Ne­ka nas ne ra­sta­ve go­di­ne što do­la­ze... Naj­ljep­ši je ži­vot bio is­pred ško­le... Sa­va ti­ho te­če, zad­nje nam je ve­če... hi­to­vi su ko­ji su obi­lje­ži­li po­lu­ma­tur­sku pro­sla­vu uče­ni­ka de­ve­tih raz­re­da Osnov­ne ško­le „Bran­ko Bo­žo­vić”. Po­lu­ma­tu­ran­ti su pje­va­li u glas, gr­li­li se, pra­vi­li sel­fi­je za uspo­me­nu, pla­ka­li... Su­ze, bi­lo ra­do­sni­ce ili ne, ni­su iz­o­sta­le ni na li­ci­ma na­stav­ni­ka ko­ji­ma su dje­ca u znak za­hval­no­sti uru­či­la po­klo­ne, cvi­je­će i odr­ža­li dir­lji­ve za­hval­ni­ce. Di­rek­tor ško­le Ran­ko Vu­šo­vić, pra­te­ći še­zde­set pr­vu ge­ne­ra­ci­ju sa oko 140 uče­ni­ka, ka­zao je da su to već sa­da od­ra­sli lju­di, sprem­ni da za­ko­ra­če u no­ve ži­vot­ne iza­zo­ve.
- Ško­la je bi­la vaš pro­zor u svi­jet, hram zna­nja, dru­že­nja, dječ­jih ne­sta­šlu­ka. Bi­lo je uspje­ha, ne­u­spje­ha, ra­do­sti, raz­o­ča­re­nja, skri­ve­nih su­za. Shva­ti­te to kao ne­po­no­vlji­vu lje­po­tu, jer sa­ču­va­na ča­ro­li­ja dje­tinj­stva osvje­tlja­va­će tam­ne to­no­ve zre­lih go­di­na. Bu­di­te i da­lje uče­ni­ci uspje­ha. Dr­ži­te se svo­jih sno­va, vje­ruj­te u njih i uspjeh ne­će iz­o­sta­ti - po­ru­čio je Vu­šo­vić.
U bi­je­lom odi­je­lu, cr­ve­noj maj­či­ci i cr­ve­nim star­ka­ma An­dri­ja Ne­do­vić je pro­sto bli­stao. Ka­ko je ka­zao, že­lio je da bu­de po­se­ban i dru­ga­či­ji i u to­me je i uspio. Po­brao je sve kom­pli­men­te za staj­ling.
- De­vet go­di­na je iza nas i svo­je ško­lo­va­nje ću pam­ti­ti po dru­go­vi­ma, pr­vim sim­pa­ti­ja­ma, za­lju­blji­va­nji­ma... Bi­lo je i li­je­pih i lo­ših tre­nu­ta­ka ko­ji nam sad dje­lu­ju smi­je­šno ali je sve to ži­vot. Dru­ži­li smo se ta­ko da će se si­gur­no na­sta­vi­ti a i ima­li smo eks­kur­zi­ju ko­ja će uz ovu noć da­ti po­se­ban pe­čat sve­mu - iskren je Ne­do­vić.
Ka­ko je ka­zao, pje­sma „Sa­va, ti­ho te­če” će za uvi­jek pod­sje­ća­ti na osnov­no ško­lo­va­nje.
Da je kla­si­ka uvi­jek u mo­di, po­ka­za­le su pre­slat­ke Zor­ka Ra­de­vić i Anja Pe­jo­vić, po­lu­ma­tu­rant­ki­nje ko­je su odjev­ne kom­bi­na­ci­je upot­pu­ni­le sa star­ka­ma. Zor­ka u cr­noj ko­žnoj suk­nji­ci, bi­je­loj ma­ji­ci i ko­žnoj jak­ni­ci i Anja u bi­je­loj ha­lji­ni­ci sa tren­di čo­ker ogr­li­com od na­ki­ta su ima­le još sa­mo osmi­jeh. Ni­je iz­o­sta­lo ni do­bro ras­po­lo­že­nje.
- Že­lje­la sam da ob­u­čem ne­što što ću i ka­sni­je mo­ći da no­sim ta­ko da sam pre­za­do­volj­na ko­nač­nim iz­bo­rom. Uosta­lom, tu smo da se svi do­bro pro­ve­de­mo, na­pra­vi­mo fo­to­gra­fi­je za pam­će­nje, pri­sje­ti­mo se svih li­je­pih tre­nu­ta­ka. Osnov­nu ško­lu ću de­fi­ni­tiv­no pam­ti­ti po ne­za­bo­rav­nim dru­že­nji­ma, pri­ja­te­lji­ma ko­je se na­dam da ću ima­ti ci­je­log ži­vo­ta uz se­be, na­stav­ni­ci­ma ko­je su dje­lo­ve se­be usa­di­li u nas i hva­la im na to­me - ka­za­la je slat­ka Anja.
Ka­ko je na­po­me­nu­la, ne­ma strah od sred­nje ško­le, na­pro­tiv, ra­du­je joj se, kao i dru­ga­ri­ce Jo­va­na Vu­ji­čić i Ti­ja­na Ba­bo­vić.
Za raz­li­ku od dru­ga­ra, ha­ri­zma­tič­ni Pre­drag Mu­dro­nja zna gdje će po­sle osnov­ne, upi­sa­će Sred­nju mu­zič­ku ško­lu, kla­vir i vje­ro­va­ti da ga svi­jet pi­ja­ni­sta če­ka. Ka­ko je ka­zao, vo­li sve što je no­vo, ta­ko da ne ža­li što je de­ve­to­go­di­šnjem ško­lo­va­nju do­šao kraj. S.R.