Mo­tel „Bo­ri­ći”, ne­kad omi­lje­no iz­le­ti­šte uda­lje­no oko 15 ki­lo­me­ta­ra od Her­ceg No­vog, iako do­bra­no na­čet zu­bom vre­me­na i ne­bri­gom, mo­gu­će je spa­si­ti uko­li­ko bu­de do­bre vo­lje i za­in­te­re­so­va­nih za­ku­pa­ca.
Mi­lić Po­po­vić, di­rek­tor „Vek­tra Bo­ke” u či­jem je vla­sni­štvu mo­tel, obe­ća­va adap­ta­ci­ju i da­va­nje objek­ta u za­kup.
– Odav­no smo otvo­re­ni za za­kup objek­ta. Na­ža­lost, do­sad ni­je bi­lo pre­tje­ra­nog in­te­re­so­va­nja. U na­šoj kom­pa­ni­ji ozbilj­no raz­mi­šlja­mo o adap­ta­ci­ji mo­te­la, jer je za­i­sta već du­go van funk­ci­je. U sva­kom slu­ča­ju, i da­lje smo otvo­re­ni za va­ri­jan­tu za­ku­pa – po­ru­čio je Po­po­vić.
Ru­i­ni­ra­nost objek­ta do­pri­ni­je­la je da se ova lo­ka­ci­ja, po­seb­no par­king mo­te­la, pre­tvo­ri u još jed­nu di­vlju de­po­ni­ju.
Na njen na­sta­nak uka­zao je Du­ško Avra­mo­vić, pred­sjed­nik PK „Su­bra”, ko­ji je bio šo­ki­ran pri­zo­rom ne­sa­vje­snog gra­đa­ni­na ko­ji je is­to­va­rao ot­pad na par­kin­gu.
– Gdje god mo­že da se pri­đe ka­mi­o­nom, tu se is­tre­se šut i dru­go sme­će. Za­i­sta ne znam šta bih ka­zao o ova­kvom po­na­ša­nju po­je­di­na­ca. Čla­no­vi na­šeg klu­ba či­ste ovaj pre­dio. Pri­je ne­ko­li­ko da­na smo od sme­ća oči­sti­li upra­vo ovo par­ki­ra­li­šte. Po­sa­di­li smo mur­ve i smo­kve, ka­ko bi sve iz­gle­da­lo li­je­po i ured­no. No, oči­to da to ne­ko­me ni­je va­žno – ogor­čen je Avra­mo­vić.
Želj­ko Star­če­vić, na­čel­nik Sek­ci­je mar­ka­ci­je i vo­dič­ke slu­žbe Pla­ni­nar­skog klu­ba „Su­bra”, po­ja­šnja­va da iz­vje­sni udes pra­ti mo­tel od nje­go­vog otva­ra­nja 70-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ali i 80-ih ka­da je bio iz­u­zet­no po­sje­ćen.
Star­če­vić ka­že da je obje­kat, iako je no­sio pre­fiks „mo­tel”, za­pra­vo od­u­vi­jek ra­dio kao re­sto­ran, jer su no­će­nja u nje­mu bi­la ri­jet­ka.
Mo­tel je, ka­ko po­ja­šnja­va, iz­gra­đen u na­mje­ri da bu­de po­čet­no mje­sto za od­la­zak u pla­ni­nu i to ži­ča­rom ka Vra­tlu. No, ka­ko ide­ja ni­je re­a­li­zo­va­na, mo­tel je ra­dio kao vr­lo po­sje­ćen re­sto­ran, po­seb­no u vri­je­me so­ci­ja­li­zma, ka­da je stan­dard gra­đa­na bio do­bar.
De­ve­de­se­tih go­di­na, zbog na­glog si­ro­ma­še­nja sta­nov­ni­štva, mo­tel „Bo­ri­ći” je po­čeo da se ga­si.
Mo­tel je, na­gla­ša­va Star­če­vić, ot­po­čet­ka imao ne­do­stat­ak po­nu­de, uko­li­ko se iz­u­zme od­lič­na hra­na.
– Ma ko­li­ko nam osta­la u sje­ća­nju fa­mo­zna re­če­ni­ca da se od mo­te­la otva­ra od­li­čan po­gled ka Bo­ki, to je pot­pu­na glu­post. Od mo­te­la se ne otva­ra ni­šta, osim po­gle­da na za­pu­šte­nu šu­mu is­pre­ple­ta­nu li­ja­na­ma i tr­njem ko­jim je okru­žen. Mo­re je mal­te­ne ne­mo­gu­će vi­dje­ti, za­klo­nje­no je što šu­mom, a što ka­me­ni­tim i go­lim br­dom. Da bi ova­kvo mje­sto mo­glo pri­vu­ći po­sje­ti­o­ce, tre­ba­lo je da ima ure­đe­ne vi­di­kov­ce, po­dig­nu­te osma­trač­ni­ce, sta­ze za šet­nju kroz kul­ti­vi­sa­nu šu­mu, dr­ve­ne klu­pe i sto­lo­ve kraj šet­ni­ce, te­re­ne za sport­ske ak­tiv­no­sti na otvo­re­nom i in­sta­li­ra­nu ra­svje­tu.
Iz­me­đu osta­log, po­sto­ja­la je po­nu­da pla­ni­nar­skog klu­ba „Su­bra” da u sa­rad­nji sa ta­da­šnjim za­kup­ci­ma mo­te­la tra­si­ra­ju edu­ka­tiv­nu sta­zu kroz ne­vje­ro­vat­ne kra­ške ob­li­ke u sti­je­na­ma is­pod objek­ta. Ta­ko­đe, uop­šte ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti po­ten­ci­jal­nu vri­jed­nost objek­ta ne­ka­da­šnje austro­u­gar­ske žan­dar­me­rij­ske sta­ni­ce, smje­šte­nog tek 30 me­ta­ra od mo­te­la. Umje­sto da on bu­de od sa­mog da­na otva­ra­nja uklju­čen u ne­ku vr­stu po­nu­de, obje­kat je u do­broj mje­ri raz­ru­šen, a fa­sad­ni ka­men ukra­den. Osta­ci sta­ni­ce bi mo­gli da se re­kon­stru­i­šu i do­bi­ju ne­ku no­vu na­mje­nu – mu­zej­ska so­ba sa eks­po­na­ti­ma iz vre­me­na Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je, mje­sto za pro­da­ju do­ma­ćih po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da, pro­da­ju su­ve­ni­ra, vo­di­ča, kar­ti, iz­najm­lji­va­nje opre­me za mon­ti­baj­king i pla­ni­na­re­nje, su­ša­ru za po­tre­be re­sto­ra­na, za pro­da­ju i de­gu­sta­ci­ju tra­di­ci­o­nal­nih di­mlje­nih pro­iz­vo­da – ka­zao je Star­če­vić.
K.Ma­to­vić


