Mla­di De­mir Šar­ki­no­vić, stu­den za­vr­šne go­di­ne Po­ljo­pri­vred­nog fa­kul­te­ta u Bi­je­lom Po­lju - smjer kon­ti­nen­tal­no vo­ćar­stvo, na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin spo­ja te­o­ri­ju i prak­su. Vri­jed­ni mla­dić se mo­že po­hva­li­ti pot­pu­nim uspje­hom. Uz oca Dže­va­ta, na­da­le­ko po­zna­tog po­ljo­pri­vred­nog pro­iz­vo­đa­ča iz Pla­va, po­čeo je da se ba­vi po­ljo­pri­vre­dom još od ma­lih no­gu. Dru­že­nje sa ocem ko­ji je sva­ko­dnev­no ra­dio na ima­nju po­bu­di­lo je že­lju u De­mi­ru da to svo­je prak­tič­no zna­nje spo­ji sa te­o­ri­jom, ka­ko bi po­stao kom­ple­tan po­ljo­pri­vred­ni po­sle­nik, ko­ji će u svom do­ma­ćin­stvu uni­je­ti ne sa­mo tra­di­ci­o­nal­na, ne­go i na­uč­na sa­zna­nja.
Na par­ce­la­ma Šar­ki­no­vi­ća ne­ma če­ga ne­ma. Za­stu­plje­ne su go­to­vo sve vr­ste vo­ća i po­vr­ća. No, Šar­ki­no­vi­ći se ti­me ne za­do­vo­lja­va­ju. Kod njih je uvi­jek pri­sut­na že­lja za ne­čim no­vim, ta­ko da, po­red po­ljo­pri­vred­nih kul­tu­ra ko­je su se odav­no usta­li­le na tim nji­ho­vom ima­nju, sa ko­ji­ma su uve­li­ko osvo­ji­li tr­ži­šte, ne­u­mor­no tra­ga­ju, pa eks­pe­ri­men­tal­noj fa­zi ga­je mno­go bi­lja­ka. Mla­dog po­ljo­pri­vred­ni­ka De­mi­ra za­te­kli smo na gu­sinj­skoj pi­ja­ci ka­ko pro­da­je če­ti­ri vr­ste pa­pri­ka - ja­bu­čar­ka, ši­lja, som­bor­ka i ba­bu­ra, ko­je su svo­jim iz­gle­dom pri­vla­či­le po­seb­nu zpa­žnju ku­pa­ca, a on za­vri­je­dio pa­žnju da se na­đe na stra­ni­ca­ma ovog li­sta.
- Vje­ro­vat­no je nte­re­so­va­nje za po­ljo­pri­vre­du od ma­lih no­gu i od­lu­či­lo da na kra­ju iza­be­rem po­ljo­pri­vre­du, to jest konk­ti­nen­tal­no vo­ćar­stvo kao bu­du­ću pro­fe­si­ju. Valj­da mi je za­to fa­kul­tet la­ko pao i sa za­do­volj­stvom ga za­vr­ša­vam. Imam još dva is­pi­ta do di­plo­me, i on­da ću vi­dje­ti šta i ka­ko da­lje. Si­gur­no je šta god da bu­de bi­će ve­za­no za po­ljo­pri­vre­du – ka­zao je De­mir Šar­ki­no­vić za „Dan”.
Sma­tra da će po­ljo­pri­vre­da ko­nač­no do­bi­je mje­sto ko­je za­slu­žu­je u ovoj ze­mlji, jer is­ti­če da ne mo­že­mo ma­šta­ti o ne­znam če­mu sve, a ne vi­dje­ti ono što nam je na do­hvat ru­ke.
- Evo, vi­di­te, ove pa­pri­ke ka­kve su, to ne mo­že da se na­šmin­ka! Sa­mo do­đi­te na na­še par­ce­le i na­ži­te ijed­nu ko­ja je za ba­ca­nje! Sve ove pa­pri­ke pro­da­jem po euro, to je vi­ša ci­je­na ne­go kod okol­nih ku­pa­ca, ali ni­ko ne pi­ta što su mo­je sku­plje, već uzi­ma ko­li­ko mu tre­ba – ne bez po­no­sa ka­že De­mir.
