-ŽA­BLjAK - U se­lu Po­šćen­ski kra­ju, pod­no Sa­vi­nog ku­ka, u ku­ći­ci ko­ju je sa­ma iz­gra­di­la ži­vi se­dam­de­set­še­sto­go­go­di­šnja Gra­na Gr­bo­vić. Sa njom ži­vi i nje­na osam­de­se­to­smo­go­di­šnja se­stra Mi­le­na Jo­va­no­vić. Iako je go­di­ne su­sti­žu Gra­na ne že­li da klo­ne du­hom, i da­lje ra­di i pri­vre­đu­je, bri­ne o bo­le­snoj se­stri...Me­đu­tim, no­vo­go­di­šnje pra­zni­ke sta­ri­ce su do­če­ka­le za­ve­ja­ne i bez vo­de sa vo­do­vo­da u či­joj iz­grad­nji su, ka­ko ka­žu, pri­je 20 go­di­na i sa­me uče­stvo­va­le.
Sa glav­nog pu­ta ko­ji je pro­ho­dan, pre­ma do­mu Gra­ne Gr­bo­vić upu­ću­je­mo se pje­ške ga­ze­ći du­bo­ki sni­jeg jer je put u tom prav­cu za­ve­jan. Sta­ri­ca nas do­če­ku­je na kuć­nom pra­gu i do­da­je ka­ko to­pim sni­jeg ka­ko bi sku­va­la ru­čak. Na­gla­ša­va da je to isto ra­di­la ci­je­lu noć ka­ko bi na­po­ji­la sto­ku.
- Šta da vam ka­žem. Ta­man ka­da sam po­mi­sli­la da sam sve pri­pre­mi­la za zi­mu, ogrev, na­mir­ni­ce, pre­hra­nu za sto­ku, li­je­ko­ve za bo­le­snu se­stru, ama baš sve, za­de­si me ova ne­vo­lja da je­di­no ja u se­lu ne­mam vo­de -kroz su­ze pri­ča Gra­na,ob­ja­šnja­va­ju­ći ka­ko su „ne­ki lju­di“ pri­je mje­sec da­na po­če­li da ne­što ra­de na vo­do­vod­noj mre­ži, otva­ra­li, za­tva­ra­li... i od ta­da ona ne­ma vo­du.
-Za No­vu go­di­nu su me ča­sti­li ta­ko što ne­mam vo­du, a i put do mo­je ku­će je je­di­no ne­pro­či­šćen. Ta­kvu čast ću ima­ti i za sve­te Bo­žić­ne pra­zni­ke. Vi­še pu­ta sam osta­vlja­ju­ći bo­le­snu se­stru sa­mu išla u Ža­bljak i ža­li­la se nad­le­žni­ma, ali avaj... Po­mo­ći ne­ma. Bi­la sam i u po­li­ci­ji, jer je pre­ko ra­di­ja bi­lo oba­vje­šte­nje da ako ne­ko­me do­đe te­ško i tre­ba mu po­moć da se obra­ti po­li­ci­ji. Ta­mo mi ka­žu mi ni­je­smo nad­le­žni, zo­vi­te ovo­ga ili ona­ga. Ja im ka­žem sve sam ob­i­šla, ali ni­ko ni­je nad­le­žan. Bi­la sam i kod di­rek­to­ra Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća. Išla sam i u kan­ce­la­ri­ju DPS-a, ka­žu mi po­đi kod njih, oni su vlast, ali sve uza­lud. Za mo­je mu­ke iz­gle­da ni­ko osi­ma Bo­ga ni­je nad­le­žan -pri­ča ova sta­ri­ca i na­sta­vlja.
-Mo­žda ho­će da im klek­nem na ko­lje­na... E to ne­će do­ži­vje­ti, ni­ka­da se ni­je­sam po­ni­zi­la ni­ko­me, pa ne­ću ni nji­ma. A Bog ne­ka su­di svi­ma po za­slu­zi. Ne do­zvo­lja­vam da me ni­ko hra­ni ni­ti bra­ni, sa­mo ne­ka na ži­vot ne uda­ra­ju. Po­šte­no sam od­ra­di­la rad­ni vi­jek, pa­zi­la ro­di­te­lje, stvo­ri­la uslo­ve za ži­vot. Sto ja­da me u ži­vo­tu ubi­lo, ali sam ga­zi­la na­pri­jed. Ko­si­la, ču­va­la, mo­je rad­no vri­je­me uvi­jek je bi­lo pre­ko dva­na­set sa­ti. Za­vr­ši­la sam Vi­šu ško­lu u Be­o­gra­du, rad­ni vi­jek ča­sno i po­šte­no pro­ve­la u Nik­šić­kom PTK, sva­ki gra­đa­nin Nik­ši­ća i da­nas mi se sa po­što­va­njem obra­ća, mno­gi se ras­pi­tu­ju gdje sam i da li sam ži­va. A ja do­šla na rod­nu gru­du oda­kle ho­će da me pod sta­re da­ne otje­ra­ju. Dru­štve­na za­jed­ni­ca mi uda­ri na ži­vot. Za No­vu go­di­nu da ni ruč­ka ni ve­če­re ne­mam, sram ih bi­lo. Ne­ka­da su bi­la bo­lja vre­me­na, ži­vje­lo se i ta­da te­ško ali so­li­dar­no­sti i hu­ma­no­sti ni­je hva­li­lo. Jed­ni dru­gi­ma po­ma­ga­li, a sa­da mi uzi­ma­ju i ono što sam kr­va­vo pla­ti­la-na­vo­di Gra­na i is­ti­če da ne­će vi­še ići ni­ko­me, jer ne že­li da mo­li, da ne­će klo­nu­ti du­hom jer je ro­đe­ni bo­rac i na­vik­nu­ta da tr­pi.
