B
I­JE­LO PO­LjE – Ko­rit­ska oblast pri­pa­da Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni i ob­u­hva­ta sko­ro de­set se­la ko­ja pri­pa­da­ju bje­lo­polj­skoj op­šti­ni. Ži­te­lji se­la Li­či­ne, Ne­go­bra­ti­na, Su­ši­ca, Osman­be­go­vo se­lo, No­vo se­lo, Kru­šči­ca, Đa­lo­vi­ći, Čam­pa­ri, uglav­nom ži­ve od ba­vlje­na sto­čar­stvom. Ka­žu da je te­žak ži­vot u su­ro­vim pri­rod­nim uslo­vi­ma ali da im te­že pa­da ne­bri­ga nad­le­žnih ko­ji su, ka­ko na­gla­ša­va­ju, za­bo­ra­vi­li da na Ko­rit­skoj vi­so­rav­ni tre­ba po­bolj­ša­ti put­nu in­fra­struk­tu­ru, iz­gra­di­ti vo­do­vo­de, re­kon­stru­i­sa­ti elek­tro­mre­žu... Ko­rit­ske ov­ce i go­ve­da su na­vi­kli na sni­jeg i vje­tar, a naj­vi­še na pa­stir­ski zvuk fru­le. Se­lja­ni ka­žu da ov­ce za tim zvu­kom, ili za zvi­ždu­kom do­la­ze do po­sta­vlje­nih ko­ri­ta da vo­du pi­ju ili da iz njih po­je­du po­su­tu so. Zbog tih ko­ri­ta je, naj­vje­ro­vat­ni­je, či­ta­va oblast do­bi­la ime. Jer, ovo je bez­vo­dan kraj, pa su sto­ča­ri pra­vi­li dr­ve­na ko­ri­ta, sku­plja­li ki­šni­cu u nji­ma i ta­ko po­ji­li sto­ku.
Zi­ma, ka­že Baj­ro Adro­vić, pred­sjed­nik Mje­sne za­jed­ni­ce Ko­ri­ta, ni­kad ni­je bi­la bo­lja ka­da su u pi­ta­nju vre­men­ski uslo­vi.
– Ni­kad ni­je bi­lo ma­nje sni­je­ga i ako se ov­dje ni­ka­da ne zna ka­da će zi­me po­ka­za­ti svo­je ću­di – na­vo­di on.
Na Ko­ri­ti­ma se uglav­nom ži­vi od po­ljo­pri­vre­de. Broj­na sta­da se bje­la­sa­ju po pa­šnja­ci­ma, a zvuk me­de­ni­ce od­zva­nja po­lja­na­ma. Na bje­lo­polj­skoj pi­ja­ci ko­rit­ski ov­čji sir je ve­o­ma tra­žen, a na­kup­ci krup­ne i sit­ne sto­ke če­sto po­sje­ću­ju ovaj kraj.
– Naj­ve­ći pro­blem nam je lo­ša put­na in­fra­struk­tu­ra. Tre­ba­lo bi re­kon­stru­i­sa­ti dža­du od Sr­đev­ca, pre­ko Lo­zne do Ko­ri­ta. Isti­na, put je još pri­je tri de­ce­ni­je as­fal­ti­ran, ali je u lo­šem sta­nju jer su ga kon­cen­si­o­na­ri sa ka­mi­o­ni­ma i ve­li­kim uto­va­ri­ma gra­đe pot­pu­no uni­šti­li. Po­red to­ga po­treb­no je na­su­ti još ma­kar de­set lo­kal­nih put­nih pra­va­ca. Ali, to mo­ra da se oba­vi uz stru­čan nad­zor ka­ko bi se na od­re­đe­nim mje­sti­ma po­sta­vi­li pro­pu­sti za vo­du ka­ko bu­ji­ce u krat­kom ro­ku ne bi sve od­ni­je­le – is­ti­če Adro­vić i na­gla­ša­va da su svi ovi za­se­o­ci od glav­nog pu­ta uda­lje­ni po de­se­tak ki­lo­me­ta­ra.
Adro­vić na­gla­ša­va da je vo­do­snab­di­je­va­nje dru­gi ve­li­ki pro­blem i da tre­ba što pri­je za­vr­ši­ti za­po­če­tu iz­grad­nju vo­do­vo­da Se­fer­sko i Ra­dič­ko vre­lo ka­ko bi to­kom lje­ta do­ma­ćin­stva ima­la vo­du, a ne kao sa­da da sla­vi­ne ni­je­su su­ve sa­mo kod onih ko­ji se na­la­ze na naj­ni­žim ko­ta­ma.
