Pa, kako ste mi drage moje? Šta radite ovih dana, jeste li mi vrijedne bile? Čime biste mi se mogle pohvaliti? Šta ste lijepo uradile za sebe u poslednje vrijeme? Od jedne drage poznanice čula sam odličnu stvar. Ona kaže, od kada sam svakog dana odlučila da za sebe uradim, po makar, jednu lijepu stvar, od tada sam postala ljepša, smršala sam, zavoljela sebe. Bravo Mike, tako treba, voljeti sebe, jer ako se mi ne volimo, uzalud nam sve. Što bih očekivala da me neko više cijeni, poštuje, voli, ako ja sebe ne prigrilim i ne kažem sebi „Biso, kraljice, lijepa si ko lutka, mogla bi malo da smršakaš ali okej, bolje to nego što drugo, zamisli da si neduhovita il neinteresantna, e to se gladovanjem nebi postiglo tako lako“. Dakle, volimo sebe, i radimo sebi lijepe stvari, jer mi pamtimo, zlopamtila smo. Upoznam tako neke divne žene. Kreativne. Kaže mi prijateljica, „vidi je, majka petoro djece, ide na posao, ima baštu, zna da masira, plete, šije a i vodolija je“. Pa naravno, koliko god htjela da ne priznam, ima nešto u tom znaku. Nešto posebno i magično. To „nešto“ čini žene čini divnim kreativcima, dragim prijateljima i potpuno su neobične. Eto, jedna mi kaže, „mene ti, Biso, najviše relaksira čišćenje šporeta. A ponajviše rerne. Odvrnem ti neki narodnjak, isprskam rernu, pa dok čekam, skuvam sebi kafu, zapalim cigaru, pa onda kad ufatim, onom žicom, dok ga do srebra ne dovedem, ne odustajem, u dva, tri kruga..pa onim žiletom po ravnoj, sve se cakli kao staklo, a onda još jedna kafa, i još malo muzike i ljepota, a rerna ko nova. Sija, uglancana kao Sunce. Druga se pak grozi dok joj pričam kako sam žickala rernu. „Ajde jadna, ja imam ženu, pet eura sat, a ne bi se ja time bavila nikad, platim i ćao, a ne no ću čistit šporet“. I onda se sjetim majke, koja je sve radila sama, jer žena koja bi tragala pomoć bi se smatrala nesposobnom. Pa kako je to jednostavno, oprati, skuvati, opeglati.. Bog je ostavio ženi da rinta, da čisti i pere, da radi i kad drugi odmaraju. E nije više tako. Žene su se malo acnule, a bogme su i malo pretjerale. Živjeli veliki marketi „dajte mi dvjesta grama povrća, tri komada ribe, i salatu, ovu veću kutiju, ajde bre, ko će kuvati, potrošim vremena, struje i sve izmastim“. I šta onda rade sa tim „viškom“ vremena. Pametne se žene posvete porodici, šetnji, igranju i kvalitetnom razgovoru sa svojom djecom, vole svog partnera najviše, ugađaju svojim najmilijima, ali zato još pametnije, e one se posvete sebi. Višak se provede kod kozmetičara, frizera, pa malo manikir malo pedikir, koji pramen. I bez brige, svi ih jednako vole, i djeca i suprug i uža familija. Jer ona je gospođa, umije. A šta smo onda mi? E, tada treba reći čuvenu krilaticu ŠTA TE BRIGA ŠTA ĆE DRUGI MISLITI O TEBI, JER TO DA IMA MOZGA MISLILO BI O SEBI A NE O TEBI, nepoznat autor i živa istina. Ipak, radite lijepe stvari. Ja sam, eto, u doba Korone, napravila bašticu, lijepo cvijeće, malo krečila, malo nešto rušila, malo gradila. Igrali smo se moj muž i ja, onako zajednički, stvarali neke nove oblike, neke nove boje i kolorite. Probajte i vi. Ako već ne radite NA sebi, radite ZA sebe, stvarajte za sebe, mijenjajte nešto za sebe. Budite svoji, a opet originalni i posebni. Pa šta ako vas opušta žickanje rerne i ravne ploče, odvrnite music do kraja i „idemooo“. Sve u čemu uživate činiće vas boljim i srećnijim, a znamo da samo srećan čovjek sreću dijeli. Ljubi vas Bisa, odavde do Sunca..

---