Uče­ni­ci OŠ „Vuk Ka­ra­džić” pro­sla­vi­li su za­vr­še­tak de­ve­to­go­di­šnjeg osnov­nog ško­lo­va­nja pre­mo­ta­va­ju­ći vri­je­me una­zad, vra­ća­ju­ći sli­ke i sje­ća­nja, i ta­ko pro­bu­di­li ra­zna osje­ća­nja u svo­jim sr­cima. Tu su se pre­pli­ta­le i li­je­pe i one ma­nje li­je­pe uspo­me­ne, ra­dost, sre­ća, lju­bav, tre­ma ili strah... Do­šli su do po­sled­njeg či­na pred­sta­ve ko­ja je tra­ja­la de­vet go­di­na i po­la­ko spu­sti­li za­vje­su ko­ju su svi želj­no iš­če­ki­va­li. Ne­će za­bo­ra­vi­ti ško­lu ni­ti vri­je­me pro­ve­de­no u njoj. Ni lo­še ni do­bre ocje­ne ni­je­su ih osta­vi­li bez sna­ge da na­sta­ve, da po­no­sno ko­ra­ča­ju da­lje u ži­vot. Čak i oni ko­ji su go­vo­ri­li da je­dva če­ka­ju da se sve ovo za­vr­ši na po­lu­ma­tu­skoj ve­če­ri su po­že­lje­li da je tra­ja­lo ma­lo du­že.
Va­žan dio nji­ho­vog ško­lo­va­nja pred­sta­vlja­li su i nji­ho­vi na­stav­ni­ci ko­ji će ta­ko­đe bi­ti u ni­zu uspo­me­na. Jed­na od njih na­stav­ni­ca bi­o­lo­gi­je Go­ri­ca Ze­ko­vić po­že­lje­la je dje­ci sve naj­ljep­še u bu­du­ćem ško­lo­va­nju sa na­dom da će iz ško­le po­ni­je­ti i da ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti ono što je vri­jed­no i li­je­po.
- Još jed­na ge­en­ra­ci­ja po­sta­je član jed­ne ve­li­ke po­ro­di­ce onih ko­ji su pro­šli kroz na­šu ško­lu i osta­vi­li svoj trag. Sve su to do­bra dje­ca, po sve­mu slič­na dru­gim, broj­nim ge­ne­ra­ci­ja­ma, jer u sva­koj ima onih iz­u­zet­nih i na­da­re­nih, ali i onih pro­sječ­nih i to je nor­mal­no, ta­ko je bi­lo i bi­će. Ni­smo ima­li pro­ble­ma­tič­nih uče­ni­ka, me­đu­tim to na­ma ni­je iz­u­ze­tak – ka­za­la je Ze­ko­vić.
Lek­ci­je ko­ji­ma su ih na­stav­ni­ci uči­li mo­žda će ne­sta­ti iz nji­ho­vih sje­ća­nja, ali ono što osta­je je­ste sje­ća­nje na ra­do­sne tre­nut­ke pro­ve­de­ne za­jed­no. Ta­ko se šar­mant­na Da­ni­je­la Mr­kić sla­že da je mno­go va­žni­je i zna­čaj­ni­je da iz ove ško­le po­ne­su i ne za­bo­ra­ve ono što će im osta­ti u li­je­pom sje­ća­nju, traj­no.
- Do­sta to­ga smo na­u­či­li za ovih de­vet go­di­na, od­ra­sli za­jed­no, dru­ži­li se... Ovo su ne­po­no­vlji­vi da­ni, jed­nom do­la­ze i ni­ka­da se ne vra­ća­ju, đač­ki, ka­da smo mla­di, ka­da uči­mo da vo­li­mo. Pu­no div­nih uspo­me­na će­mo no­si­ti iz đač­kih da­na i za­i­sta je tač­na iz­re­ka „Od ko­li­jev­ke pa do gro­ba naj­bo­lje je đač­ko do­ba” –is­pri­ča­la je Mr­kić.
Njen drug Vuk Ra­ko­če­vić ra­du­je se no­vim iza­zo­vi­ma, ži­vo­tu ko­ji ga če­ka, gim­na­zi­ji, ka­sni­je is­pi­ti­ma.
- To su bi­la div­na dru­že­nja. Bi­lo je tu ra­do­sti i smi­je­ha, uspo­na i pa­do­va, no sve to bi­va za­bo­ra­vlje­no i u sje­ća­nju nam osta­ju sa­mo naj­ljep­ši tre­nu­ci. Ne­ke oso­be će mi za­u­vi­jek osta­ti ure­za­ne u sr­cu, a pos­eb­no ću se sje­ća­ti ovo­ga div­nog tre­nut­ka, po­lu­ma­tur­ske ve­če­ri – re­kao je Ra­ko­če­vić.
VI.R.