Sa­gra­di­ti no­vi obje­kat

Star­če­vić is­ti­če da o iz­grad­nji ži­ča­re ne­ma do­volj­no in­for­ma­ci­ja, ali na­gla­ša­va da toj ide­ji tre­ba pri­stu­pi­ti s mno­go pa­žnje, jer se ipak ra­di o Re­gi­o­nal­nom par­ku Or­jen. Po­seb­no is­ti­če da je po­treb­no do­bro iz­va­ga­ti ko­li­ko se ula­že, ka­kav bi to ima­lo uti­caj na za­šti­će­nu oblast i ko­li­ko bi se od to­ga mo­glo pri­ho­do­va­ti.
– Ov­dje sam se ba­zi­rao na ne­u­po­re­di­vo jef­ti­ni­jim, pa sa­mim tim i re­al­ni­je ostva­ri­vim seg­men­ti­ma po­nu­de ko­ju mo­tel ni­je imao, a ko­ju bi va­lja­lo da do­bi­je. Pre­ma mom skrom­nom mi­šlje­nju, jer ni­je­sam struč­njak iz te obla­sti, mo­žda je čak is­pla­ti­vi­je mo­tel, re­sto­ran, pan­si­on ili ne­što slič­no u ne­koj bu­du­ćoj ob­no­vi gra­di­ti is­po­čet­ka, jer je sa­da­šnje sta­nje objek­ta za­bri­nja­va­ju­će lo­še, a dio upo­tri­je­blje­nog ma­te­ri­ja­la je iona­ko dav­no teh­no­lo­ški pre­va­zi­đen, pa čak i za­bra­njen, jer sa­lo­nit­ski krov je do­ka­za­no kan­ce­ro­ge­ni ma­te­ri­jal – upo­zo­ra­va Star­če­vić.


U mo­te­lu od­ma­ra­li Džum­hur i La­lić

Mo­tel „Bo­ri­ći”, ko­jeg je ne­kad po­sje­ći­va­lo na hi­lja­de iz­let­ni­ka sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je, kao i go­sti iz Nor­ve­ške, Nje­mač­ke, Fran­cu­ske, Dan­ske i ko­jeg su neo­bič­no vo­lje­li Zu­ko Džum­hur i Mi­ha­i­lo La­lić, pi­sci ko­ji su dio ži­vo­ta pro­ve­li u Her­ceg No­vom, tru­ne za­pu­šten i kao ta­kav po­sta­je ide­al­na me­ta za one ko­ji se že­le oslo­bo­di­ti sta­rih, ras­ho­do­va­nih stva­ri.
Obje­kat je ne­kad bio u vla­sni­štvu HTP „Bo­ka”, po­tom je pri­va­ti­za­ci­jom do­pao kom­pa­ni­ji „Vek­tra Mon­te­ne­gro”, ko­ja oči­to ni­je po­ka­za­la in­te­res za ob­no­vu i afir­ma­ci­ju ne­kad po­pu­lar­nog iz­le­ti­šta.
Ne zna se ko je mo­te­lu za­dao za­vr­šni uda­rac – pri­va­ti­za­ci­ja ili po­žar 2000. go­di­ne ko­ji ga je di­je­lom uni­štio. Mo­tel je 2003. go­di­ne ob­no­vljen i ra­dio je sve­ga go­di­nu i po, a po­tom je uto­nuo u za­bo­rav.
Po­sled­njih go­di­na pre­pu­šten je zu­bu vre­me­na, na­sil­ni­ci­ma, bes­kuć­ni­ci­ma i šum­skim ži­vo­ti­nja­ma.