Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Ne vo­lim da ču­jem ri­ječ – ju­go­no­stal­gi­čar. Ne­ka­ko mi je pu­na pa­te­ti­ke,a ona je već bi­la pod mo­jim “bi­čem”. Ne vo­lim tu ri­ječ –ju­go­no­stal­gi­čar i zbog to­ga, što iako Ju­go­sla­vi­je već odav­no ne­ma- ne­ki bi re­kli da je na “đu­bri­štu isto­ri­je”-ona ipak i da­lje po­sto­ji. Ne sa­mo u uspo­me­na­ma onih ko­ji su u njoj pro­ve­li dio svo­jih ži­vo­ta, ne­go kao i pred­met pro­u­ča­va­nja-Za­što je na­sta­la, ka­ko je op­sta­ja­la i za­što je ne­sta­la, od­no­sno tra­u­ma­tič­no se ras­pa­la. I šta je od nje,ne vi­še kao od dr­ža­ve već od ide­ja pre­ži­vi­lo.Od­mah da bu­dem ja­sna da sam u sva­kom slu­ča­ju na “nje­noj stra­ni” i da sam od onih ko­ji sa iskre­nim ža­lje­njem(ne no­stal­gi­jom) već za­i­sta ža­lje­njem, ali i po­no­som ka­žu- Ee..ka­kva je to ze­mlja bi­la! Ubi­je­đe­na sam da sam jed­na od mno­gih sa ova­kvim sta­vom. Me­đu­tim , na­me­će se pi­ta­nje- Da li je njen ras­pad bio ne­mi­no­van i ne­iz­bje­žan? Oni ko­ji mi­sle da je­ste, vje­ro­vat­no se bo­lje osje­ća­ju u ovoj no­voj “ot­ci­je­plje­noj” ko­ži, a i vje­ru­ju u onu otr­ca­nu fra­zu (a ona je sko­ro uvjek ne­do­sta­tak ar­gu­me­na­ta) da je kli­ca ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je po­si­ja­na već na sa­mom nje­nom po­čet­ku. Ja ne mi­slim ta­ko, kao i što se ne sla­žem da je Ju­go­sla­vi­ja bi­la vje­štač­ka tvo­re­vi­na. Mo­ra se ima­ti u vi­du da je sva­ka dr­ža­va vje­štač­ka, jer dr­ža­ve ko­je su na­sli­je­di­le SFRJ, u tom po­gle­du ni­su ni­šta “pri­rod­ni­je” od nje. Na­pro­tiv,to­li­ko su ne­pri­rod­ne da se je­dva di­še u nji­ma.Ma­le su, za­gu­šlji­ve, ne­pri­stoj­no se­bič­ne i raz­ma­že­ne. Pu­ne iz­mr­cva­re­nog na­ci­o­na­li­zma i la­žnog pa­tri­o­ti­zma. Za­gli­blje­ne na pu­tu be­smi­sla. Te što ras­pad SFRJ za­go­vor­ni­ci ove no­vo­pe­če­ne “de­mo­kra­ti­je” vje­ro­vat­no vi­de u ‚‚uro­đe­nim struk­tur­nim sla­bo­sti­ma ko­mu­ni­stič­kog fe­de­ral­nog si­ste­ma, pi­tam- “A šta ima­te da­nas od te va­še tzv. De­mo­kra­ti­je u ovim ‚‚ja­zbi­na­ma” od dr­ža­vi­ca? Ako ne zna­te pra­vi od­go­vor, da­ću vam ga vr­lo ra­do. Ima­te-ni­šta. Ono ne­ka­da­šnje brat­stvo i je­din­stvo(ko­li­ko god zvu­ča­lo ko­mu­ni­stič­ki) mo­že­te sa­mo da sa­nja­te. Par­don,mo­žda i po­sto­ji za vas, ali ga dra­ge mo­je de­mo­kra­te “odr­ža­va­ju” oko­re­li kri­mi­nal­ci. Pa­ra­doks ko­ji i te ka­ko bo­de oči je­ste što se ceo biv­ši ju­go­slo­ven­ski pro­stor da­nas po­no­vo uje­di­nju­je-u svom stre­mlje­nju i pu­tu ka EU.Ne­ko je ta­mo već sti­gao.Slo­ve­ni­ja pr­va, Hr­vat­ska dru­ga(uop­šte im ne za­vi­dim) čak sam ubi­je­đe­na da bi vr­lo ra­do ute­kle, ni­je va­žno ko­jim re­dom.Ovi