– Pri­je sve­ga tre­ba do­ve­sti vo­du do se­la Ne­go­bra­ti­na, ko­ja zbog ra­se­lja­va­nja osta­je bez sta­nov­ni­ka. Ra­se­lja­va se na­rod zbog lo­ših uslo­va za ži­vot... Naj­ve­ća je mu­ka što od­la­ze mla­di ko­ji ne vi­de ni­ka­kvu per­spek­ti­vu za se­be u ovim vr­le­ti­ma – na­gla­ša­va Adro­vić, do­da­ju­ći da je u to­ku re­i­zbor Sa­vje­ta mje­sne za­jed­ni­ce Ko­ri­ta.
Sto­čar Ekrem Haj­da­re­vić iz Li­či­na ka­že da je te­žak pa­stir­ski ži­vot. Is­pred nje­go­ve ku­će na­la­zi se ve­li­ka šta­la za go­ve­da i to­ro­vi sa vi­še od sto­ti­nu ova­ca. U po­slu je, ka­že, od ju­tra do sju­tra, ali za go­sta uvi­jek na­đe vre­me­na. U sva­ko do­ba kod nje­ga ima do­ma­ćeg kaj­ma­ka, si­ra, pr­šu­te, jar­du­ma, va­re­ni­ke, ki­se­log mli­je­ka, vru­će po­ga­če...
Nur­ko Du­ro­vić iz Du­plja­ka dr­ži 50 ova­ca i ka­že da ni­je lak se­ljač­ki ži­vot, ali sa­mo da su uslo­vi bo­lji, sve bi bi­lo pod­no­šlji­vi­je.
– Tre­ba po­pra­vi­ti pu­te­ve i do­ve­sti vo­du, jer da­le­ko smo od gra­da pa nam bar na taj na­čin tre­ba olak­ša­ti ži­vot – po­ru­ču­je Du­pljak.
De­sko Đa­lo­vić iz Đa­lo­vi­ća u svom ma­lu ima 50 ova­ca i 40 go­ve­di.
– Ra­di­mo mu­ko­trp­no. Či­ta­ve po­ro­di­ce su uklju­če­ne i za­to tre­ba po­mo­ći se­lja­ku. Ina­če, neo­prav­da­no se mi­sli da je sto­ča­ri­ma do­bro. Ra­ču­na­ju sa­mo ko­li­ko do­bi­ja­mo pa­ra za jag­njad, sir, kaj­mak i vu­nu... A ri­jet­ko se ko za­pi­ta ka­kvi su nam ras­ho­di. Ne­ka­da nam vuk po­ne­se ov­cu, ne­ka­da se iz­gu­bi jag­nje, ne­ka­da na­i­đu raz­ne bo­le­sti pa crk­ne brav... I ne sa­mo to. Uz jag­nje­nje ova­ca no­ći­ma se ne spa­va, a po­la go­di­ne pro­ve­de­mo u ku­ća­ri, pa­ze­ći sta­do od vu­ko­va. Sve to tre­ba iz­dr­ža­ti – ka­že Đa­lo­vić.
Od Ko­ri­ta do Bi­je­log Po­lja ima pre­ko 40 ki­lo­me­ta­ra, pa va­lja pre­ći taj put su­bo­tom ka­da je pa­zar­ni dan, do­ći na pi­ja­cu, pro­da­ti ono što si do­nio i opet se vra­ti­ti ku­ći, na­mi­ri­ti sto­ku i po­za­vr­ša­va­ti sve po­slo­ve.
– Ka­ce si­ra od­mah „pla­nu”, ali če­sto do­đu za naš sir i u se­lo. Ku­pu­ju i kaj­mak, mla­du jag­nje­ti­nu i pro­da­ju na pi­ja­ca­ma u No­vom Pa­za­ru, Sje­ni­ci, Pod­go­ri­ci, Be­o­gra­du, Sko­plju... Ne­ma gdje ovi na­ši sto­čar­ski pro­iz­vo­di ni­je­su sti­za­li i uvi­jek su se kup­ci vra­ća­li – sa po­no­sim is­ti­ču Ko­ri­ća­ni ko­ji su ja­ki, sta­me­ni, kao br­do Ži­lin­dar iz­nad Osman­be­go­vog se­la.
M.No­vo­vić


