NIK­ŠIĆ - Da si­tu­a­ci­ja u cr­no­gor­skog po­ljo­pri­vre­di ni­je ona­kva ka­kva je­ste, do­ma­ćin­stvo Mi­le­te i Mi­li­ce Da­če­vić u žup­skom se­lu Oblat­no vje­ro­vat­no bi bi­lo pr­vo na li­sti uspje­šni­h. Sop­stve­nim tru­dom Da­če­vi­ći su za po­sled­njih pet go­di­na uspje­li da od obič­nog stvo­re neo­bič­no jer u svo­joj mi­ni fa­bri­ci tre­nut­no pro­iz­vo­de čak pet­na­est vr­sta si­ra. U pa­le­ti ono­go što Da­če­vi­ći pro­iz­vo­de na­la­ze se si­re­vi sa raz­li­či­tim uku­si­ma, a ono što ih sva­ka­ko či­ni do­dat­no neo­bič­nim je či­nje­ni­ca da se pra­ve na tra­di­ci­o­na­lan na­čin i pot­pu­no eko­lo­ški. Apa­ra­tu­ru u ma­loj fa­bri­ci či­ne dvi­je pre­se sa ka­lu­pi­ma i ko­mo­ra za su­še­nje ko­ju je Mi­le­ta sam na­pra­vio. On je po za­ni­ma­nju ru­ko­va­lac gra­đe­vin­skih ma­ši­na i ra­dio je u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta, dok je Mi­li­ca ku­var i ona je glav­ni pro­iz­vo­đač u nji­ho­voj fa­bri­ci.
- Ras­hlad­nu vi­tri­nu smo ku­pi­li, a osta­lo sam sam osmi­šlja­vao i pra­vio. Isto je bi­lo i ka­da smo po­če­li pra­vi­ti si­re­ve, mje­se­ci­ma smo is­pro­ba­va­li, oslu­ški­va­li šta na­ši kup­ci ka­žu, šta bi vo­lje­li i slič­no. U po­čet­ku je bi­lo te­ško od­lu­či­ti se uop­šte u ovom vre­me­nu bez mo­der­nih ma­ši­na i sa­vje­ta teh­no­lo­ga po­če­ti pra­vi­ti si­re­ve sa ra­znim uku­si­ma- is­pri­čao je Da­če­vić.
Uz kla­sič­ne ma­sne i po­lu­ma­sne si­re­ve i mla­di kaj­mak, ko­ji se mo­gu na­ći u sko­ro sva­kom se­o­skom do­ma­ćin­stvu, Da­če­vi­ći pro­iz­vo­de i one su­še­ne sa lje­ko­vi­tim bi­ljem, bi­je­lim lu­kom, ma­sli­na­ma, cr­ve­nom pa­pri­kom, šam­pi­njo­ni­ma, ru­zma­ri­nom, bo­silj­kom, te ora­si­ma. Me­đu­tim, otvo­re­ne su i sve dru­ge mo­guć­no­sti, a do­volj­no je da ku­pac sa­mo po­že­li.
- Još uvi­jek eks­pe­ri­men­ti­še­mo i či­ni mi se da ni­je­smo do­šli do sa­vr­šen­stva ako je to uop­šte i mo­gu­će u ovom po­slu. Do­sad ko god je ku­pio naš sir po­no­vo je do­šao, a ina­če te­ško je na­pra­vi­ti ne­što da svi bu­du za­do­volj­ni - ka­že Da­če­vić.
Si­ro­vi­na za si­re­ve iz nji­ho­vog je do­ma­ćin­stva u ko­jem Da­če­vi­ći dr­že dva­de­se­tak gr­la krup­ne sto­ke i ma­nje sta­do ova­ca, kao i ja­to od oko 100 do­ma­ćih ko­ka. Sto­ku hra­ne na tra­di­ci­o­na­lan na­čin, od­no­sno na­pa­sa­ju je na svom ima­nju i par­ce­la­ma ko­je za­ku­pe. Je­di­no što se kod Da­če­vi­ća oba­vi ma­šin­ski je mu­ža, a mli­je­ko se va­ri kla­sič­no, po­ja­šnja­va Mi­le­ta, u ko­tlu na špo­re­tu. U bo­gat­stvu raz­li­či­to­sti, raz­li­či­te su i ci­je­ne, pa nji­ho­vi si­re­vi u za­vi­sno­sti od ko­li­či­ne i vr­ste ko­šta­ju od 3,5 do 12 eura. Sve bi bi­lo do­bro, is­ta­kao je Da­če­vić, da pro­iz­vo­đa­či ima­ju bo­lju po­moć od dr­ža­ve, o ko­joj se ina­če po­sled­njih go­di­na­ma pre­vi­še pri­ča u Cr­noj Go­ri. Ono što pro­iz­ve­du Mi­le­ta sam pro­da­je idu­ći, ka­ko ka­že, od jed­nog do­ dru­gog po­ten­ci­jal­nog kup­ca i ne­ri­jet­ko svo­jim ko­li­ma pre­đe i po 350 ki­lo­me­ta­ra.
- Sve sa­mi ra­di­mo i ne­ma­mo ni­ka­kvih ga­ran­ci­ja da će­mo ono što pro­iz­ve­de­mo i pro­da­ti. Ka­da bismo bi­li si­gur­ni da će­mo pro­da­ti ba­rem po­lo­vi­nu, za osta­tak bismo se ne­ka­ko bo­ri­li. Sprem­ni smo i da ci­je­ne ko­ri­gu­je­mo. U se­lu če­sto ne­ma vo­de za­hva­lju­ju­ći onim ne­sa­vje­snim ko­ji je tro­še ne­kon­tro­li­sa­no, pa ka­da do­đe lje­to sva­ko­dnev­no pre­đem ko­li­ma po pet ki­lo­me­ta­ra u jed­nom prav­cu da do­pre­mim do­volj­no vo­de za sto­ku, ili jed­no­stav­no pla­ćam da mi se do­vo­zi ci­ster­na­ma iz gra­da. Po­sto­ji li iko u ovom dru­štvu da to ri­je­ši – pi­ta se Da­če­vić.
B.Bra­šnjo

