Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić



Na ne­dav­no odr­ža­nom pre­mi­jer­skom sa­tu no­vi ‘’go­spo­dar’’, kao i do­sad na­stu­pa, pun se­be, pri­pre­mljen, iz­vje­žban ( imao se ka­da, ka­ko bi re­kli Ce­ti­nja­ni, iz­bi­ri­ka­ti) sa sce­na­ri­jem una­pri­jed utvr­đe­nim- pr­vo pi­ta­nje mu se po­sta­vlja iz sop­stve­nih par­tij­skih re­do­va. U od­go­vo­ru, na­rav­no, ve­li­ča­ju se ‘’ostva­re­ni re­zul­ta­ti’’ (na­du­go i na­ši­ro­ko), da­ju smjer­ni­ce za na­red­ne za­dat­ke- ri­ječ­ju, obe­ća­va se još svje­tli­ja i ljep­ša bu­duć­nost za sve gra­đa­ne Cr­ne Go­re.
Pri­vi­le­gi­ju da pre­mi­je­ru po­sta­vlja­ju ova­kva, ini­ci­jal­na pi­ta­nja ne­ma­ju svi po­sla­ni­ci DPS-a... Tu čast ima­ju sa­mo oni ko­ji su se oda­no­šću, bes­po­go­vor­nom po­slu­šno­šću i do­dvo­ra­va­njem do­ka­za­li ‘’go­spo­da­ru’’. Ovu ne­ma­lu DPS ‘’čast’’ tre­nut­no uži­va Mi­lu­tin Si­mo­vić, šef po­sla­nič­kog klu­ba i član pred­sjed­ni­štva DPS-a. Tih, po­vu­čen, ne­na­me­tljiv (bar ta­ko iz­gle­da), Si­mo­vić se za ovu ‘’ra­bo­tu’’ po­ka­zao vr­lo upo­tre­bljiv, re­klo bi se, ne­za­mjen­ljiv.
U ‘’Si­mo­vi­ći­ma’’ ni da­nas, a ni pri­je ni­je­smo osku­di­je­va­li - ima­li smo ih i u bli­žoj i da­ljoj pro­šlo­sti.
Ne­kad u vri­je­me sta­rog go­spo­da­ra, knja­za i kra­lja Ni­ko­le ne sa­mo gla­va­ri već i na­rod­ni po­sla­ni­ci opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka do­dvo­ra­va­li su se knja­zu- u Na­rod­noj skup­šti­ni obra­ća­li su mu se sa ‘’mi­li go­spo­da­ru’’i ‘’kra­ljev­sko vi­so­čan­stvo’’. Sre­ćom, na­šem go­spo­da­ru, pre­ma po­slov­ni­ku skup­šti­ne, svi po­sla­ni­ci se obra­ća­ju sa ‘’go­spo­di­ne pred­sjed­ni­če vla­de’’, ma­da ni­je is­klju­če­na mo­guć­nost, ako se Ran­ko po­li­tič­ki obes­tr­vi, da se u skup­šti­ni, u ko­joj bi DPS do­mi­ni­rao, pro­mi­je­ni po­slov­nik i Mi­lo bu­de oslo­vlja­van sa ‘’mi­li go­spo­da­ru’’, ‘’va­še vi­so­čan­stvo’’.
I to je mo­gu­će!
O udvo­rič­kom men­ta­li­te­tu Cr­no­go­ra­ca pi­sao je u svo­jim me­mo­a­ri­ma i voj­vo­da Si­mo Po­po­vić, do­bar po­zna­va­lac knja­za i kra­lja Ni­ko­le i Cr­no­go­ra­ca- me­đu nji­ma je bo­ra­vio sko­ro 40 go­di­na.
Ma­da je bio ve­li­ki za­lju­blje­nik i po­što­va­lac Cr­no­go­ra­ca, voj­vo­da Si­mo ih je osmo­trio i sa one ru­žni­je stra­ne- vi­dio je i nji­ho­vo nad­me­ta­nje u do­dvo­ra­va­nju moć­ni­ci­ma. Ovaj ‘’tak­mi­čar­ski duh’’ pra­ti­će i ka­sni­je ge­ne­ra­ci­je, da bi u ovo da­na­šnje (ne)vri­je­me na­ro­či­to uzeo ma­ha.
I La­li­će­vom Pe­ju Gru­jo­vi­ću ni­je pro­ma­kla ova do­sta ras­pro­stra­nje­na oso­bi­na me­đu Cr­no­gor­ci­ma.
I u to­me su gla­va­ri pred­nja­či­li.
