Pi­še: Ran­ko Jo­vo­vić


Sje­di Bra­na Pe­tro­vić u „Ko­lar­cu” sa ne­kom ne­vje­ro­vat­nom mla­dom že­nom; ona, ona­ko vi­so­ka, atrak­tiv­na kao Aj­fe­lo­va ku­la... ka­že mi Bra­na – Sje­di, bu­ra­ze­ru, upo­znaj mo­ju no­vu lju­bav, vi­diš li, ka­ko je li­je­pa, do­veo sam je iz Pa­riz... Ovaj Pe­tro­vić, per­si­rao je sve že­ne, naj­vi­še je lju­bio one ka­fan­ske, ko­je su i mo­joj ma­len­ko­sti ta­da bi­le bli­ske... On je per­si­rao že­ne. Ja sam idi­ot per­si­rao knji­ge. Knji­ge po­e­zi­je. Per­si­rao sam Gor­ski vi­je­nac. Per­si­rao sam Ha­mle­ta... mi­sli­li su da se pra­vim oso­ben... pa i je­sam.
A Bra­na je u to vri­je­me bio naj­o­so­be­ni­ja pje­snič­ka po­ja­va u Be­o­gra­du – On i A. Se­ku­lić, mo­ji vječ­ni dru­go­vi... Sad oni ži­ve u Po­e­zi­ji, i, u le­gen­da­ma be­o­grad­ske bo­e­mi­je...
Sad su be­o­grad­ske ka­fa­ne po­lu­pra­zne, pra­zne...
Sje­di­mo Ma­ti­ja i ja i Mi­len­ko Sa­vo­vić, kad se na­đe­mo u Be­o­gra­du. A na­đe­mo se, i sna­đe­mo se če­sto... Ma­ti­ja je sim­bol Be­o­gra­da, ne sa­mo kao pje­snik... vi­dim, ma­hom ga vo­le, i ci­je­ne – oni ko­ji zna­ju da vo­le i ci­je­ne... Po­ne­ko vo­li i me­ne, na­đe se po­ne­ko, da i me­ne vo­li, i ci­je­ni, kao što su me vo­lje­li i ci­je­ni­li, dok ni­je ba­nu­la ova an­ti­srp­ska po­li­ti­ka, na če­lu sa ovim kon­ver­ti­ti­ma, biv­šim Sr­bi­ma i slu­ga­ma no­vih oku­pa­to­ra Ame­rič­koj ad­mi­ni­stra­ci­ji... Vje­ru­jem, da ame­rič­ki na­ro­di i in­te­lek­tu­al­ci ne ci­je­ne i ne vo­le ame­rič­ku voj­nu si­lu, ko­ja si­lu­je na­ro­de po svi­je­tu i oti­ma... kao što su na­ma ote­li na­še sve­to Ko­so­vo.
Ka­ko vri­je­me le­ti, ta­ko le­te i mo­je go­di­ne, mo­ji vje­ko­vi, mo­ji be­smrt­ni vje­ko­vi me­đu ovim lju­di­ma i lju­di­ći­ma što me mu­če, ali mu­čim i ja njih, ka­ko ne­ki ve­le, mo­jom aro­gan­ci­jom. Ja sam upo­znao ve­li­ki svi­jet. Ali mo­ji raz­go­vo­ri sa Ra­do­va­nom Zo­go­vi­ćem, to je bi­lo dav­no i in­te­re­sant­no.
On je, re­kao bih, ne­ka­ko ci­je­nio mo­ju iskre­nost. Re­kao sam mu na pri­mjer, da on mu­či svoj pje­snič­ki dar mark­si­stič­kom ide­o­lo­gi­jom, ka­ko bi oni ko­mu­ni­sti re­kli – fi­lo­zo­fi­jom. On mi je re­kao, da on mo­ra, da se bo­ri kao lje­vi­čar – ko­mu­ni­sta za bo­lji svi­jet i da je on slu­ga re­vo­lu­ci­je i re­vo­lu­ci­je...
Re­kao je da ci­je­ni Kr­le­žu, ko­ji ih je on­da pred rat, iz­de­ve­tao. Da ci­je­ni La­li­ća... još mi je pri­čao o So­lo­mu­nu Jo­vo­vi­ću, mo­me ro­đa­ku, bra­tu Vu­ka Jo­vo­vi­ća... a ja ko­li­ko znam, taj je ško­lo­va­ni bo­rac za svjet­sku re­vo­lu­ci­ju stra­dao u ra­tu... ma­da ne znam od ko­ga... bu­du­ći, da su Ti­to­vi i Sta­lji­no­vi ko­mu­ni­sti pro­go­ni­li tzv. troc­ki­ste, pro­go­ni­li na smrt...
Ni­je se sla­gao sa mno­gim mo­jim ocje­na­ma, pa se pri­di­zao iz le­ža­ja, da mi po­ja­sni... pri­di­zao se, bio je već, te­že bo­le­stan, taj cr­ni vi­tez bolj­še­vi­zma ko­ji ni­je imao mi­lo­sti za svo­je ide­o­lo­ške pro­tiv­ni­ke, a bog­me ni oni za nje­ga...
Ru­ku na sr­ce, ja ni­je­sam ni­ti vo­lio, ni­ti ci­je­nio nje­go­vu po­e­zi­ju, ali sam ci­je­nio nje­go­vu žr­tvu, bio je očaj­ni bolj­še­vik, prog­nan u ono do­ba od Bro­zo­vog kon­ver­tit­skog ko­mu­ni­zma, od nje­go­ve dik­ta­tu­re do­njih svje­to­va – po­li­ci­je i po­li­ci­je...