Bo­lje raditi za se­be ne­go za dru­gog

U po­slu Da­čvi­ći­ma po­ma­že nji­ho­vo tro­je dje­ce ko­ji su ško­lar­ci. Mi­le­ta ka­že da ni­je si­gu­ran da će, s ob­zi­rom na ak­tu­el­nu si­tu­a­ci­ju u obla­sti po­ljo­pri­vre­de, nji­ho­va dje­ca od­lu­či­ti da osta­nu u Oblat­nom i na­sta­ve po­sao ko­ji su za­po­če­li nji­ho­vi ro­di­te­lji.
- Sve tro­je su uklju­če­ni, ali či­ni mi se da im je vo­lja za ovim sve ma­nja, jer ne­ma per­spek­ti­ve. Ne že­li­mo da ih for­si­ra­mo, ne­ka sa­mi vi­de. Ne znam ni ja ko­li­ko ću ovo ra­di­ti, to je sve pod ve­li­kim zna­kom pi­ta­nje, ali ne­ka­ko još is­tra­ja­vam jer sma­tram da je opet ka­ko god bo­lje bi­ti sam svoj ga­zda ne­go ri­zi­ko­va­ti da ra­dim kod dru­gog, gdje mi se ne­će pla­ća­ti - ka­te­go­ri­čan je Da­če­vić.

Bor­ba za go­li op­sta­nak

Da­če­vi­ći sma­tra­ju da ak­tu­el­ni pro­jek­ti i sred­stva ko­ja se da­ju u obla­sti po­ljo­pri­vre­de ni­je­su za­do­vo­lja­va­ju­ća. Mi­le­ta je po­ja­snio da je neo­p­hod­no ima­ti od­re­đe­na svo­ja sred­stva za kon­ku­ri­sa­nje na ne­ki od ras­po­lo­ži­vih pro­gra­ma po­dr­ške, a to ma­lo ko­ji pra­vi po­ljo­pri­vred­nik ima.
- Ras­ho­di su ve­li­ki, ima mje­se­ci ka­da smo u mi­nu­su. Me­đu­tim, nad­le­žni sma­tra­ju dru­ga­či­je pa pra­ve ne­ku ra­ču­ni­cu. U pi­ta­nju su fo­te­lja­ši ko­ji iz te svo­je fo­te­lje „mil­ku“ sta­ve u kom­pju­ter, pa ra­ču­na­ju da će ona da­ti 20 li­ta­ra mli­je­ka, po li­tru je 50 cen­ti, pa kad se to po­mo­ži sa 365 da­na u go­di­nu do­đu do ra­ču­ni­ce da po­ljo­pri­vred­ni­ku od jed­ne kra­ve osta­je 150 eura. Da je to ta­ko on­da ja ne bih znao šta ću sa pa­ra­ma. U su­šti­ni do­volj­no je po­gle­da­ti gdje su ti sto­ča­ri ko­ji­ma de­ce­ni­ja­ma dr­že po 100 gr­la, ko­ji bi po toj ra­ču­nici mje­seč­no za­ra­đi­va­li po 15 hi­lja­da eura. Ni je­dan od njih, si­gu­ran sam, ni­je ku­pio stan, džip, ili ima lje­to­va­nje i zi­mo­va­nje. Mi se bo­ri­mo za go­li op­sta­nak - ka­že Da­če­vić.