Da po­seb­ni lju­di pra­ve po­seb­nu at­mos­fe­ru gdje god se na­đu, po­ka­za­li su i uče­ni­ci Osnov­ne ško­le „Štam­par Ma­ka­ri­je” sla­ve­ći po­lu­ma­tur­sko ve­če ne šte­de­ći emo­ci­je, vri­je­me, ener­gi­ju, a sve za do­bar pro­vod. Dva­de­se­ta ge­ne­ra­ci­ja po­lu­ma­tu­ra­na­ta osta­će upam­će­na po mno­go­broj­nim us­pje­si­ma na ra­znim, škol­skim i dr­žav­nim tak­mi­če­nji­ma pa je u to ime, ta­len­to­va­ni Alek­sa Da­mja­no­vić ve­če otvo­rio re­ci­tu­ju­ći pje­smu Ti­na Uje­vi­ća „Sva­ki­da­šnja ja­di­kov­ka” za či­je iz­vo­đe­nje je na tak­mi­če­nju re­ci­ta­to­ra pri­je sed­mi­cu da­na osvo­jio pr­vo mje­sto. Ci­je­la ge­ne­ra­ci­ja na no­ga­ma, pri­gu­še­na svje­tla, upa­lje­ne ka­me­re na te­le­fo­ni­ma, a Alek­sa na po­di­ju­mu sa ru­kom u dže­pu re­ci­tu­je sti­ho­ve „Ka­ko je te­ško bi­ti slab, ka­ko je te­ško bi­ti sam i bi­ti star, a bi­ti mlad. I bi­ti slab i ne­mo­ćan i sam bez igdje iko­ga, i ne­mi­ran...”. Ni­ko ni­je šte­dio dla­no­ve.... a po­seb­ne ova­ci­je do­bi­li su ko­šar­ka­ški tim i glu­mač­ka po­sta­va uče­ni­ka ko­ji su go­di­nu da­na pri­pre­ma­li dra­ma­ti­za­ci­ju ro­ma­na „Na za­pa­du ni­šta no­vo”, a či­ja se pre­mi­je­ra tek oče­ku­je u KIC-u Bu­do To­mo­vić.
Di­rek­tor ško­le Mi­li­ca Stan­ko­vić po­že­lje­la je po­lu­ma­tu­ran­ti­ma uspje­šan na­sta­vak ško­lo­va­nja.
- Po do­la­sku na po­lu­ma­tur­sko ve­če, raz­mi­šlja­la sam ka­ko će se ve­če­ras osje­ća­ti va­še uči­te­lji­ce ko­je su vas pri­mi­le ona­ko ma­le i zbu­nje­ne kad ste pri­je de­vet go­di­na po pr­vi put za­ko­ra­či­li u na­šu ško­lu a ka­ko ve­če­ras ka­da ste već od­ra­sli, pa­met­ni i pre­li­je­pi lju­di. Že­lim vam svu sre­ću i če­sti­tam na svim us­pje­si­ma ko­ji­ma ste ukra­si­li ne sa­mo se­be već i usta­no­vu u ko­joj ste pro­ve­li de­vet go­di­na- po­ru­či­la je Stan­ko­vić.
U tek­sas kom­bi­ne­zo­nu, ša­re­nim san­da­li­ca­ma i ši­ro­kim osmi­je­hom pra­vi­la je Sa­ra Ra­i­če­vić sel­fi­je sa naj­bo­ljim dru­ga­ri­ca­ma, dru­go­vi­ma... Uži­va­la je u sva­kom tre­nut­ku a uz­bu­đe­nje je, ka­ko ka­že, dr­ža­lo to­kom ci­je­log da­na.
- Je­dva sam če­ka­la da do­đem, mno­go sam uz­bu­đe­na. Naj­bit­ni­je mi je da se svi do­bro pro­ve­de­mo, ima­mo mu­zi­ku, li­je­pi smi, mla­di, ocje­ne i pro­ble­me smo osta­vi­li iza nas, šta vi­še da tra­ži­mo, ima­mo sve uslo­ve da na­šu noć pro­ve­de­mo naj­ljep­še mo­gu­će i ta­ko će i bi­ti. Baš za­to sam se i od­lu­či­la da bu­dem u ko­mot­noj gar­de­ro­bi i obu­ći da ne raz­mi­šljam ni o če­mu već da uži­vam u tre­nu­ci­ma- ka­za­la je slat­ka Sa­ra.
Nje­na dru­ga­ri­ca An­đe­la Pe­ro­vić u zlat­no bi­je­loj ha­lji­ni­ci i bi­je­lim šti­kli­ca­ma odi­sa­la je ele­gan­ci­jom. Ka­ko je ka­za­la, ni­je se du­go pri­pre­ma­la, što je za­mi­sli­la to je i ostva­ri­la.
- Ško­lo­va­nje ću pam­ti­ti po mno­go če­mu a naj­vi­še po eks­kur­zi­ji. Bi­la je ne­za­bo­rav­na - ka­za­la je Pe­ro­vić.
Ipak, po­se­ban dio ve­če­ri bio je tre­nu­tak uru­či­va­nja po­klo­na raz­red­nim star­je­ši­na­ma.
- Dra­ga na­ša raz­red­na, tr­pje­li ste nas če­ti­ri go­di­ne, po­ku­ša­va­li da nas ne­če­mu na­u­či­te i is­pra­vi­te nas gdje gri­je­ši­mo. Že­li­mo da vam se pr­vo iz­vi­ni­mo što ste zbog nas mo­ra­li da pro­la­zi­te kroz raz­ne si­tu­a­ci­je, a u isto vri­je­me da vam se za­hva­li­mo što ste čak i pre­ko to­ga pre­la­zi­li i ni­ste gu­bi­li na­du da se ipak ne­što li­je­po mo­že iz­vu­ći iz nas. Hva­la Vam što ste nas svu­da šti­ti­li i bra­ni­li i on­da kad mi to ni­smo ču­li. Mi sa­da za­vr­ša­va­mo jed­no po­gla­vlje ži­vo­ta i na­sta­vlja­mo da­lje ali znaj­te da vas ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti i da će nam svi­ma u sje­ća­nju osta­ti va­ša ču­ve­na re­če­ni­ca „Bu­di Bog s Va­ma” - pro­či­ta­li su uče­ni­ci de­ve­tog „e” raz­red­noj Oli­ve­ri Bu­la­to­vić i uru­či­li joj sva­rov­ski ogr­li­cu i kor­pu cvi­je­ća. Emo­ci­je su se osje­ća­le u va­zdu­hu, go­to­vo a su se mo­gle ota­ći a ni­su iz­o­sta­le ni su­ze ra­do­sni­ce...S.R.