Ve­se­lo i sve­ča­no bi­lo je na po­lu­ma­tur­skoj ve­če­ri uče­ni­ka OŠ „Mak­sim Gor­ki”. U ovoj no­ći za pam­će­nje svi iz­o­stan­ci su im oprav­da­ni, za­bo­ra­vlje­ni su sit­ni ne­sta­šlu­ci ali i na­stav­nič­ke ner­vo­ze, po­pra­vlje­ne sla­be ocje­ne... Nji­ho­vo de­ve­to­go­di­šnje ško­lo­va­nje obi­lje­ži­li su broj­ni sreć­ni i ne­za­bo­rav­ni tre­nu­ci. Ta­kvih je za sva­kog po­je­din­ca, ali i sva odje­lje­nja sva­ka­ko bi­lo mno­go. Pa ko bi mo­gao za­bo­ra­vi­ti svo­ju pr­vu ocje­nu, pr­vi čas odr­žan u uči­o­ni­ci kod uči­te­lji­ce, svog dru­ga iz klu­pe ili gla­san smi­jeh ci­je­log raz­re­da ka­da ne­ko od uče­ni­ka ili na­stav­ni­ka ka­že ne­ku mu­dro­li­ju. I uvi­jek ta­ko bi­va. Ne­str­plje­nje... Žur­ba... Kao da im ži­vot tr­či i mo­ra­ju da bu­du u ko­ra­ku sa njim. Po­lu­ma­tu­ran­ti opet tr­če da se spre­me za go­di­šnjak, za­ključ­ne ocje­ne, a osta­lo im je ma­nje od mje­sec da­na za­jed­nič­kog ško­lo­va­nja. Sa­da se osvr­ću i shva­ta­ju da ni­su uspje­li da uhva­te tre­nut­ke da ih za­u­sta­ve da bi ih ži­vje­li. Pro­le­tje­lo je de­vet go­di­na, od­la­ze iz ško­le, a mje­sta im za­u­zi­ma ge­ne­ra­ci­ja ko­ju će isto ova­ko da steg­ne oko sr­ca na kra­ju nji­ho­vog dru­go­va­nja.
Di­rek­tor ško­le Sne­ža­na Irić po­ru­či­la je po­lu­ma­tu­ran­ti­ma da su oni jed­na od naj­bo­ljih ge­ne­ra­ci­ja ove ško­le ko­ja osta­vlja pe­čat i ko­ja se du­go pam­ti.
-Tru­di­li smo se da vas na­u­či­mo pra­vim vri­jed­no­sti­ma, da vam otvo­ri­mo vra­ta zna­nja i na­dam se da je na­ša mi­si­ja uspje­šno okon­ča­na. Znam da će­te na­šu ško­lu uvi­jek no­si­ti u sr­ci­ma i kad po­mi­sli­te na nju sje­ća­ti se sa­mo li­je­pih tre­nu­ta­ka ko­je ste pro­ve­li. Že­lim vam da bu­de­te uspje­šni mla­di lju­di ko­ji će ko­ra­ča­ti sta­za­ma bu­duć­no­sti sa­mo­u­vje­re­no– po­ru­či­la je Irić.
Po­lu­ma­tu­ran­ti su ja­ko sreć­ni, a svo­je pla­no­ve o da­ljem ško­lo­va­nju su po­dje­li­li sa na­ma.
- Mo­je do­sa­da­šnje ško­lo­va­nje je bi­lo su­per, za­do­vo­ljan sam po­stig­nu­tim. Pla­ni­ram da upi­šem Eko­nom­sku ško­lu - ka­zao je uče­nik Mi­ljan Pe­tro­vić.
Šar­mant­na Mi­li­ca Mi­jaj­lo­vić sa ši­ro­kim osmi­je­hom ko­ji pli­je­ni sti­gla je čak iz Švaj­car­ske ka­ko bi ovje­ko­vje­či­la osmo­go­di­šnje dru­že­nje sa svo­jim dru­ga­ri­ma.
- Osam go­di­na sam uči­la u ovoj ško­li, a na­kon to­ga sam se pre­se­li­la u Švaj­car­sku gdje ću na­sta­vi­ti ško­lo­va­nje. Ka­da sam kre­nu­la u pr­vi raz­red sje­ćam se da su me isto in­ter­vju­i­sa­li. Ta­da sam re­kla da sam sreć­na što idem u ško­lu u ko­joj su uči­le i mo­ja ba­ka i ma­ma – is­pri­ča­la je Mi­jaj­lo­vić
I He­le­na Pe­ro­vić sje­ća se pr­vog da­na ško­le kao da je bio ju­če.
-De­vet go­di­na je pre­br­zo pro­šlo i u du­bi­ni sr­ca sva­ko osje­ća tu­gu za pro­šlim vre­me­nom ko­je je bi­lo si­gur­no jed­no od naj­ljep­ših do­ba u na­šim ži­vo­ti­ma. Pam­ti­ću na­še iskre­no dru­gar­stvo, pr­ve sim­pa­ti­je, bje­ža­nja sa ča­so­va – ka­že Pe­ro­vić. Vi.R.