-ŠAV­NIK – Sve­to­sav­ske sve­ča­no­sti u Epar­hi­ji bu­di­mljan­sko-nik­šić­koj tra­di­ci­o­nal­no su po­če­le u šav­nič­koj op­šti­ni, ove go­di­ne u se­lu Po­šće­nje gdje su se sa­bra­la brat­stva ko­ja vo­de po­ri­je­klo od Ko­sov­či­ća. Sve­tu li­tur­gi­ju u cr­kvi Us­pe­ni­ja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce u Po­šće­nju slu­ži­li su igu­man ma­na­sti­ra Bi­je­la ar­hi­man­drit Isa­i­ja (Kr­go­vić), je­re­ji Bo­ži­dar Će­ra­nić sve­šte­nik iz Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća i Dra­žen­ko Ri­stić šav­nič­ki pa­roh. U su­sret pra­zni­ku Sv. Sa­vi i kr­snoj sla­vi brat­sta­va iz Drob­nja­ka oba­vlje­no je pri­če­šće vjer­nog na­ro­da, a osve­štan je i pre­re­zan slav­ski ko­lač. Pr­vi srp­ski ar­hi­e­pi­skop i pro­svje­ti­telj Sv. Sa­va be­sje­dio je ar­hi­man­drit Isa­i­ja, umje­sto udob­no­sti ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta, car­ske kru­ne i svo­je mla­do­sti, iza­brao je car­stvo ne­be­sko.
– Ne ži­vi se, ka­že Hri­stos, sa­mo o hlje­bu, ne­go o sva­koj ri­je­či ko­ja iz­la­zi iz usta Bož­jih. Po toj ri­je­či je ži­vio i Sv. Sa­va i ostao je vječ­no živ, vječ­no na ne­be­si­ma. On je taj pr­vje­nac ko­ji je po­veo na­rod svoj za Hri­stom i da­nas ga sla­ve pra­vo­slav­ci ši­rom svi­je­ta. Da se ugle­da­mo na nje­ga, da ga mo­li­mo za za­stup­ni­štvo pred pre­sto­lom Go­spod­njim, da du­hov­ni vid ob­no­vi­mo, da se kr­šta­va­ju mno­gi ko­ji ni­je­su kr­šte­ni, da se vjen­ča­va­ju ne­vjen­ča­ni, da ho­di­mo po za­po­vi­je­sti­ma Bo­ži­jim, jer bez za­po­vi­je­sti, bez cr­kve i bez kr­šte­nja ne­ma nam spa­se­nja – is­ta­kao je u be­sje­di igu­man Isa­i­ja.
Ni­je slu­čaj­no što sve­to­sav­ske sve­ča­no­sti kre­ću iz Drob­nja­ka, od brat­stva Ko­sov­či­ća, ko­je u ime svog ple­ma­na, na­ve­la je u sve­to­sav­skoj be­sje­di doc. dr Dra­ga Bo­jo­vić, i Cr­ne Go­re hra­ni i pro­sla­vlja mit o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, sve­to­sa­vlje kao obra­zac ži­vo­ta ovo­ga na­ro­da i srp­ski vu­kov­ski je­zik ko­ji je po­hra­nio vje­ko­ve.
– Ne mo­že­mo da­nas, a da ne po­me­ne­mo pu­canj u sve ove vri­jed­no­sti, uzi­ma­nje ži­vo­ta oni­ma ko­ji su is­tak­nu­ti no­si­o­ci ide­je sve­to­sa­vlja kao fi­lo­zo­fi­je ži­vo­ta ko­ja mi­ri bra­ću, u či­joj osno­vi je ide­ja Sv. Sa­ve „Mi smo Is­tok na za­pa­du i Za­pad na is­to­ku”. Zva­nič­na Cr­na Go­ra se od­ri­če Sv. Sa­ve, Ko­so­va i Me­to­hi­je, ali se ne od­ri­če, ni­ti ima na­či­na da se od­rek­ne to­po­gra­fi­je i kul­ta u ve­zi sa Sv. Sa­vom, gdje god je kro­či­la nje­go­va no­ga stvar­no ili fik­tiv­no, sve­jed­no, pri­ča ko­je ži­ve u na­ro­du i pre­tra­ja­va­ju sve vla­sti i dr­žav­na ure­đe­nja – ka­za­la je ona.
Ne­ma na­či­na, is­ta­kla je doc. dr Bo­jo­vić, da se od­rek­ne cr­kve­nih re­li­kvi­ja – Ki­vo­ta sa mo­šti­ma Sv. Sa­ve, nje­go­ve li­je­ve ru­ke i šta­pa (že­zla) iz Mi­le­šev­ske epar­hi­je ko­ja obi­hva­ta i dio da­na­šnje Cr­ne Go­re. Iako ga ne­ma u škol­skim lek­ti­ra­ma, ima ga na Dur­mi­to­ru ka­ko Sa­vin kuk, u ži­voj vo­di pod nje­go­vim ime­nom, u Pri­mor­ju kao Sa­vi­ne odo­re...
