Jed­nu od naj­ljep­ših no­ći u ži­vo­tu, no­ći ko­ju će za­si­gur­no pam­ti­ti do kra­ja ži­vo­ta ima­li su uče­ni­ci Osnov­ne ško­le „Mi­lo­rad Mu­sa Bur­zan“. Ge­ne­ra­ci­ja za po­nos, ge­ne­ra­ci­ja ko­jom su se di­či­li oni ko­ji su je iz­ve­li na pra­vi put. Sa­da je sve na nji­ma, na po­lu­ma­tu­ran­ti­ma. Tru­di­li su se na­stav­ni­ci da u pr­vom ci­klu­su nji­ho­vog ško­lo­va­nja uči­ne naj­vi­še što su mo­gli i umje­li na po­lju vas­pi­ta­nja i obra­zo­va­nja. I uspje­li su u to­me. To će, sa­da već po­lu­ma­tran­ti, do­ka­za­ti u go­di­na­ma ko­je su is­pred njih.
-Htje­li smo da vam po­mog­ne­mo u ot­kri­va­nju va­ših afi­ni­te­ta, že­lje­li smo da vas upu­ti­mo u tra­ga­nje za bu­du­ćim oda­bi­ri­ma. A tih tra­ga­nja je bi­ti mno­go. Mo­lim vas da ne bu­de te­ško od­ri­ca­nje i rad u in­te­re­su sti­ca­nja no­vih zna­nja. Da vam ne bu­de na­por­no tra­že­nje kva­li­te­ta na sva­kom po­lju ži­vo­ta. Ne­moj­te po­su­sta­ti ako vam se is­pri­je­či ne­ka pre­pre­ka, ako vam se za­ma­gli ne­ki vid. Hra­bri­ma sre­ća po­ma­že, ka­že po­slo­vi­ca. Na svom bu­du­ćem vi­ju­ga­vom, ne­pred­vi­di­vom tr­no­vi­tom pu­tu šta god ra­di­li tu­di­te se da osta­ne­te do­bri lju­di. Bi­ti čo­vjek to je naj­te­že i naj­u­zvi­še­ni­je. Ne­ka vam bu­du hra­bri i sreć­ni ko­ra­ci ka no­vom – po­ru­či­la je Bran­ka La­kić, di­rek­tor ško­le.
Re­sto­ra­nom Mo­ra­ča ši­rio se smi­jeh i ra­dost, a uče­ni­ci su bi­li odje­ve­ni kao da su sa­da si­šli sa mi­lan­skih pi­sta. Svi oni že­lje­li su sa­mo da se te ve­če­ri li­je­po pro­ve­du i da za­bo­ra­ve sve one ru­žne stva­ri uko­li­ko ih je bi­lo, a da se pri­sje­te li­je­pih. Jed­na od onih ko­ji je uži­vao u osnov­noj ško­li je Mi­loš Đu­ro­vić.
-Ško­lo­va­nje ću pam­ti­ti po dru­go­vi­ma i pro­fe­so­ri­ma ko­ji su me u sve­mu po­dr­ža­va­li. Bi­lo je i pr­vih lju­ba­vi. Što se ti­če naj­bo­ljih dru­go­va ne bih mo­gao ni­ko­ga da iz­dvo­jim. Svi su bi­li do­bri i po to­me ću ih pam­ti­ti – re­kao je Mi­loš.
Bu­du­ći lje­kar, a prek­si­noć jed­na me­đu naj­ljep­ši­ma bi­la je Ta­ma­ra Vu­či­nić. Ona je re­kla da je za de­vet go­di­na upo­zna­la div­ne lju­de, ne­kad dje­ca, a da­nas ozbilj­ni­ji lju­di ko­ji hra­bro ko­ra­ča­ju u bu­duć­nost. Ne za­bo­ra­vlja Ta­ma­ra ni na­stav­ni­ke ko­ji su uvi­jek bi­li tu za nju i nje­ne dru­ga­re.
- Mno­go če­mu su nas na­u­či­li na­stav­ni­ci. Pro­ve­li su nas bu­kval­no kroz ži­vot. Ško­la je naša dru­ga ku­ća. Ni­ka­da i ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Žao mi je što se ra­sta­je­mo. Svi dru­ga­ri su bi­li pre­do­bri pre­ma me­ni. Upi­sa­ću Me­di­cin­sku ško­lu jer sma­tram da su lje­ka­ri pra­vi he­ro­ji i ve­li­ki hu­ma­ni­sti ko­ji vo­de ra­ču­na o zdra­vlju dru­gi lju­di – ka­že Ta­ma­ra.
An­đe­la Mi­la­čić ka­že da je po­lu­ma­tur­sko ve­če kru­na de­ve­to­go­di­šnjeg dru­že­nja. Ona će upi­sa­ti Eko­nom­sku ško­lu.
- Ovo je do­ga­đaj pre­di­van, ali i prot­kan ma­lom tu­gom, jer se ra­sta­je­mo. Na­dam se da ćemo na­sta­vi­ti d se dru­ži­mo. Bi­lo je ne­sta­šlu­ka ma­lo, ali sve su nam opro­sti­li. To je sa­stav­ni dio ško­lo­va­nja. Na­stav­ni­ci su bi­li od­lič­ni i ko­rekt­ni – re­kla je An­đe­la.
Naj­ve­će hi­to­ve za po­lu­ma­tu­ran­te OŠ „Mi­lo­rad Mu­sa Bur­zan“ bi­ra­li su Je­le­na Mu­dro­nja i Anes De­lić. A.D.