Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Lje­ta 2000. go­di­ni­ce, si­ro­ti­nji ra­ji bi do­pu­šte­no da se­bi pri­u­šti do tad ču­do ne­vi­đe­no – mo­bil­ni te­le­fon. Ne bi­ja­še jef­tin, ali se pa­re ni­su šte­dje­le. Ko da škr­ta­ri za ta­kvu spra­vi­cu, ko­ju svi­jet još ni­je vi­dio! Ideš kud te no­ge no­se a to ču­do zvo­ni u dže­pu ma gdje bio! Da nam je to ne­ko pri­čao, ne bi mu vje­ro­va­li...
Po­sle pet­na­est fi­nih lje­ta na tu smo do­stup­nost ogu­gla­li (,,ogu­gla­ti’’ – ne­ma ve­ze sa in­ter­net pre­ta­ži­va­čem). Ko se vi­še sje­ća da ta­da ni­je bi­lo va­žno ko­je je mar­ke te­le­fon, va­žno je da je te­le­fon i ni­šta vi­še. Ma­lo po­sle, po­ja­vi­še se no­kie i erik­so­ni, ovaj je crn, ma­li, ovaj je siv, a fi­no le­ži u ru­ci itd (sku­plji je moj ne­go tvoj ali ni­je va­žno).
Na­sta­vi­še go­di­ni­ce da se ko­tr­lja­ju, po­mi­nja­hu se re­fe­ren­du­mi i dr­ža­ve, po­nos i rop­stvo, a te­le­fo­ni krup­nim ko­ra­ci­ma gra­bi­še ka tre­nut­ku kad se u njih use­li ka­me­ra. Ka­me­ra?! Jes’, sve­ga mi! I mo­žeš me sli­ka­ti tom ča­ka­li­com kao pra­vim fo­to­a­pa­ra­tom?! Ne­go šta. Da ti po­ka­žem sli­ke, gle­daj. Ovo sam ođe ja, ovo mi­je ku­ća, ovo mi je po­red golf (di­zel), ono ta­mo mi je đed...
Ma­lo po­sle, te­le­fon bez ka­me­re vi­še ni­je shva­tan ozbilj­no. Ako ne­maš ka­me­ru , k’o da si bez ci­pe­la...
Sa­da, u vre­me­nu ovom u kom je još uvi­jek ak­tu­el­na ri­ječ ,,tran­zi­ci­ja’’, ta lje­po­ta od ri­je­či, mo­bil­ni te­le­fo­ni su po­sta­li džep­ni kom­pju­te­ri. U nji­ma – ne­ma šta ne­ma. A ka­me­re? Ehej, one su k’o ‘no li­je­pe đe­voj­ke, sta­sa­le za uda­ju. Sve bo­lja od ljep­še. Mo­gu sni­mi­ti pti­cu kad trep­ne u ni­skom le­tu, mu­vu dok raz­mi­šlja na pro­zo­ru, kom­ši­ju dok ci­je­pa dr­va. I vla­sni­kov od­raz u ogle­da­lu.
Ono­mad vi­djeh na tv-u re­kla­mu za ova ču­da ko­ja nas iz go­di­ne u go­di­nu za­pre­pa­šću­ju. A i po­đe­kad ču­jem omla­di­nu ka­ko se di­ve ču­de­snom oku ka­me­re. Ka­ko ku­pe naj­no­vi­ji te­le­fon, ta­ko se na tr­ži­štu po­ja­vi još bo­lji. Sku­pljaj pa­re, ovaj je za­sta­rio...
Ne­što raz­mi­šljam, ova­ko star i sje­do­kos, za­što je na­šoj fi­noj omla­di­ni ka­me­ra to­li­ko va­žna u ži­vo­tu? Mi­slim, sva­koj omla­din­ki i sva­kom omla­din­cu, bez iz­u­zet­ka? Spre­ma­ju li nam ne­što što ja ne znam? Ho­će­mo li po­sta­ti na­ci­ja vr­hun­skih sni­ma­ča? Ho­će li se u sva­kom mla­dom če­lja­de­tu jed­nog ju­tra pro­bu­di­ti Ku­stu­ri­ca, pa će­mo za­sje­ni­ti Ho­li­vu­de i Ka­no­ve svo­jim sni­mač­kim umi­je­ćem? Vje­ro­vat­no ho­će­mo. Dru­ge ne­ma. Ni­ti mo­že bi­ti.
Sje­ćam se vre­me­na kad i ja ne­što ma­lo bi­jah mlad, ne bi­ja­še ta­da ovih elek­tron­skih ču­da. Ta­da­šnji mla­di­ći bi­ja­hu ve­o­ma op­te­re­će­ni pa­ti­ka­ma. Da, da, pa­ti­ka­ma. Mje­seč­ne za­ra­de su se da­va­le za tu obu­ću u či­jem ime­nu se po­mi­njao va­zduh, na ne­kom tu­đem je­zi­ku. Ko ni­je imao ta­da te ,,va­zdu­šne’’ pa­ti­ke – ili je bio si­ro­ma­šan ili ne­što s njim ni­je bi­lo u re­du. A ka­ko naš čo­vjek si­ro­ma­šan ne smi­je bi­ti (pred dru­gim), zna­či da je po­sri­je­di bi­lo ovo dru­go.
Uz­di­šu li da­na­šnji mom­ci za pa­ti­ka­ma – ne znam. Dav­no sam ušao u du­bo­ku sta­rost pa ta­kve stva­ri vi­še ne pri­mje­ću­jem. Ali nam ka­me­re ,,oči iz­bi­še’’. Ta­ko je to sa­da.
A šta da ra­di­mo mi sta­ri? Na pri­mjer ja, re­ci­mo? Da li da ku­pim ovu jed­nu mu­nju od te­le­fo­na pa da sni­mim film, ili da če­kam na­šu sla­vu sni­ma­telj­sku?
Raz­mi­sli­ću o to­me no­ćas pri­je ne­go što uto­nem u san sta­rač­ki.