Uče­ni­ci OŠ „Nje­goš” iz Spu­ža pro­sla­vi­li su kraj de­ve­to­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja. Jed­ni, valj­da po pr­vi put, ob­u­če­ni u ele­gant­ne ha­lji­ne i od­ije­la, dru­gi odje­ve­ni u ne­što le­žer­ni­jem, sport­skom sti­lu, ali, sva­ka­ko, svi jed­na­ko do­bro ras­po­lo­že­ni, bu­du­ći sred­njo­škol­ci okon­ča­li su jed­nu va­žnu fa­zu u svom od­ra­sta­nju i ži­vo­tu. To­kom pro­te­klih de­vet go­di­na ko­je su pro­ve­li u uči­o­ni­ci za­jed­no su pro­ži­vlja­va­li sve tre­nut­ke – od po­ko­je su­ze i tu­žnog po­gle­da na­kon kon­trol­nog iz ma­te­ma­ti­ke, stra­ha pri­je ula­ska pro­fe­so­ra, ne­si­gur­no­sti to­kom li­sta­nja dnev­ni­ka ko­je se či­ni­lo da ni­kad ne­će pro­ći, pa do ra­do­snih iz­ra­za na li­ci­ma na­kon što bi sa­zna­li da ne­ma­ju ne­kog ča­sa, osje­ća­ja sre­će i bez­bri­žno­sti ko­je ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti. Sve ovo će osnov­no­škol­sko do­ba za pet, de­set ivi­še go­di­na či­ni­ti naj­ljep­šim pe­ri­o­dom u nji­ho­vim ži­vo­ti­ma. Sva­ki se­kund pre­spa­van u škol­skoj klu­pi, sva­ka taj­na, ocje­na sa­kri­ve­na u đač­koj tor­bi, sva­ka sim­pa­ti­ja ure­za­na u sr­cu, bi­će tu za­u­vi­jek. Bi­će si­gur­na, da­le­ko od oči­ju dru­gih, a opet ta­ko bli­zu da ih pod­sje­ti ko su bi­li. Za nji­ma osta­je dje­tinj­stvo, dru­go­vi, nji­ho­vi pre­li­je­pi da­ni pro­ve­de­ni u uči­o­ni­ca­ma.
Bu­du­ćim sred­njo­škol­ci­ma di­rek­tor ško­le Mi­ško Pa­vi­će­vić če­sti­tao je uspje­šan za­vr­še­tak osnov­ne ško­le i po­že­lio do­sta uspje­ha u da­ljem ško­lo­va­nju i ži­vo­tu.
- Bi­li su za­i­sta do­bra ge­ne­ra­ci­ja, i mi smo po­no­sni što smo ih ima­li. Pam­ti­će­mo ih po us­pje­si­ma. Po­sti­gli su od­lič­ne re­zul­ta­te na ra­znim tak­mi­če­nji­ma, a de­se­tak uče­ni­ka je za­vri­je­di­lo naj­vi­še pri­zna­nje „Lu­ča”. Ako je i bi­lo ne­kih ne­spo­ra­zu­ma rje­ša­va­li smo to do­go­vo­rom. Kad oni od­la­ze sve one lo­še stva­ri se za­bo­ra­ve – ka­zao je Pa­vi­će­vić.
Dru­že­nja ko­ja su raz­bi­ja­li sva­ko­dnev­nu ru­ti­nu škol­skih ča­so­va po­lu­ma­tu­ran­ti­ma će osta­ti u sje­ća­nju kao jed­ni od naj­ljep­ših do­ga­đa­ja ko­jih će se pri­sje­ća­ti dok bu­du li­sta­li al­bu­me sa za­jed­nič­kim fo­to­gra­fi­ja­ma. Po­ne­kad je ne­ko bio tu­žan, ne­ko ra­do­stan, ne­ko za­bri­nut, ne­ko po­ti­šten, ne­ko pre­sre­ćan, ali su uvi­jek bi­li tu jed­ni za dru­ge, tru­de­ći se da se uvi­jek me­đu­sob­no hra­bre i po­dr­ža­va­ju.
- Naj­vi­še će mi ne­do­sta­ja­ti dru­štvo. De­vet go­di­na sam pro­veo s nji­ma i ne mo­že se to tek ta­ko za­bo­ra­vi­ti – re­kao je uče­nik Ste­fan Br­no­vić.
Ste­fa­no­va dru­ga­ri­ca Sa­ra Đu­ri­čić osnov­nu ško­lu će pam­ti­ti kao naj­ljep­ši dio svog ži­vo­ta i ni­ko­ga ne­će za­bo­ra­vi­ti.
- Ni­šta ne mo­že iz­bri­sa­ti sje­ća­nje na dru­go­ve, pr­ve sim­pa­ti­je i ovo ve­če. Žao mi je što se ra­sta­je­mo, ali ži­vot ide da­lje. Mo­ra­mo se su­o­ča­va­ti sa ne­kim no­vim stva­ri­ma, i sti­ca­ti no­va is­ku­stva – ka­že Đu­ri­čić.
I Ana Bac­ko­vić za­u­vi­jek će pam­ti­ti pr­vi su­sret sa uči­te­lji­com, škol­skom klu­pom i dru­ga­ri­ma.
Po­lu­ma­tu­ran­ti su do ka­sno u noć sla­vi­li u re­sto­ra­nu „Nju­jork”.
VI.R.