Maj­ka auti­stič­nog dje­ča­ka B.J., Li­di­ja Jo­va­no­vić ogor­če­na je na Mi­ni­star­stvo pro­svje­te ko­je je one­mo­gu­ći­lo nje­nom si­nu po­dr­šku asi­sten­ta u na­sta­vi i ti­me mu ugro­zi­lo pra­vo na ne­sme­ta­no osnov­no obra­zo­va­nje i psi­ho­fi­zič­ki raz­voj. Jo­va­no­vić je ju­če za „Dan” sa­op­šti­la da je pri­mo­ra­na da sva­kog da­na de­žu­ra is­pred OŠ „Vuk Ka­ra­džić” u Pod­go­ri­ci od se­dam do 13 ča­so­va, ka­ko bi dje­te­tu pru­ži­la bez­bjed­no ško­lo­va­nje i po­moć zbog po­re­me­ća­ja, što je za­da­tak asi­sten­ta u na­sta­vi. Is­ti­če da joj to znat­no ote­ža­va funk­ci­o­ni­sa­nje, jer ima če­tvo­ro dje­ce, zbog če­ga ni­je u mo­guć­no­sti da pro­na­đe za­po­sle­nje i obez­bi­je­di bo­lje uslo­ve za ži­vot.
– Iz­vje­štaj lje­ka­ra spe­ci­ja­li­ste po­ka­zu­je da je mom si­nu neo­p­hod­na po­moć u ško­li, ali iz Mi­ni­star­stva pro­svje­te za to ne­će da ču­ju. U uči­o­ni­ci mu tre­ba po­dr­ška asi­sten­ta ko­ji bi mu po­mo­gao da sa­vla­da gra­di­vo, jer ni­je u mo­guć­no­sti da sam pi­še i pra­ti na­sta­vu. Do­bro pam­ti, ali se de­ša­va da usta­ne na sred ča­sa, ta­ko da mu je po­treb­na stal­na pa­žnja dok je u klu­pi. Pro­blem je na­stao ka­da je pre­šao kod na­stav­ni­ka, jer je ra­ni­je uči­te­lji­ca do­bro ra­di­la sa njim i ima­li smo od­lič­nu sa­rad­nju. Već dru­gu go­di­nu ne­ma­mo asi­sten­ta u na­sta­vi, tač­ni­je u še­stom i u sed­mom raz­re­du. Ve­li­ki pro­blem pred­sta­vlja to što sva­ko pri­je pod­ne, tj. do 13 ča­so­va, mo­ram bi­ti sa njim. Ško­la je do­pi­som tra­ži­la od Mi­ni­star­stva pro­svje­te da nam se obez­bi­je­di asi­stent u na­sta­vi, ali to ni­je ura­đe­no i na­ša po­ro­di­ca sa­da is­pa­šta – is­ti­če Jo­va­no­vić.
Ona ob­ja­šnja­va da dje­čak ima po­te­ško­će pri­li­kom uče­nja. Na­stav­ni­ci i ško­la po­ku­ša­va­ju da mu po­mog­nu, ali to ni­je do­volj­no, nje­mu je po­treb­na stal­na prat­nja i to­kom od­mo­ra, kao za vri­je­me pre­la­ska iz jed­nog ka­bi­ne­ta u dru­gi.
