GU­SI­NjE – Mje­šta­ni se­la Za­gra­đe kod Gu­si­nja po­red mo­štva pro­ble­ma ve­za­nih za lo­še uslo­ve ži­vo­ta na ovom pla­nin­skom pro­sto­ru, u po­sled­nje vri­je­me su­o­če­ni su i sa po­ja­vom ve­ćeg bro­ja pa­sa lu­ta­li­ca ko­ji če­sto na­pa­da­ju sto­ku. Selj­ni ka­žu da je po­ja­va ve­ćeg bro­ja pa­sa lu­ta­li­ca ve­za­na sa ra­dom de­po­ni­je na Je­ri­ni ko­ju su bu­kval­no oku­pi­ra­le ove ži­vo­ti­nje u po­tra­zi za hra­nom.
Se­lo Za­gra­đe od Gu­si­nja je uda­lje­no oko če­ti­ri ki­lo­me­tra. Nje­go­vi mje­šta­ni ka­žu da ži­ve od obe­ća­nja i na­de u bo­lje sju­tra ko­je ni­ka­ko da sva­ne. U zim­skom pe­ri­o­du ka­da sni­jeg na­pa­da du­ži pe­ri­od od­sje­če­ni su od ostat­ka svi­je­ta jer put do njih ni­ko ne či­sti. U Za­gra­đu stal­no obi­ta­va­ju sve­ga če­ti­ri do­ma­ćin­stva, a ne­ka­da ih je bi­lo če­tr­de­se­tak. Lje­ti se­lo oži­vi jer se na rod­na og­nji­šta vra­te svi oni ko­ji su u po­tra­zi za po­slom i bo­ljim ži­vo­tom oti­šli čak i van gra­ni­ca do­mo­vi­ne.
-Mi, ži­te­lji Za­gra­đa kao da smo pred­o­dre­đe­ni da nas uvi­jek ne­ka mu­ka bi­je. Zi­mi snje­go­vi i od­sje­če­nost od ostat­ka svi­je­ta, a lje­ti ino­ko­šti­na i mu­ko­trp­ni po­slo­vi. Ni­kad spo­ko­ja ni od­mo­ra. Od pro­šle go­di­ne i od for­mi­ra­nja de­po­ni­je na Je­ri­ni od pa­sa lu­ta­li­ca pro­sto ži­vje­ti ne mo­že­mo. Na de­po­ni­ji na ko­joj se od­la­že sme­će iz Pla­va i Gu­si­nja oku­plja­ju se čo­po­ri pa­sa lu­ta­li­ca ko­ji na­pa­da­ju sto­ku, po­go­to­vo sit­nu. Do­sta jag­nja­di i ova­ca stra­da­lo je od nji­ho­vih uje­da. Ina­če, po­red nas ko­ji ov­dje ži­vi­mo stal­no u ljet­njim mje­se­ci­ma su i sto­ča­ri iz Mar­ti­no­vi­ća i Do­su­đa, ta­ko da svi sku­pa mu­či­mo istu mu­ku. Za­gra­đe je Bo­gom da­no za sto­čar­stvo i tu bi uz ma­lo po­mo­ći dr­ža­ve mo­glo li­je­po da se ži­vi, ali po­red svih pro­ble­ma sa­da mu­ku mu­či­mo i sa psi­ma lu­ta­li­ca­ma. Od sta­da se ne smi­jemo ni po­mje­ri­ti jer psi sve po­kla­še - pri­ča je­dan od mje­šta­na Za­gra­đa Aljo Ma­la­gić, ko­ji dr­ži če­tr­de­se­tak ova­ca i de­se­tak go­ve­di.
On pi­ta nad­le­žne dr­žav­ne or­ga­ne mo­gu li se sta­ra­ti o ono­me što je nji­ho­va du­žnost i mo­gu li sto­ča­ri­ma obez­bi­je­di­ti op­ti­mal­ne uslo­ve za ba­vlje­nje sto­čar­stvom. Mo­gla se, ka­že, do­ni­je­ti od­lu­ka o za­šti­ti pa­sa lu­ta­li­ca, da ih ne smi­je­te po­vri­je­di­ti ni ka­da na­pa­da­ju i ko­lju sto­ku, jer će­te od­go­va­ra­ti, a čo­vjek i nje­go­va na­pad­nu­ta imo­vi­na ne mo­gu bi­ti za­šti­će­ni.
