Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


A maj je, za­i­sta, pri svom kra­ju po­čeo da glu­mi no­vem­bar, vje­ro­vat­no u znak pro­te­sta što su mu ofu­ca­li zo­ru , pje­va­ju­ći je uz sti­ho­ve rat­nog zlo­čin­ca vi­še ne­go ikad ra­ni­je
U jed­noj od pro­hlad­nih maj­skih ve­če­ri u mom Nik­ši­ću od­lu­čio sam da pro­še­tam. Ka­žu va­lja, da se ma­lo raz­bi­stre mi­sli. Kro­šnje li­pa na Tr­gu Slo­bo­de su se kri­vi­le od vje­tra, a je­za od hlad­no­će se lu­ka­vo pro­vla­či­la do sla­bi­je za­šti­će­nih dje­lo­va ti­je­la. To što mi je la­ko pro­na­šla kr­sta bio je ja­san znak da ovo ni­je hlad­no­ća uobi­ča­je­na za ovaj pe­ri­od go­di­ne. Sa mnom je bio i je­dan pri­ja­telj, po­li­tič­ki ak­ti­van u jed­noj od no­vih gra­đan­skih op­ci­ja, taj­nih Sr­ba i jav­nih gra­đa­na. Ža­li mi se ka­ko ni­je mo­gao do­ći na jed­nu tri­bi­nu ko­ja je bi­la pro­te­klih da­na u Nik­ši­ću, jer su mu na sa­stan­ci­ma gra­đan­ske par­ti­je u osni­va­nju re­kli ka­ko bi tre­ba­lo da se pa­zi tih sku­po­va, i ka­ko ne bi va­lja­lo pre­vi­še da is­ti­če srp­stvo, jer je pla­ni­ra­no da bu­de član glav­nog od­bo­ra. ,,Za­što ? ‘’ – upi­tah iz­ne­na­đen. ,,Za­to što je to opa­sno, ka­žu…’’ – od­go­vo­ri on vid­no zbu­njen i sme­ten. Iz­gle­da da je srp­stvo pro­gla­še­no opa­snim, da bi sva­ko na­si­lje ko­je se nad njim spro­vo­di u Cr­noj Go­ri mo­glo bi­ti oprav­da­no. Kod SDK uoči­smo gru­pu od tri mla­di­ća, mo­žda tek pu­no­ljet­na, ko­ji su za­sta­li da na­pra­ve kra­tak do­go­vor za dru­že­nje to ve­če. Je­dan od njih no­sio je ma­ji­cu krat­kih ru­ka­va na ko­joj su bi­li srp­ski i ru­ski grb i na ko­joj je na oba je­zi­ka pi­sa­lo – BRA­ĆA ZA­U­VI­JEK!
,, Ka­ko mu ni­je hlad­no u ovoj ma­ji­ci? ‘’ pro­cje­di moj pra­ti­lac. ,,Gri­ju ga oci­la i Sve­ti Đor­đe… a i mla­dost!’’ od­vra­tih ja. A mla­dić se za­i­sta ta­ko be­za­zle­no i ra­du­ju­će smi­jao, kao da uop­šte ni­je hlad­no, iako je re­klam­ni svje­tle­ći krst iz­nad apo­te­ke po­ka­zi­vao da je tem­pe­ra­tu­ra si­šla is­pod de­set ste­pe­ni cel­zi­ju­sa. ,, Ova­kvog ma­ja ne pam­tim’’ – re­če kao da se na­lju­tio moj pri­ja­telj.
A maj je, za­i­sta, pri svom kra­ju po­čeo da glu­mi no­vem­bar, vje­ro­vat­no u znak pro­te­sta što su mu ofu­ca­li zo­ru , pje­va­ju­ći je uz sti­ho­ve rat­nog zlo­čin­ca vi­še ne­go ikad ra­ni­je. Šta će jad­ni maj, ni­je za­do­vo­ljan so­bom u Cr­noj Go­ri. Iz­vi­kan, ob­lju­bljen, is­ko­ri­šćen, na­lju­tio se i iz je­da uhva­tio lje­to za ru­ku i ma­lo ga us­po­rio. Raz­mi­šljao je i da za­u­vi­jek na­pu­sti Cr­nu Go­ru, ko­ja je obeš­ča­sti­la nje­gov de­ve­ti dan, ko­ja iz go­di­ne u go­di­nu lu­dač­ki ob­lju­blju­je nje­gov dva­de­set i pr­vi dan i ko­ja po­ku­ša­va da zga­di nje­go­vu zo­ru upor­no je pot­pi­su­ju­ći Se­ku­li Dr­lje­vi­ću. Sje­tio se on­da svog dva­na­e­stog da­na ko­ji spa­ja i mi­ri Sr­be i Cr­no­gor­ce pod ostro­ške gre­de i na nik­šić­kim uli­ca­ma i re­če se­bi da ipak zbog tog do­brog na­ro­da ne mo­že da spre­mi Cr­noj Go­ri ta­kvu ka­znu. Jer maj ne­ma ve­ze ni sa Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem