Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić


Go­spo­din Val­zer je po ko zna ko­ji put pre­bi­rao po po­ha­ba­nim pi­smi­ma i li­sti­na­ma, upor­no tra­že­ći ne­ku utje­šnu nit ko­ja se odav­no bi­ja­še iz­gu­bi­la u bez­mer­ju vre­me­na. Na­po­lju je pa­dao kru­pan i vla­žan sni­jeg, kroz ko­ji su se je­dva mo­gla ču­ti ve­čer­nja zvo­na.
- Ni­ko­me ne bih že­lio da bu­de ja – ka­zao je go­to­vo rav­no­du­šnim gla­som, skla­nja­ju­ći bla­gim po­kre­tom pi­sma iz­da­va­ča i knji­žev­nih kri­ti­ča­ra, ko­ji su ga uč­ti­vo sa­vje­to­va­li da se ma­ne ćo­ra­va po­sla i pre­sta­ne, na­po­kon, sa tim pro­kle­tim za­na­tom, pi­sa­njem ne­ra­zu­mlji­ve li­ri­ke.
- Ta­ko mno­go zna­ti, ta­ko mno­go vi­dje­ti, a ta­ko ni­šta, ni­šta ne­ma­ti re­ći…
- Opet se u va­šoj gla­vi ja­vio onaj sta­ri pla­men. Za­što ma­lo ne pri­leg­ne­te, go­spo­di­ne Val­zer? – po­put ne­ke snje­žne, ali to­ple pa­hu­lje do nje­go­vog uha je do­pro Ma­til­din glas.
- Ne, dra­ga mo­ja Ma­til­da. Ja sam pot­pu­no zdrav. Ta va­tra, ko­ju je te­ško de­fi­ni­sa­ti, do­la­zi od mog uma. Ona bi tre­ba­lo da je ne­iz­lje­či­va, ali ona mi da­je sna­ge da bu­dem sam, jer sa­mo usa­mljen i slo­bo­dan čo­vjek mo­že bi­ti pje­snik.
- Ali, va­ša osje­ća­nja su pot­pu­no stra­na či­ta­lač­koj pu­bli­ci, pa i go­spo­di iz­da­va­či­ma…
- Oni ci­je­ne sa­mo uobra­že­ne ve­li­či­ne, dra­ga mo­ja Ma­til­da, po­mod­ni knji­žev­ni esta­bli­šment. Mo­ja osje­ća­nja su kao tur­pi­ja. Šta dru­go da ura­dim ne­go da ih osta­vim da se kao ri­be ko­pr­ca­ju na pi­je­sku? Ne vri­je­di se pro­da­va­ti za ma­le mi­lo­sti. Mi­slim da ću s so­bom za­vr­ši­ti ka­da bu­dem za­vr­šio sa pje­sni­štvom. Je­di­no me ta mi­sao još dr­ži u ži­vo­tu.
Go­spo­din Val­zer je bio čvr­sto ubi­je­đen da je strah od ne­slo­bo­de i, uop­šte, čo­vje­ko­va ra­nji­vost na smrt, osnov­no obi­ljež­je na­šeg po­sto­ja­nja. U pre­da­no­sti toj ide­ji oti­šao je ta­ko da­le­ko da je od­bi­jao i Ma­til­di­nu lju­bav, či­stu i pla­vet­nu lju­bav jed­ne nje­žne žen­ske pa­hu­lji­ce, ko­ja je kao bo­žić­ni cvi­jet do­la­zi­la sa ne­ba. Jed­nom lje­ka­ru u sa­na­to­ri­ju­mu je pri­znao da ni­ka­da ni s ki­me ni­je imao in­ti­man od­nos i da ni­ka­da nijed­nu že­nu ne­će mo­ći vo­lje­ti.
- Ne bi se smje­lo vo­lje­ti, čak ni ako se že­li, uko­li­ko bi to sme­ta­lo pre­da­no­sti i pje­sni­štvu. Čo­vjek mo­ra da bu­de sam da bi bio jak. Jer, po­e­zi­ja ne tr­pi dru­ge lju­ba­vi. Je­di­no tlo na ko­me pje­snik mo­že da stva­ra je­ste slo­bo­da…
Po­tom je go­spo­din Val­zer pot­pu­no za­ću­tao. Ni­ko ga ni­kad vi­še ni­je čuo da je pro­go­vo­rio jed­nu je­di­nu ri­ječ. Ćut­ke je sa­slu­šao vi­jest da ga je vo­de­ći pi­sac nje­go­va je­zi­ka Her­man He­se, pred­lo­žio za na­gra­du kod švaj­car­skih iz­da­va­ča. Ni­je se iz­ne­na­dio ka­da je ni­je do­bio. Ko se još sje­ćao ni­ka­da pri­zna­tog i sa­svim, ovjen­ča­nog Ro­ber­ta Val­ze­ra? Uosta­lom, svi su vje­ro­va­li da je već odav­no mr­tav. Mo­glo bi se re­ći da su, kao i uvi­jek, bi­li u pra­vu.
Dok se ne­ko upor­no tru­dio da što osje­ćaj­ni­je i mek­še od­svi­ra ne­ku Šu­ber­to­vu uspa­van­ku, go­spo­din Val­zer je po­sljed­nji put oti­šao u uobi­ča­je­nu šet­nju par­kom sa­na­to­ri­jum­skog azi­la.
Na­po­lju je pa­dao sni­jeg i kroz snje­žnu za­vje­su su se s mu­kom pro­bi­ja­la ve­čer­nja zvo­na. Jed­na pa­hu­lja mu je pa­la na usta i za­čas se is­to­pi­la u po­lju­bac. Še­šir i man­til su sve vi­še po­sta­ja­li snje­žno bi­je­li dok se gu­bio u bez­mer­ju pej­za­ža. U da­lji­ni su se još bje­la­sa­la svje­tla ka­da je go­spo­din Val­zer pr­vi put u svom ži­vo­tu iz­go­vo­rio ri­je­či: du­šo mo­ja. Po­tom je či­tav pre­dio ne­ko pre­krio bi­je­lim čar­ša­vom i u nje­go­ve ši­rom otvo­re­ne oči po­če­le su po­la­ga­no da si­la­ze zvi­je­zde.

(Autor je knji­žev­nik)