Brač­ni par Mi­loj­ka i Če­do Mi­trič­ki već tri de­ce­ni­je ži­ve na Pr­ča­nju, gdje u okvi­ru svo­ga do­ma­ćin­stva, za svo­je po­tre­be, uz­ga­ja­ju vo­će i po­vr­će. Po­ri­je­klom iz Ma­ke­do­ni­je, iz oko­li­ne Ku­ma­no­va, oni su u svom dru­gom za­vi­ča­ju, Bo­ki Ko­tor­skoj, sje­ća­ju­ći se svo­jih ko­ri­je­na i ra­tar­ske tra­di­ci­je, go­di­na­ma nje­go­va­li lju­bav ka pri­ro­di, bilj­ka­ma i ra­du u vr­tu. Tu lju­bav su pre­ni­je­li i na svo­ju dje­cu. Če­do je ma­šin­ski teh­ni­čar, niz go­di­na za­po­slen kao šef me­ha­ni­za­ci­je u Jav­nom ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću, a rad u ba­šti, ka­že nam, do­đe mu kao od­mor.
- Ovo je či­sto re­kre­a­ci­je ra­di, i da ima­mo ne­što do­ma­će za tr­pe­zu. Ima­mo sa­la­tu, pe­tru­sin, se­len, ra­štan, bo­ra­ni­ju (žu­ta olov­ka). Uz nju ku­ku­ruz, ko­ji slu­ži kao prit­ka uz ko­ju ve­zu­je­mo bo­ra­ni­ju. Tu je i ma­lo krom­pi­ra, a tre­nut­no ra­sa­đu­jem pa­ra­dajz i pa­pri­ku. Oslo­ba­đam se jed­ne kul­tu­re da bih za­sa­dio dru­gu, po­što su ja­go­de jed­no­go­di­šnje već pro­šle, na nji­ho­vo mje­sto ću po­sa­di­ti pa­pri­ku. Ma­lo, ali do­volj­no da ci­je­la po­ro­di­ca kon­zu­mi­ra zdra­vu hra­nu - ob­ja­šnja­va Če­do Mi­trič­ki.
On je sa ro­di­te­lji­ma do­šao u Bo­ku Ko­tor­sku 1962. go­di­ne, kao sed­mo­go­di­šnji dje­čak. Po­ro­di­o­ca Mi­trič­ki se pre­se­li­la zbog po­sla oca Sto­ja­na, ko­ji je sa gru­pom maj­sto­ra iz Ma­ke­do­ni­je do­šao u Bo­ku ra­di iz­grad­nje zgra­de „Ju­go­pe­tro­la”. I kad je zda­nje po­dig­nu­to Sto­jan Mi­trič­ki je do­bio po­sao, jer je bio do­bar i vri­je­dan maj­stor. Na­kon što se za­po­slio u ko­tor­skom stam­be­nom pred­u­ze­ću, po­šao je da obi­đe po­ro­di­cu u se­lu Ora­šac kod Ku­ma­no­va. U Bo­ku se vra­tio sa su­pru­gom Da­rin­kom i dje­com. U po­čet­ku su ži­vje­li kao pod­sta­na­ri, a ka­sni­je je Če­dov otac ku­pio ima­nje na Pr­ča­nju, po­di­gao ku­ću, u ko­joj da­nas ži­vi ci­je­la po­ro­di­ca Mi­trič­ki. Ima­ju sed­mo­ro unu­ča­di od dvi­je ćer­ke i si­na. Sa nji­ma ži­ve sin i sna­ha, ko­ji im po­ma­žu oko ba­šte, a tu su i unu­ci ko­ji se in­te­re­su­ju za ono što nji­ho­vi djed i ba­ka ra­de. I Mi­loj­ka je iz ku­ma­nov­skog se­la Su­hi­ka­men, pa ovaj vri­jed­ni brač­ni par ne­ko­li­ko pu­ta go­di­šnje obi­la­ze svoj rod­ni kraj.
- Od sa­mog po­čet­ka mo­ji otac i maj­ka nje­go­va­li su ba­štu, ko­ja je bi­la mno­go ve­ća, jer ta­da ni­je bi­lo voć­nja­ka sa na­ran­ča­ma, man­da­ri­na­ma, li­mu­nom i ja­pan­skom ja­bu­kom. Ka­ko su voć­ke ra­sle sve ma­nje je bi­lo pro­sto­ra za po­vr­će. Ra­du­jem se ba­šti ka­da do­đem s po­sla. Spro­veo sam si­stem „kap po kap”, a za pri­hra­nji­va­nje bi­lja­ka ko­ri­stim staj­sko đu­bri­vo - ka­že Mi­trič­ki, ko­ji je u u jed­nom kra­ju svog dvo­ri­šta po­sa­dio ja­bu­ku, kru­šku, ži­žu­lu, obo­ga­tiv­ši voć­njak ko­ji je za­po­čeo nje­gov otac.
Ovi vri­jed­ni sta­nov­ni­ci Pr­ča­nja sa­vje­tu­ju po­da­ri­li su na­šim či­ta­o­ci­ma je­dan vri­je­dan savj­ket. Ka­ko ka­že Če­do Mi­trič­ki, da bi pa­ra­dajz ma­nje obo­li­je­vao to­kom ve­ge­ta­ci­je tre­ba ga po­sa­di­ti po­red per­šu­na. On šti­ti od pa­ra­zi­ta. Ta­ko­đe, po­di­je­li­li su i jed­nu svo­ju ko­ri­snu ide­ju. Če­do je od sta­rih auto­mo­bil­skih gu­ma na­par­vio žar­di­nje­re u ko­je je Mi­loj­ka po­sa­di­la cvi­je­će, što je li­je­pa ide­ja za sve ko­ji su vič­ni ru­ko­tvo­ri­na­ma.
M.D.P.


Na­pi­tak od mla­dih ora­ha i me­da

Mi­trič­ki su sa na­ma po­di­je­li­li i re­cept za na­pi­tak od mla­dih ora­ha, lje­ko­vit za uve­ća­nu ti­ro­id­nu žli­je­zdu.
- U te­glu od tri ki­lo­gra­ma sta­vi­ti mla­de ora­he, ubra­ne kra­jem ma­ja ili po­čet­kom ju­na, pre­sje­če­ne na­po­la. Pre­ko njih si­paj­te med ta­ko da bu­du pot­pu­no pre­kri­ve­ni. Sta­vi­ti po­klo­pac i osta­vi­ti da od­sto­ji na sun­cu 40 da­na. Pro­ci­je­di­ti, si­paj­ti u fla­še i pi­ti na­ta­šte po ka­ši­či­cu sva­ko­ga ju­tra. Ovo je od­li­čan li­jek za štit­nu žli­je­zdu - po­ru­ču­je Mi­loj­ka Mi­trič­ki.