Že­ne se dje­voj­ka­ma iz Al­ba­ni­je

Do pri­je pet­na­e­stak go­di­na na Ko­rit­skoj vi­so­rav­ni  ni­je bi­lo ni to­li­ko gr­la sto­ke ni­ti to­li­ko za­sa­da ži­ta. Za­tva­ra­njem pred­u­ze­ća i pod­sti­caj­nim mje­ra­ma u po­ljo­pri­vre­di Ko­ri­ća­ni su shva­ti­li da se od po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva mo­že ži­vje­ti pa su se iz gra­da vra­ti­li na se­lo i po­če­li da ob­ra­đu­ju ima­nja. Ko­ri­ća­ni ka­žu da je pro­blem što dje­voj­ke ne­će da osta­ju na se­lu pa mom­ci sta­sa­li za že­nid­bu ne mo­gu na­ći ži­vot­nu sa­put­ni­cu. Ipak, na­gla­ša­va­ju, taj pro­blem je dje­li­mič­no ubla­žen ta­ko što se mom­ci sa Ko­rit­ske vi­so­rav­ni že­ne dje­vo­ja­ka­ma iz Al­ba­ni­je, ko­je su, po pri­či mje­šta­na, sjaj­ne do­ma­ći­ce, uzor­ne maj­ke i po­ljo­pri­vred­ni­ce.
– Ipak, osta­lo je do­sta neo­že­nje­nih mo­ma­ka pa i zbog to­ga nad­le­žni tre­ba da se po­tru­de da po­bolj­ša­ju uslo­ve ži­vo­ta na ovom pod­ruč­ju i da mo­žda iz­gra­de i ne­ki pro­iz­vo­dni po­gon – su­ge­ri­še Baj­ro Adro­vić.


Vr­sni od­boj­ka­ši

Sva se­la Ko­rit­ske obla­sti gra­vi­ti­ra­ju ka Osnov­noj ško­li „Mi­lo­mir Đa­lo­vić” u Su­ši­ci, ko­ju ove škol­ske go­di­ne po­ha­đa 130 đa­ka.
– Ima­mo tri pod­ruč­na odje­lje­nja, u Ne­go­bra­ti­ni, Li­či­na­ma i Đa­lo­vi­ći­ma. Ra­di­mo u sla­bim uslo­vi­ma. Po­o­dav­no smo kan­di­do­va­li pro­je­kat za re­kon­struk­ci­ju ško­le ali još ne­ma ni­šta od toga. Pr­vo je bi­lo pla­ni­ra­no da se gra­di no­va, a on­da ka­žu da se to ne do­zvo­lja­va, i da tre­ba adap­ti­ra­ti po­sto­je­ću škol­sku zgra­du – ka­že di­rek­tor ško­le Hi­da­jet Me­kić.
On na­gla­ša­va da je pro­blem ka­da pad­nu ve­li­ki snje­go­vi pa đa­ci i na­stav­ni­ci te­ško do­la­ze do ško­le. Ina­če, po­sto­ji or­ga­ni­zo­va­ni pre­voz uče­ni­ka škol­skim kom­bi­jem.
Is­pred ško­le u Su­ši­ci su li­je­po ura­đe­ni sport­ski te­re­ni. Po­go­to­vo onaj za od­boj­ku. Ot­ku­d Ko­ri­ća­ni­ma lju­bav pre­ma od­boj­ci, ne umi­ju da ob­ja­sne, ali u ho­lu ško­le vi­se broj­na pri­zna­nja ko­ja su uče­ni­ci osva­ja­li na op­štin­skim tak­mi­če­nji­ma u ovom spor­tu.
– I ne sa­mo iz fi­zič­kog, na­ši uče­ni­ci po­sti­žu za­vid­ne re­zul­ta­te- i iz dru­gih pred­me­ta – na­gla­ša­va di­rek­tor Me­kić.


Naj­bli­ži pri­laz Đa­lo­vi­ća pe­ći­ni

Adro­vić ka­že da bi MZ Ko­ri­ta tre­ba­lo uklju­či­ti i kad je pri­ča o va­lo­ri­za­ci­ji Đa­lo­vi­ća pe­ći­ne u pi­ta­nju.
– Đa­lo­vi­ća pe­ći­na pri­pa­da na­ma, a ni­ko nas ni­šta ne pi­ta. Ni­ko i ne po­mi­nje da je sa na­še stra­ne naj­bli­ži pri­laz Đa­lo­vi­ća pe­ći­ni, a ako Bog da tu će pro­ći i bu­du­ći auto­put. Op­štin­ska ko­mi­si­ja na­pra­vi­la je ur­ba­ni­stič­ko rje­še­nje po ko­jem je za Đa­lo­vi­ća pe­ći­nu pri­laz pla­ni­ran i sa stra­ne Ko­rit­ske vi­so­rav­ni. Pred­vi­đe­na je i ži­ča­ra sa gon­do­la­ma, ali sa­da to ni­ko i ne po­mi­nje. Sa­mo se po­mi­nju ra­do­vi i va­lo­ri­za­ci­ja od MZ Bi­stri­ca, pre­ko Pod­vr­ha – is­ti­če Adro­vić.