– Po­ne­kad se sa­kri­jem i po­sma­tram ga ka­ko će se sna­ći i da li će zna­ti sam da uđe gdje tre­ba, ali se de­ša­va da pro­ma­ši pa­vi­ljon u ko­me se odr­ža­va na­sta­va, zbog če­ga mo­ram da re­a­gu­jem. Mno­go nam po­ma­žu i nje­go­vi dru­go­vi iz odje­lje­nja i osta­li uče­ni­ci, ali i oni ima­ju škol­ske oba­ve­ze, pa ne stig­nu da bu­du po­red nje­ga u sva­koj si­tu­a­ci­ji. Pla­šim se da se ne po­vri­je­di ili da mu se ne­što lo­še ne do­go­di, jer ne znam šta sve dje­te­tu mo­že pa­sti na pa­met. Za­to mo­ra ne­ko stal­no da ga kon­tro­li­še i da mu bu­de po­dr­ška. Ne mo­gu ni­ko­ga oba­ve­za­ti da ga ču­va i vo­di bri­gu o nje­mu jer to ni­je je­dan ne­go pet škol­skih ča­so­va, ta­ko da smo u ne­za­vid­noj po­zi­ci­ji, a mom si­nu je neo­p­hod­no da bu­de sa dje­com, da uči i raz­vi­ja se sa auti­zmom – sma­tra Ja­va­no­vi­će­va.
Ona ka­že da ne mo­že bi­ti sa dje­ča­kom u uči­o­ni­ci i ne zna ka­ko se ta­mo po­na­ša, iako je ina­če mi­ran.
– Na­stav­ni­ci su pri­mo­ra­ni da pi­šu u nje­go­voj sve­sci jer ne­ma ko da mu ka­že gdje i šta tre­ba da ra­di. Na­stav­ni­ci ima­ju či­ta­vo odje­lje­nje i ni­je­su u mo­guć­no­sti da se po­sve­te sa­mo nje­mu. Vo­di­mo ga re­dov­no kod de­fek­to­lo­ga i lo­go­pe­da, ka­ko bi se što bo­lje raz­vio, ali ka­da ne­ma po­moć u ško­li, on­da nam je sve znat­no ote­ža­no. Na­la­zi spe­ci­ja­li­sta psi­hi­ja­tra i de­fek­to­lo­ga po­ka­zu­ju da je sklon pro­mje­na­ma ras­po­lo­že­nja i da ne mo­že da pra­ti gra­di­vo, usta­je i še­ta na ča­su. Oče­ku­je­mo da Mi­ni­star­stvo pro­svje­te ko­nač­no re­a­gu­je i po­mog­ne mom si­nu, ka­ko bi mo­gao da pra­ti na­sta­vu i ide bez­bjed­no u ško­lu – na­vo­di Jo­va­no­vi­će­va.
Iz Mi­ni­star­stva pro­svje­te za „Dan” je sa­op­šte­no da je uče­nik B.J., u ba­zi po­da­ta­ka ko­ju vo­de na osno­vu rje­še­nja ko­mi­si­ja za usmje­ra­va­nje, evi­den­ti­ran kao di­je­te sa­mo sa po­te­ško­ća­ma uče­nja.
– Na­po­mi­nje­mo još jed­nom da se asi­sten­ti u na­sta­vi pre­po­ru­ču­ju kao po­moć za dje­cu sa: te­žim i te­škim tje­le­snim smet­nja­ma, umje­re­nim in­te­lek­tu­al­nim smet­nja­ma, bez vi­da, naj­te­žim i pot­pu­nim gu­bit­kom slu­ha, te­žim do te­škim go­vor­no-je­zič­kim smet­nja­ma i auti­zmom – is­ti­ču u od­go­vo­ri­ma.
D.B.

Uza­lud če­ka­ju i stra­hu­ju

Jo­va­no­vić is­ti­če da je po­kre­nu­la ka­te­go­ri­za­ci­ju auti­stič­nog po­re­me­ća­ja svog si­na, ka­ko bi zna­li šta mu je neo­p­hod­no za da­lji raz­voj.
– Sa­mo če­ka­mo i ni­šta nam dru­go ni­je pre­o­sta­lo. Ako se de­si da po­bjeg­ne iz ško­le, ne­ću okri­vi­ti upra­vu i na­stav­ni­ke, ne­go Mi­ni­star­stvo pro­svje­te, ko­je ne­ma slu­ha za naj­u­gro­že­ni­ju po­pu­la­ci­ju i osta­vlja ih bez ade­kvat­ne po­mo­ći, ko­ja im po za­ko­nu pri­pa­da – ka­že Jo­va­no­vić.