskućnici i dripci, sram vas i stid bilo.“
Peščanik.net