ni sa nje­go­vim pro­jek­ti­ma. Nje­mu su mi­li­ji i bli­ži do­bri, po­šte­ni, mu­če­ni­ci ove ze­mlje, Sr­bi i Cr­no­gor­ci ko­ji iako glad­ni i ne­za­po­sle­ni ( i kad su za­po­sle­ni sa sto ja­da do­đu do te pla­te) zna­ju da u ma­ju na­đu one vri­jed­no­sti ko­je su ne­pro­la­zne. Sve­ti Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić je tre­ćeg ma­ja, Sve­ti Đor­đe je še­stog ma­ja, Sve­ti Mar­ko je osmog ma­ja, de­ve­tog ma­ja je Dan po­bje­de nad fa­ši­zmom, de­se­tog ma­ja je Spa­lji­va­nje mo­šti­ju Sve­tog Sa­ve na Vra­ča­ru, 12. ma­ja je Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški i Tvr­do­ški. Ne­gdje baš od tog da­tu­ma po­či­nje i no­vo­cr­no­gor­sko lu­di­lo i hi­ste­ri­ja ko­ja vo­di do 21. ma­ja (slu­čaj­no ili ne 21 se pi­še obr­nu­to od 12, kao da su ne­za­vi­sno­šću Cr­ne Go­re oni ko­ji su je pra­vi­li že­lje­li da je obr­nu u sve ono što je su­prot­no Sve­tom Va­si­li­ju Ostro­škom). Sli­čan iz­raz za­do­volj­stva kod no­vo­cr­no­go­ra­ca pri­li­kom pro­sla­ve ovog za njih ,,sve­tog da­na’’ , vje­ro­vat­no se na­la­zio i na li­ci­ma onih ko­ji su se ra­do­va­li spa­lji­va­nju mo­šti­ju Sve­tog Sa­ve na Vra­ča­ru ( i to se kao što smo na­ve­li de­si­lo u ma­ju). Ako bi pra­vi­li pro­jek­ci­ju iz­gle­da Si­nan- pa­še dok je sve­ti­te­lje­vo ti­je­lo gor­je­lo da oka­di svu srp­sku ze­mlju, on­da si­gur­no ne bi po­gri­je­ši­li ako bi mu pri­pi­sa­li im­pre­si­je li­ca pred­sjed­ni­ka skup­šti­ne Cr­ne Go­re dok u mra­mor­nom ma­u­zo­le­ju, umje­sto u skrom­noj ka­pe­li­ci, po­la­že vi­je­nac pred Nje­go­še­vim gro­bom i na gum­nu se­i­ri o NA­TO pak­tu. Že­lio je, iz­gle­da, da ta­ko po­tre Nje­go­ša na sli­čan na­čin kao Sve­tog Sa­vu, nje­mu po sen­zi­bi­li­te­tu bli­ski, tur­ski upra­vi­telj Be­o­gra­da iz 16-og vi­je­ka. Vje­ro­vat­no su Ran­ko­ve že­lje slič­ne Si­nan – pa­ši­nim. Vje­ro­vat­no ih i slič­na sud­bi­na če­ka. A mi smo Sr­bi i Cr­no­gor­ci sa­da na­lik oni­ma ko­ji su spa­lji­va­nje svo­je sve­ti­nje i svog na­da­nja gle­da­li te 1594. U mo­men­tu slo­mlje­ni, či­ni se da su okol­no­sti ta­kve da ni­ka­ko ne mo­gu ići u na­šu ko­rist. Me­đu­tim, oslu­šne­mo li glas u na­ma ko­ji ka­že- ,, Vas­kr­se­nje ne bi­va bez smr­ti’’ , opip­ne­mo li krst ras­pe­ća Hri­sto­vog ko­ji no­si­mo oko vra­ta, shva­ti­će­mo da Cr­nu Go­ru u na­ma ne mo­gu ubi­ti, kao što ni­su ubi­li ni vje­ru spa­liv­ši ti­je­lo Sv. Sa­ve . Oni su Cr­nu Go­ru sa­mo sa onim iz če­ga je iz­ni­kla po­is­to­vje­ti­li. Uz­di­gli je bli­že Bo­gu da nas kao i Sve­ti Sa­va, go­re­ći od du­šma­na, osna­ži i ute­me­lji.Jer ne­ma svi­je­će ko­ja go­ri, a da mrak ne že­li da je u se­be uto­pi i da joj vje­tro­vi pla­men ta­mo-ova­mo ne kri­ve že­le­ći da je uga­se. ,,Vječ­na zu­blja, vječ­ne po­mr­či­ne’’ – ču­je­mo onaj glas u se­bi.
Ta zu­blja pod­sje­ća na osmjeh mla­di­ća ko­ji no­si na gru­di­ma grb sa oci­li­ma i grb sa Sve­tim Đor­đem i ko­ji se ne oba­zi­re na iz­ne­nad­nu hlad­no­ću ko­ja je do­spje­la u maj­sku noć. On je svje­stan nje­ne pro­la­zno­sti. I baš ga bri­ga je li opa­sno is­ti­ca­ti srp­stvo.