– Uki­da se da­nas u Cr­noj Go­ri sve­to­sav­ski iden­ti­tet, ko­ji je za­pra­vo ši­ri od na­ci­o­nal­nog, srp­skog, na svim po­lji­ma, a sva­ka vr­sta do­ki­da­nja vr­ši se u sa­mom je­zi­ku i oko nje­go­vog ime­na u pro­svje­ti i nje­nim in­sti­tu­ci­ja­ma. Naj­sna­žni­je po­sle­di­ce osta­vlja lin­gvo­stres ko­ji je epi­log uki­da­nja iden­ti­te­ta dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da u Cr­noj Go­ri. Vje­kov­ni iden­ti­tet Cr­ne Go­re se uki­da, a „gra­di” ne­po­sto­je­ći, mon­te­ne­grin­ski, pod pla­štom iz­mi­šlje­nih i pra­vu ne­po­zna­tih pra­va, dok se srp­skom na­ro­du i pra­vu srp­skog je­zi­ka uzi­ma­ju osnov­na pra­va ili, ka­ko je to sli­ko­vi­ti i pa­ra­dok­sal­no is­ka­zao ri­je­dak čo­vjek iz prav­ne stru­ke ko­ji se ba­vi so­jim po­slom i u ovo do­me­nu, Vla­di­mir Le­po­sa­vić, u na­slo­vu knji­ge „Uhva­će­ni u vr­še­nju svo­jih pra­va”, na­gla­si­la je doc. dr Bo­jo­vić.
Nad tim po­ja­va­ma, sma­tra ona, kao i nad ću­ta­njem ogrom­nog di­je­la in­te­li­gen­ci­je o svom iden­ti­te­tu, čo­vjek osta­je za­te­čen, sko­ro ne­sre­ćan.
– Na dru­goj stra­ni, sre­ćan je što je pri­pad­nik i na­sled­nik sve­to­sav­skog pu­ta, što se ide­ja svet­ko­va­nja nje­go­vog ime­na ne sa­mo kao cr­kve­nog pra­zni­ka, ne­go i kul­tur­nog do­ga­đa­ja, ni­ka­da ne­će uga­si­ti. Sre­ćan je i zbog to­ga što ima lju­di ko­ji odr­ža­va­ju i pro­du­ža­a­ju te ide­je, kao što ste vi, Drob­nja­ci, jer „gdje je vre­lo, tu će i ka­pa­ti” – re­kla je doc. dr Bo­jo­vić.
U pro­gra­mu Sve­to­sav­skog sa­bo­ra u Po­šće­nju uče­stvo­va­li su pje­sni­ci Slo­bo­dan Vu­či­nić, Mo­mo Mi­li­kić i Bu­do No­vo­sel. Sve­ča­ne aka­de­mi­je u čast Sv. Sa­ve na­sta­vlja­ju se 25. ja­nu­a­ra u An­dri­je­vi­ci, dan ka­sni­je u Be­ra­na­ma, u Bi­je­lom Po­lju i Plu­ži­na­ma 27. ja­nu­a­ra, po­tom u Ro­ža­ja­ma, Moj­kov­cu, Nik­ši­ću, Ža­blja­ku, nik­šić­kom na­se­lju Stra­še­vi­na i u Žu­pi nik­šić­koj. B.B.


Sve­ti­telj ih zbli­žio i obo­žio

Sv. Sa­vu u Drob­nja­ci­ma kao za­štit­ni­ka svo­jih do­mo­va pro­sla­vlja ve­ći­na ta­mo­šnjih brat­sta­va ko­ja su na­sta­vi­la vi­še­vje­kov­nu tra­di­ci­ju Ko­sov­či­ća. U Po­šće­nju, re­kao je u ime do­ma­ći­na sa­bo­ra To­maš Ćo­ro­vić, sve­to­sav­sko sa­bra­nje ob­no­vlje­no je pri­je 17 go­di­na ka­da su na ide­ju Mi­li­je Će­ra­ni­ća i Ran­ka Ko­vi­ja­ni­ća or­ga­ni­zo­va­li brat­stve­nič­ki skup.
– Ka­ko ta­da, ta­ko i da­nas, i za ovih 17 go­di­na smo se bli­že upo­zna­li sa na­šom tra­di­ci­jom, sa na­šom sla­vom, obo­ži­li smo se. Mno­gi su po­sli­je to­ga po pr­vi put do­ve­li sve­šte­ni­ke za sla­vu u svo­ju ku­ću. Upo­zna­li smo na­še da­lje ro­đa­ke, pr­ven­stve­no brat­stvo Sa­mo­bo­ra­na ko­ji su pri­je vi­še od 500 go­di­na od­se­li­li odav­de u Gac­ko, ali su za­dr­ža­li svo­ju sla­vu, pri­ču i le­gen­du o na­šem na­stan­ku – re­kao je Ćo­ro­vić.