Od po­sle­di­ca ra­nja­va­nja gu­me­nim met­kom na pro­te­sti­ma u Pod­go­ri­ci Mi­lin­ko Ki­ćo­vić iz Be­ra­na li­je­čen je pet da­na u bol­ni­ci. Ki­ćo­vić je is­pri­čao da su ga na­kon ra­nja­va­nja „pri­pad­ni­ci po­li­ci­je gru­bo pre­tu­kli i krv­nič­ki uda­ra­li na Tr­gu re­pu­bli­ke “.
– Na­kon što je po­li­ci­ja is­pred zgra­de Skup­šti­ne bru­tal­no na­sr­nu­la na na­rod, ba­ca­ju­ći ve­li­ku ko­li­či­nu su­zav­ca i šok bom­bi, po­čeo sam da bje­žim ka Tr­gu re­pu­bli­ke. Gle­dao sam, da­ve­ći se u di­mu, ka­ko spe­ci­jal­na vo­zi­la sa ozna­kom SAJ ve­li­kom br­zi­nom ju­re ka us­pa­ni­če­nom i go­lo­ru­kom na­ro­du. Od­jed­nom sam osje­tio stra­šan uda­rac u pred­je­lu slje­po­oč­ni­ce. Pao sam ob­li­ven kr­vlju, dok me je po­li­ca­jac krv­nič­ki uda­rao šti­tom. Na­kon to­ga na me­ne se sja­ti­lo vi­še po­li­ca­ja­ca ko­ji su me šu­ti­ra­li i uda­ra­li po či­ta­vom ti­je­lu, kao da sam naj­ve­ći kri­mi­na­lac. Uspio sam da vik­nem – šta ovo ra­di­te, a je­dan od po­li­ca­ja­ca je od­go­vo­rio: „Ka­ko šta ra­di­mo, bi­je­mo te, maj­ku ti j... ” Po­sli­je to­ga sam iz­gu­bio svi­jest i ni­če­ga se ne sje­ćam – na­gla­sio je Ki­ćo­vić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, tek ka­sni­je je sa­znao da mu je po­moć pru­žio Be­ra­nac Bo­gić Mar­se­nić ko­ji je, iako otro­van su­zav­cem, uspio da ga sa Tr­ga re­pu­bli­ke od­ne­se do auto­mo­bi­la par­ki­ra­nog kod sta­di­o­na „Bu­duć­no­sti”.
– Kad sam se osvi­je­stio vi­dio sam da sam kr­vav i da se na­la­zim u vo­zi­lu Bo­gi­ća Mar­se­ni­ća, ko­ji mi je spa­sio ži­vot. Bo­gić je, vi­djev­ši u ka­kvom se sta­nju na­la­zim, od­mah kre­nuo ka Be­ra­na­ma. Oti­šli smo pu­tem pre­ko Li­je­ve Ri­je­ke jer smo se pla­ši­li da ne­gdje kroz Mo­ra­ču ne do­ži­vi­mo no­vo pre­bi­ja­nje. Sve vri­je­me sam po­vra­ćao mi­sle­ći da ću umri­je­ti. Ne­ko­li­ko pu­ta sam gu­bio svi­jest. Na svu sre­ću uspje­li smo da se po­sli­je ne­ko­li­ko sa­ti do­mog­ne­mo be­ran­skog ur­gent­nog cen­tra gdje mi je uka­za­na pr­va po­moć – na­veo je Ki­ćo­vić.
Is­pri­čao je da su mu dok­to­ri na Hi­rur­škom odje­lje­nju iz pred­je­la slje­po­oč­ni­ce iz­va­di­li par­če gu­me­nog met­ka.
– Ge­ler iz­va­đen iz mo­je slje­po­oč­ni­ce ja­sno uka­zu­je da su po­li­caj­ci ne­du­žne gra­đa­ne za­si­pa­li i gu­me­nim me­ci­ma. Da je me­tak išao sa­mo par san­ti­me­ta­ra ni­že si­gur­no bih ostao bez oka. Ta­ko sam bez ika­kvog raz­lo­ga, kao mir­ni gra­đa­nin, pre­ži­vio ne­vi­đe­nu tor­tu­ru i stra­šne du­šev­ne bo­lo­ve od ko­jih se si­gur­no ne­ću opo­ra­vi­ti do kra­ja ži­vo­ta – na­veo je Ki­ćo­vić.
Op­tu­žu­ju­ći pre­mi­je­ra Đu­ka­no­vi­ća kao glav­nog kriv­ca za pre­bi­ja­nje na­ro­da, on je re­kao da se po­sli­je sve­ga u nje­go­voj du­ši na­ku­pi­la ogrom­na gor­či­na ko­ja mu te­že pa­da od fi­zič­kih bo­lo­va.
Ki­ćo­vić je na­ja­vio da će zbog sve­ga što je do­ži­vio u Pod­go­ri­ci pro­tiv čel­ni­ka Upra­ve po­li­ci­je pod­ni­je­ti kri­vič­ne pri­ja­ve.
– Moj slu­čaj ja­sno uka­zu­je da je po­li­ci­ja pri­li­kom pro­te­sta pre­ko­ra­či­la svo­ja ovla­šće­nja. Pu­ca­ti čo­vje­ku u gla­vu gu­me­nim me­ci­ma i pre­bi­ja­ti ne­du­žne lju­de rav­no je naj­ve­ćem zlo­či­nu. Za­to ću pro­tiv od­go­vor­nih u Upra­vi po­li­ci­je pod­ni­je­ti kri­vič­ne pri­ja­ve u na­di da će ih jed­no­ga da­na sti­ći za­slu­že­na ka­zna – ka­zao je Ki­ćo­vić.
D.J.

Mi­lo me po­slao na ra­ti­šte
Pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić me je svo­je­vre­me­no is­pra­tio sa Će­mov­skog po­lja na hr­vat­sko ra­ti­šte. Na ra­ti­šti­ma sam pro­veo go­di­nu i dva­de­set da­na. Sad sam po di­rek­ti­vi tog istog pre­mi­je­ra do­ži­vio ne­što naj­go­re što je­dan čo­vjek u svo­joj ze­mlji mo­že da do­ži­vi. Pi­tam se ka­ko Đu­ka­no­vić vi­še mo­že svoj na­rod da po­gle­da u oči. Ka­ko ne shva­ta da tre­ba da pod­ne­se neo­po­zi­vu ostav­ku. Po­ni­žen sam, ra­njen i pre­tu­čen i to od onih ko­ji tre­ba da šti­te svoj na­rod. No, to me ne­će po­ko­le­ba­ti da i sle­de­ći put do­đem na pro­te­ste i dam do­pri­nos da ko­nač­no gra­đa­ni Cr­ne Go­re bu­du slo­bod­ni. Ura­di­ću to pa ma­kar i gla­vom pla­tio – po­ru­čio je Ki­ćo­vić.
Is­ta­kao je da ži­vi u stra­hu i da se na­kon bru­tal­nog pre­bi­ja­nja ne bi usu­dio da od po­li­ci­je za­tra­ži bi­lo ka­kvu po­moć.