Vo­lio sam, da vi­dim, i po­bli­že upo­znam tog omra­že­nog Zo­go­vi­ća, ko­jim se da­nas di­če cr­no­gor­ski an­ti­sr­bi, taj re­žim i re­žim­ska in­te­li­gen­ci­ja, na­zo­vi, in­te­li­gen­ci­ja...
Ove go­di­ne, onog ju­tra kad sam čuo da je umro, ne­ka­ko mi ga bi žao, a tu vi­jest sam čuo od nje­go­vih tu­žnih dru­go­va Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća i Ize­ta Sa­raj­li­ća. Sre­li smo ih, ja i Aco Se­ku­lić u ho­te­lu „Mo­skva” u ka­fa­ni, kao dva su­žnja, pi­li su ka­fu ona­ko bez ri­je­či, ka­ko sam ih ci­je­nio, kad smo im pri­šli, ne­i­spa­va­ni i po­ma­lo pri­pi­ti.
Ka­že nam Izet – Ode nam Ra­do­van... i sko­ro za­pla­ka. - Ko­ji Ra­do­van, od­go­vo­rih mu... – Pa Zo­go­vić, po­tvr­di Ste­van, ko­ji je Ra­do­va­na mno­go vo­lio, valj­da zbog nje­go­vog če­lič­nog ot­po­ra Bro­zo­voj an­ti­sta­lji­ni­stič­koj po­li­ti­ci. Bro­zo­vom sta­lji­ni­zmu pro­tiv sta­lji­ni­zma. Ja i Se­ku­lić, ne po­pi­smo ni ka­fu sa ovom na­ma dra­gom pje­snič­kom go­spo­dom, no odo­smo gla­vom bez ob­zi­ra...
Ovo pi­šem da me ra­zu­mi­ju ne­be­ski lju­di i ne­be­ske pri­li­ke. Bu­du­ći, da su mo­ji dru­go­vi, bra­ća, Bra­na i Aca – ne­be­ske pri­li­ke. I ne­be­ski lju­di i pje­sni­ci.
Du­ga bi bi­la mo­ja pri­ča, ja tu pri­ču pri­čam, pi­šem i osje­ćam u sti­ho­vi­ma, sva mo­ja po­e­zi­ja je – da­nas i ju­če.
Ja sam svje­dok, i ču­vaj­te se. Ma­da se, ka­ko vi­dim, ova ma­la bi­ća što da­nas vla­da­ju i ši­ja­če Cr­nom Go­rom, ne obr­ću. Obr­ću se sa­mo na svo­ju po­slu­gu, ko­ja pi­še mla­ku vo­du za is­pi­ra­nje gr­la...
Mr­ze me to se vi­di.
Ali me­ne vo­le oni ko­ji me vo­le – to se vi­di.
Ja sam sin i pje­snik ne­be­skog na­ro­da, pje­snik slo­bod­nog čo­vje­čan­stva. Svi su mo­ji ne­be­ski si­no­vi, od La­za­ra sa Ko­so­va do mo­ga oca Mi­lo­ša, što ga ubi­še ne­pri­ja­te­lji ju­go­slo­ven­ske i srp­ske kru­ne, na tzv. Zi­da­nom mo­stu.
Sla­va ti Oče moj.
P.S.
Ta­ko su spo­ra­zu­mom Sta­lji­na i Čer­či­la po­bi­je­di­li ne­pri­ja­te­lji kla­sič­nog srp­skog pa­tri­o­ti­zma, isto­ri­je i cr­kve... ta­ko su po­bi­je­di­li ne­pri­ja­te­lji Ne­ma­nji­ća i Pe­tro­vi­ća i kr­va­vi ne­pri­ja­telji Ka­ra­đor­đe­vih po­to­ma­ka...
Po­bi­je­di­li su de­mo­kra­ti­ju, ka­kvu-ta­kvu. Po­bi­je­di­li su, da se sla­de, da stva­ra­ju no­vog čo­vje­ka, ko­ji se do da­nas ni­je ras­pao, ne­go se evo još še­ta i pri­je­ti Cr­nom Go­rom... pro­go­ne­ći sve što je iz­vo­r­na tra­di­ci­ja Cr­ne Go­re, pro­go­ne­ći i one istin­ske lje­vi­ča­re ko­ji im ne slu­že, nji­ma ko­ji su la­žni lje­vi­ča­ri i mon­te­ne­grin­ski na­ci­o­na­li­sti bez na­ci­je...
„Da je sre­ća u Slo­bo­di, a Slo­bo­da u hra­bro­sti”, pi­še, ka­že ne­ki an­tič­ki princ...
Kao di­je­te, osje­ćao sam da tzv. Po­bjed­ni­ci la­žu, gle­da­ju­ći ih ka­ko raz­no­se si­ro­ti­nju iz na­še ku­će. Ka­ko raz­vla­če oče­vu bi­bli­o­te­ku i ka­ko se osi­je­ca­ju i plju­ju... ka­kvi bi­jed­ni po­bjed­ni­ci, ka­kva slo­bo­da. Nji­ho­vo osje­ća­nje slo­bo­de me uža­sa­va­lo... Ja sam na ivi­ci, mo­ja bu­na je­dva go­ri...
(autor je pje­snik)