Gra­na nam po­ka­zu­je šah­te ko­je je sa­ma oči­sti­la ka­ko bi ih pri­pre­mi­la ka­da nad­le­žni do­đu da ot­klo­ne kvar na mre­ži. Oči­sti­la i če­ka­la da­ni­ma, ali ni­ko ni­je do­šao. Po­ka­zu­je i skret­ni­cu za­ve­ja­nog pu­ta pre­ma nje­noj ku­ći.
-Evo sam oki­da­la obje šah­te, da im bu­de srem­no i lak­še ka­da do­đu da ot­klo­ne kvar. Ali uza­lud. To­pim sni­jeg da bih sku­va­la ru­čak, za čaj bo­le­snoj se­stri i ka­kao bih na­po­ji­la sto­ku. Dr­žim dvi­je kra­ve, dvi­je ju­ni­ce, ko­ko­ške ... Po­li­ti­ka me ne in­te­re­su­je, ona nas je do­ve­la do ovo­ga da vi­še ne zna­mo ni ko smo ni šta smo, da vi­še ne­ma­mo ni dru­ga ni pri­ja­te­lja, već sa­mo or­ta­ka, pa ko ko­ga za­vr­ne. Kroz 40-go­di­šlji rad­ni vi­jek sa za­do­volj­stvom sam od za­ra­de iz­dva­ja­la za na­pre­dak dru­štva, za igrad­nju hi­dro­cen­tra­le Mra­ti­nje, bol­ni­ca, ško­la...Ka­žu mi, ka­da vi­diš či­stač u se­lu iza­đi pa ga za­mo­li da ti oči­sti. E, ne­ću da mo­lim, ne­ću da se po­ni­ža­vam. Ni­ja la­ko gle­da­ti ne­prav­du ali još go­re je mo­li­ti ta­kve i po­ni­ža­va­ti se –kroz plač pri­ča Gra­na pred ko­jom je za­i­sta te­žak pe­ri­od pre­pun ne­iz­vje­sno­sti i is­ku­še­nja. Ži­vi i bi­ti­še u pla­ni­ni, a go­di­ne su­sti­žu. Zi­ma pod Dur­mi­trom je prak­tič­no tek po­če­la i tre­ba iz­dr­ža­ti još ne­ko­li­ko mje­se­ci... V.Š.


Vo­do­vod bez pro­jekt­ne do­ku­men­ta­ci­je

Iz ža­bljač­kog Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća za „Dan” su ka­za­li da je u Po­šćen­skom kra­ju oči­šćen sa­mo glav­ni put dok pu­te­vi do za­se­o­ka ni­je­su či­šće­ni. Šef Vo­do­vo­da u Ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću La­bud Ši­ba­lić ka­že ko­ji su po nje­mu pro­ble­mi u vo­do­sna­bi­je­va­nju ovog di­je­la ža­bljač­ke op­šti­ne.
-Po­sto­je­ći vo­do­vod ko­ji osim stal­nih do­ma­ćin­sta­va, vo­dom na­pa­ja broj­ne vi­ken­di­ce i ski cen­tra „Sa­vin kuk“ gra­đen je bez pro­jekt­ne do­ku­men­ta­ci­je ta­ko da se sva­ko­dnev­no sre­će­mo sa pro­ble­mi­ma. Ka­da je u pi­ta­nju na­ve­de­ni po­tro­šač mi smo iz vi­še po­ku­ša­ja pro­ba­li da pro­blem ri­je­ši­mo ali bez uspje­ha. Šta je u pi­ta­nju sa­da se sa­mo mo­že na­ga­đa­ti. Na­red­nih da­na po­ku­ša­će­mo sa za­mje­nom od­go­va­ra­ju­ćih ven­ti­la ko­je će­mo u me­đu­vrem­neu na­ba­vi­ti ka­ko bi Gra­na Gr­bo­vić do­bi­la vo­du – sa­op­štio je Ši­ba­lić.