Da­nas iz Her­ceg No­vog za To­po­lu u Sr­bi­ji, pre­ko rod­nih Be­ra­na, pu­tu­je sve­šte­ni­ik Ra­do­man Ra­de Bu­ba­nja. Po­sli­je 42 go­di­ne i se­dam mje­se­ci na­pu­šta Her­ceg No­vi u ko­jem je slu­žbo­vao kao sve­šte­nik, i gdje je za­ra­dio pen­zi­ju. Ide u To­po­lu, jer je ri­je­šio da sa po­ro­di­com ži­vi u tom gra­du do kra­ja ži­vo­ta. Ra­de Bu­ba­nja čo­vjek je ko­jeg su po­što­va­li svi, i oni ko­ju vje­ru­ju u Bo­ga, kao i oni ko­ji do re­li­gi­je i tra­di­ci­je ne dr­že mno­go. Bu­ba­nja je je­di­ni sve­šte­nik u Cr­noj Go­ri ko­ji je do­bio naj­ve­ću na­gra­du gra­da u ko­jem je slu­žbo­vao - Ok­to­bar­sku na­gra­du gra­da Her­ceg No­vog. Bi­lo je to 2013. go­di­ne. Po­vo­dom od­lu­ke uva­že­nog po­pa Ra­da, ka­ko su svi zva­li pro­tu Bu­ba­nju, da na­pu­sti Her­ceg No­vi mje­šta­ni pa­ro­hi­je To­palj­ske, gdje je u cr­kvi Sve­tog Vaz­ne­se­nja slu­žbo­vao do 1. no­vem­bra, u re­sto­ra­nu Ba­bi­ća u Iga­lu pri­re­di­li su sve­ča­ni is­pra­ćaj. Na sku­pu po­mi­je­ša­le se i sje­ta i ra­dost. Li­je­pa so­fra, sve či­sto i ured­no. Vi­đe­ni do­ma­ći­ni sa To­ple, Iga­la, Her­ceg No­vog. Ovo oku­plja­nje još jed­nom je po­tvr­di­lo da je Bu­ba­njin rad kao svešt­ni­ka i po­što­va­nje vjer­ni­ka ko­je je za­do­bio, po­se­ban dar, i po­vod za sve­ča­ni is­pra­ćaj ko­ji su osmi­sli Lju­bo Ša­bo­vić, pred­sjed­nih to­palj­ske cr­kve­ne op­šti­ne i nje­gov pr­vi sa­rad­nik Bo­ži­dar-Bo­žo Vla­o­vić, kao i nov­ski sve­šte­ni­ci ko­ji su ide­ju pri­hva­ti­li.
Ovom pri­li­kom ocu Bu­ba­nji uru­če­ne su umjet­nič­ke sli­ke, sa nje­go­vim por­tre­tom iz mla­dih da­na, gdje je pri­ka­zan ka­ko ri­ba­ri, a u po­za­di­ni her­ceg­nov­ski hra­mo­vi i raz­ru­še­na lov­ćen­ska ka­pe­la ko­ju na­rod pam­ti i pri­zi­va da se po­no­vo vra­ti na Je­zer­ski vrh. Sli­ke su rad ne­dav­no pre­mi­nu­log sli­ka­ra Bo­ća Vu­jo­vi­ća. Pa­ro­hi­ja­ni su mu uru­či­li na po­klon i zlat­ni lan­čić sa li­kom Bo­go­ro­di­ce, na­mi­je­njen pro­ti­ni­ci Ve­sni, ko­ja ni­je bi­la na sve­ča­no­sti. Za­hva­lju­ći se na ovom is­pra­ća­ju i na ge­stu pa­žnje ko­ji ni­kog ne mo­že osta­vi­ti rav­no­du­šnim pro­to­je­rej-sta­vro­for Ra­do­man Bu­ba­nja je ka­zao da cr­kva ni­je ni vla­di­ka ni sve­šte­nik, to smo svi mi kr­šte­ni, ži­vi na­rod ži­vog Bo­ga i ni­ko ne­ma iz­nad to­ga.