-Nor­mal­no je da za­ko­nom tre­ba ure­di­ti pro­ble­me iz svih obla­sti, ali za­mi­sli­te za­šti­titi pse lu­ta­li­ce ko­ji bez kon­tro­le lu­ta­ju i ko­lju sto­ku, na­pa­da­ju dje­cu i lju­de, a ne za­šti­titi čo­vje­ka ko­ji od svog mu­ko­trp­nog ra­da iz­dr­ža­va po­ro­di­cu. Ne znam šta da ra­di­mo. Čuo sam da ima azil za lju­de, po­li­tič­ki, eko­nom­ski i ne znam ko­ji još, a sad ču­jem da ima i azil za pse pa po­ru­ču­jem nad­le­žni­ma u Op­šti­ni Gu­si­nje da taj za pse što pri­je for­mi­ra­ju ka­ko mi ne ­bi­smo bi­li pri­nu­đe­ni da ne­gdje tra­ži­mo azil za nas ka­ko bi svo­ju imo­vi­nu spa­si­li od raz­ja­re­nih pa­sa – po­ru­ču­je Ma­la­gić.
On ka­že da je ak­ti­vi­sta DPS-a u svom kra­ju od osni­va­nja par­ti­je, ali na­gla­ša­va da je po­ma­lo ljut na svo­je par­tij­ske dru­go­ve što ma­lo vi­še pa­žnje ne po­kla­nja­ju oni­ma ko­ji ži­ve u rub­nim pod­ruč­ji­ma.
Ma­la­gić ka­že da su nad­le­žni iz Op­šti­ne Plav u vi­še na­vra­ta is­ti­ca­li da oni ne­ma­ju mo­guć­no­sti rje­ša­va­nja pi­ta­nja pa­sa lu­ta­li­ca, dok, što se ti­če no­vo­for­mi­ra­ne gu­sinj­ske op­šti­ne, tu je sta­nje po tom, kao i po mno­gim dru­gim pi­ta­nji­ma, još te­že. Azil za na­pu­šte­ne ži­vo­ti­nje iz­gra­đen je u Be­ra­na­ma, ali Ma­la­gić ka­že da ne ­zna ka­kva je pro­ce­du­ra i ka­ko bi psi lu­ta­li­ce sa de­po­ni­je na Je­ri­ni mo­gli bi­ti pro­sli­je­đe­ni u taj azil.
- Na­ma sto­ča­ri­ma je­di­no pre­o­sta­je da na­ba­vi­mo bo­lji prut i da se sa­mi sna­la­ze i bra­ni­mo svo­ja sta­da od na­pu­šte­nih ži­vo­ti­nja- kon­sta­tu­je Ma­la­gić. N.Vu­ja­čić

Vla­da da pro­mi­je­ni vlast u Gu­si­nju

- Do­brim di­je­lom re­kon­stru­i­san je put do se­la, ali ostao je dio od se­la do pla­ni­ne ko­ji ni­ka­ko da se ura­di ka­ko je bi­lo obe­ća­no. Pro­bi­je­no je bli­zu dva ki­lo­me­tra tra­se pu­ta ali fa­li još ­do­sta. Ta­ko­đe, ovaj pro­stor je bez­vo­dan. Bi­lo nam je obe­ća­no i rje­ša­va­nje tog pro­ble­ma, ali ni­šta od to­ga. A ubi­je­đen sam ka­da bi se stvori­li bo­lji put­ni uslo­vi i ka­da bi se­lo do­bi­lo vo­du, ov­dje bi se vra­ti­lo do­sta njih. Od Op­šti­ne Gu­si­nje ne mo­že­mo oče­ki­va­ti ni­šta jer je ona za­ba­vlje­na lič­nim in­te­re­si­ma po­je­di­na­ca i ni ko­rak ne mo­že na­pri­jed. Mo­li­mo Vla­du Cr­ne Go­re da po­sta­vi vlast ko­ja mo­že da vla­da u ko­rist na­ro­da, a ne za svo­je lič­ne in­te­re­se, ka­ko ne ­bi­smo bi­li u si­tu­a­ci­ji da i ovo ma­lo nas što je osta­lo ov­dje ne­ bi uze­lo „put pod no­ge pa ni­za svi­jet –u azil” – po­ru­ču­je Ma­la­gić.