Šar­ki­no­vi­ći ga­je još sor­ti pa­pri­ka, od ko­jih su go­to­vo sve no­vi­te­ti na na­šim nji­va­ma. Ka­ko ob­ja­šnja­va ovaj vri­jed­ni mla­di čo­vjek, dru­ga­či­jeg su iz­gle­da i još ni­su is­pi­ta­ne, pa ih ne iz­no­se na pi­ja­cu „da ne bi zbu­nji­va­li kup­ce”. Ali, kao i sve i no­ve pa­pri­ke će po­la­ko na­ći svo­je mje­sto na tr­ži­štu, a on­da će se la­ko na­ći kup­ci, ob­ja­šnja­va naš mla­di sa­go­vor­nik.
Na pi­ta­nje ka­ko uspi­je­va­ju da pro­iz­ve­du ta­ko kva­li­tet­ne plo­do­ve na svom ima­nju, pa ne mo­ra­ju da ba­ce go­to­vo ni je­dan plod, on od­go­va­ra - „naj­bit­ni­ja je na­u­ka”. To jest upo­tri­je­bi­ti zna­nje iz li­te­ra­tu­re u prak­si, „pa uz ma­lo is­ku­stva re­zul­tat ne mo­že iz­o­sta­ti”.
- Pr­ska­nje je naj­va­žni­je, a tu su i sa­stav i ob­ra­da ze­mlji­šta, đu­bri­vo, vo­da, vre­men­ski uslo­vi, raz­mak u sad­nji. Da­kle, mo­ra­mo da po­go­di­mo ta­čan pe­ri­od za pr­ska­nje. Pa­pri­ka se u po­čet­noj fa­zi pr­ska pet pu­ta u ro­ku od pet da­na, a on­da na­kon 25 da­na, i to po jed­nom. Ina­če, ona tra­ži sa­mo staj­sko đu­bri­vo, bez ša­li­tre i vje­štač­kih đu­bri­va, da bi bi­la ot­por­na i čvr­sta, kom­pakt­na i glat­ka. Re­ci­mo, lu­be­ni­ca ho­će su­prot­no, ša­li­tru bez staj­skog đu­bri­va, da bi bi­la teč­ni­ja. Od staj­skog đu­bri­va po­ja­vlju­ju se ži­le kroz nju, pa bi bi­la baš lo­šeg uku­sa. Nje­na spe­ci­fič­nost je da je ja­ko osje­tlji­va na vla­žnost, ka­da ma­lo du­že po­tra­je ki­ša ja­ve se po njoj fle­ki­ce i on­da gu­bi na iz­gle­du, što će re­ći da su i vre­men­ski uslo­vi je­dan od va­žnih fak­to­ra. Kod ja­bu­čar­ke ima­mo pri­mje­ra­ka ko­je te­že i po 300 gra­ma, što je van sva­kog pro­sje­ka. U li­te­ra­tu­ri je po­zna­to da ona mo­že do­sti­ći te­ži­nu od 90 do 100 gra­ma, a evo, ka­ko va­ga po­ka­zu­je, na­ša je sva­ka te­ža, ni­jed­na ni­je is­pod 150 gra­ma. Ta­ko da mo­že­mo do­bi­ti i vi­še od to­ne pa­pri­ke na 15 ari, a pro­iz­ve­li smo oko de­set to­na, što je ve­o­ma do­bar pri­nos - ob­ja­šnja­va Šar­ki­no­vić.N.V.


Dra­go­cje­no is­ku­stvo

Rad sa ocem bio je ka­pi­tal­no ko­ri­stan za De­mi­ra.
- Ob­zi­rom da mi se otac du­ži pe­ri­od ba­vi po­ljo­pri­vre­dom i po­znat je kao ve­o­ma uspje­šan, gdje je na dra­go­cje­no is­ku­stvo. Na ba­zi tog zna­nja mo­gao sam i sa pro­fe­so­rom da po­le­mi­šem o tim ne­kim stva­ri­ma ko­je su mi se uči­ni­le štu­rim sa nje­go­ve stra­ne, jer uči­mo, vje­ruj­te, iz knji­ge ko­ja je na­pi­sa­na 1991. go­di­ne, gdje sa­mim tim ne­ma ni­šta od ot­kri­vre­nog to­li­ki niz go­di­na ka­sni­je, jer šta će­mo sa svim ovim no­vi­te­ti­ma u po­ljo­pri­vre­di i agro mje­ra­ma - pi­ta se Šar­ki­no­vić.