osta­li-Sr­bi­ja,Cr­na Go­ra, Ma­ke­do­ni­ja, BiH su još u če­ka­o­ni­ci.O Ko­so­vu ne bih, pla­šim se da ću bi­ti pri­stra­sna. Da­kle na­ci­o­na­li­stič­ke olu­je su pro­hu­ja­le i osta­vi­le ne­pri­jat­ne uspo­me­ne i du­bo­ke ožilj­ke-Ali šta je da­nas, ka­da je sve raz­li­či­to,osta­lo ipak za­jed­nič­ko? Pa osta­lo je to da su sve “raz­li­či­to­sti” po­tro­še­ne, pa se svi po­no­vo okre­ću ka slič­no­sti­ma. Ono što ću još svo­jim ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma po­ru­či­ti, je­ste da hte­li oni to ili ne, da su na­kon sve­ga osta­li post­ju­go­slo­ven­ski ome­đe­ni kul­tur­ni pro­sto­ri, i da je ne­mo­gu­će da sve osta­ne na gra­ni­ca­ma no­vih na­ci­o­nal­nih tvo­re­vi­na, već da mno­go to­ga i te ka­ko ki­pi i pre­li­va. Ka­da bu­de­mo spo­sob­ni da to pri­zna­mo jed­ni dru­gi­ma i da uoči­mo sve svo­je sla­bo­sti i da iz­ne­se­mo ono naj­go­re o na­ma,tek ta­da će­mo mo­ći da ide­mo na­pri­jed, i da raz­mi­šlja­mo o bu­du­ćem raz­vo­ju.
Ju­go­sla­vi­ja ni­je bi­la tek pro­sti zbir svo­jih na­ci­o­nal­nih kul­tu­ra, već je to­kom se­dam de­ce­ni­ja svog po­sto­ja­nja uspje­la da stvo­ri je­dan nad­na­ci­o­nal­ni,za­jed­nič­ki,kul­tur­ni sloj u ko­me je uče­stvo­va­la ci­je­la ze­mlja. Naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji pri­mjer je bio u po­zo­ri­štu, gde je Lju­bi­ša Ri­stić sa svo­jom KPGT-skra­će­ni­ca za ka­za­li­šte,po­zo­ri­šte,gle­da­li­šće,te­a­tar, oku­pio glum­ce,pi­sce, re­di­te­lje i ta­ko je na­stao sim­bol za­jed­nič­ke kul­tu­re u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Ci­je­la ze­mlja je slu­ša­la “Bi­je­lo dug­me” ,”Leb i Sol”, “Azru”. Fa­hre­ta Ja­hić, a bo­ga­mi i Za­na Ni­ma­ni bi­le su svu­da do­bro­do­šle i po­pu­lar­ne. Ci­je­lu ze­mlju za­smi­­ja­va­li su Pa­ja i Čka­lja,kao i Ne­la Er­ži­šnik. Upi­ja­le su se mi­sli An­dri­ća ,Se­li­mo­vi­ća,Nje­go­ša,Kr­le­že.. Ne­delj­ni list “Start‚‚ iz Za­gre­ba i “NIN‚‚ iz Be­o­gra­da či­ta­ni su svu­da i ob­ja­vlji­va­li tek­sto­ve auto­ra iz ra­znih dje­lo­va Ju­go­sla­vi­je. Tre­ba li mo­žda da se osje­ćam po­ča­stvo­va­nom i po­no­snom što da­nas ni­gdje u Be­o­gra­du ne mo­gu da ku­pim ni jed­ne CG no­vi­ne? O hr­vat­skim i da ne pri­čam.Mo­žda se ne­ko ta­ko i osje­ća, ali za me­ne je to ve­li­ki po­raz i po­ni­že­nje. Po­ni­že­nje , jer sa­mo u Be­o­gra­du ži­vi ono­li­ko Cr­no­go­ra­ca, ko­li­ko ih da­nas ima “go­le­ma‚‚ dr­ža­va Cr­na Go­ra.A Ju­go­sla­vi­ja je to bi­la. Ve­li­ka i ja­ka.
Za­to, bu­di­te uvijek u do­brom dru­štvu. Te­ži­te za­jed­ni­štvu,ne raz­dva­ja­nju. Bu­di­te dio eki­pe,a nje­na opo­zi­ci­ja. U na­šoj Ju­go­sla­vi­ji ja sam se osje­ća­la ta­ko. I ja i moj bič. Jer ras­pad Ju­go­sla­vi­je je kič.
(Autor je pje­snik)