- Hva­la na­ro­du Her­ceg No­vog ko­ji me tr­pio 42 go­di­ne i se­dam mje­se­ci. Ni­je bi­lo la­ko, jer ko ho­će ča­sno ni­je la­sno, ni­ka­da ni u ko­jem vre­me­nu.Ta­ko ni u vre­me­nu u ko­jem sam ja slu­žbo­vao u ovom gra­du. Hva­la po­ro­di­ca­ma ko­je su se oku­pi­le ov­dje. I po­tom­ci­ma nji­ho­vih do­ma­ći­na od ko­jih sam se učio kao di­je­te ka­ko tre­ba ra­di­ti i šta tre­ba ra­di­ti da bi čo­vjek po­stao čo­vje­kom. Upam­tio sam do­sta fa­mi­li­ja ko­ji­ma čast i čest, a ni­je nas bi­lo do­sta. Pam­tim i da­ne ka­da nas u cr­kvi ni­je bi­lo de­se­tak, i da­ne u ko­ji­ma su ne­ki sta­ja­li is­pred cr­kve da bro­je lju­de ko­ji su u cr­kvu ula­zi­li. Od njih sam se ja učio ka­ko ne tre­ba ra­di­ti. I šta ne tre­ba ra­di­ti. Za­to, hva­la i jed­ni­ma i dru­gi­ma. Pr­vi­ma na lju­ba­vi što su ču­va­li vje­ru i isti­nu. Ču­va­li su Hri­sta i sa­ču­va­li. A, oni­ma dru­gi­ma hva­la što sam vi­dio šta ne tre­ba ra­di­ti da čo­vjek do­ži­vi ono što ne tre­ba da do­ži­vi – re­kao je pen­zi­o­ni­sa­ni sve­šte­nik Bu­ba­nja. Za­hva­lio je i svo­jim ko­le­ga­ma – sve­šte­ni­ci­ma, po­že­ljev­ši da oni na­sta­ve gdje je on stao, i da uvi­jek sla­ve Hri­sta Go­spo­da.
- Hri­stos se ne mi­je­nja kao što to či­ne lju­di ne­go je prav­da nje­go­va vječ­na isti­na i ži­vot i ko za njim ide ne­će ho­di­ti po ta­mi, već će ima­ti svje­tlost ži­vo­ta. Hva­la svi­ma - re­kao je sa su­za­ma u oči­ma otac Ra­do­man Ra­de Bu­ba­nja
Uz pje­smu i dru­že­nje pri­ča na is­pra­ća­ju pro­te Ra­da Bu­ba­nje u za­slu­že­nu pen­zi­ju­je bio je pra­znik za oči i du­šu. Is­pra­ćaj ve­li­kog uzor­nog čo­vje­ka za ko­ga već sa­da ka­žu da će No­vlja­ni­ma ne­do­sta­ja­ti.
Z. Ša­ko­tić


Rav­no­te­ža

Na dav­nu 1974. go­di­nu, ka­da je mla­di sve­šte­nik Ra­de Bu­ba­nja do­šao u Her­ceg No­vi i na To­plu, pod­sje­tio je prof. Lju­bo Ša­bo­vić. Po­sli­je za­vr­šet­ka Bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu, gdje je Bu­ba­nji pre­da­vao i po­čiv­ši pa­tri­jarh Pa­vle, Bu­ba­nja je na To­ploj na­sli­je­dio sve­šte­ni­ka Ve­se­li­na Ču­kva­sa, i kre­nuo da na Pri­mor­ju po­la­že za ško­lu ži­vo­ta.
- Dr­ža­li ste se de­vi­ze da je rav­no­te­ža u na­ma. Uvi­jek ste bi­li sve­šte­nik ko­ji je znao re­ći šta va­lja, a šta ne mo­že -re­kao je Ša­bo­vić, uru­ču­ju­ći mu če­stit­ku na ko­joj je na­pi­sao: „Na­šem dra­gom pro­to­je­re­ju-sta­vro­fo­ru Ra­do­ma­nu Bu­ba­nji da sa bož­jom ra­do­sti i sre­ćom pro­ži­vi svo­je da­ne u pen­zi­ji, kao i da vas pra­ti do­bro zdra­vlje i dug ži­vot. To vam že­le pa­ro­hi­ja­ni To­ple i Iga­la i po­ro­di­ce svih onih do­mo­va ko­je ste obi­la­zi­li za vri­je­me kr­snih sla­va i do­no­si­li ra­dost u te do­mo­ve do da­na­šnjeg da­na“.