''Gla­var­ski sloj'', pri­sje­ća se Pe­jo svog bo­rav­ka na Ce­ti­nju,''do­kon, po­što mu je pra­znik va­zda, ta­ko­đe se tak­mi­čio, ali u druk­či­jim vje­šti­na­ma: ko će bo­lje ugo­di­ti go­spo­da­ru i ko vje­šti­je pod­met­nu­ti no­gu kon­ku­ren­tu''.
Nad­me­ta­nje kao da je bi­lo u kr­vi Cr­no­gor­ci­ma.Oni sta­ri, ple­men­ski Cr­no­gor­ci nad­me­ta­li su se u ju­na­štvu, u ljud­sko­sti, isti­no­lju­bi­vo­sti, so­li­dar­no­sti, dok ovi no­vi go­spo­da­re­vi vje­žba­ju dru­ge ‘’di­sci­pli­ne’’- gra­bež, do­dvo­ra­va­nje, uli­zi­štvo, pre­vr­tlji­vost, kvar­nost.
I sam knjaz – go­spo­dar vo­lio je da se nad­me­će. A ''nad­me­tao se u zna­ci­ma mo­ći, sla­ve i uži­va­nja u po­slu­šno­sti po­da­ni­ka, ali on ne sa ži­vi­ma, no sa svo­jim upo­ko­je­nim pret­hod­ni­ci­ma, ko­ji su ima­li vi­še za­slu­ga, a ma­nje sre­će i ma­nje vre­me­na od nje­ga...’’( La­lić)
Do­kle je išlo to kla­nja­nje pred go­spo­da­rem i taj udvo­rič­ki od­nos pre­ma nje­mu ko­ji je pre­la­zio u obo­ža­va­nje, ilu­stru­je at­mos­fe­ra ko­ja je vla­da­la na dvo­ru, i is­pred dvo­ra, če­ka­nje na ula­zak u dvor, svje­do­či nam i ovo za­pa­ža­nje La­li­će­vog glav­nog na­ra­to­ra.
‘’Oni su če­ka­li sa­ti­ma. Go­mi­la svi­je­ta iz ra­znih kra­je­va ni­je ima­la pre­čeg po­sla od če­ka­nja go­spo­da­ra. Gla­va­ri su sta­ja­li kod Mur­ve, a osta­li po­da­ni­ci, pre­ma zna­ča­ju i gr­bo­vi­ma, ne­što da­lje- da se ka­ste ne po­mi­je­ša­ju. Svi su gle­da­li pre­ma Dvo­ru – kao da će im se sun­ce ro­di­ti kad se on po­ja­vi i za­u­zme cen­tral­no mje­sto u spek­ta­klu ko­ji vi­še ne na­pu­šta. Kad on iza­đe na ste­pe­ni­šte, ski­da­li su ka­pe s gla­ve sve do kra­ja, čak i oni ko­ji ga ne vi­de, i kli­ca­li’’...
Pe­jov pre­zir i zgra­ža­nje iza­zi­va­lo je lju­blje­nje go­spo­da­ra u ru­ku,ko­lje­no, čak i u skut.
Uli­zi­štvo, po­di­la­že­nje i po­kor­nost knja­zu ogle­da­li su se i u jed­nom do­tad ne­vi­đe­nom obi­ča­ju, uve­de­nom ta­da u ''na­rod­na ve­se­lja''.
''Tih go­di­na'', ve­li ovaj La­li­ćev ju­nak, ''bi­li su uve­li ču­dan obi­čaj i u na­rod­na ve­se­lja: ka­da se sku­pe da ot­poč­nu ne­ko ko­lo, pr­vo nje­mu za­pje­va­ju: ''i u ovom na­šem ko­lu, bog da ži­vi knjaz Ni­ko­lu'', a on­da su per­ja­ni­ci uni­je­li pro­mje­nu u to: ''ni­ko ko­lo nek ne kre­ne, do­kle knja­za ne po­me­ne!'' Slje­de­ća pje­sma- opet nje­mu:'' Oj mi­lo­sni, knjaz Ni­ko­la, ne daj tvo­jim ju­na­ci­ma...'', a po­sli­je nje do­la­zi: ''U po­no­ći, u ti­ši­ni, knjaz Ni­ko­la sa­bor či­ni, oko nje­ga svi gla­va­ri i se­na­tor sva­ki sta­ri''...
(La­lić)
Ni­je mi po­zna­to da li su Cr­no­gor­ci, hva­ta­ju­ći se u ko­lo, u vri­je­me na­kon uje­di­nje­nja, po­mi­nja­li no­vog kra­lja Alek­san­dra, ali do­bro pam­tim kraj če­tr­de­se­tih i po­če­tak pe­de­se­tih pro­šlog vi­je­ka ka­da se sva­ko ko­lo po­či­nja­lo pje­va­njem: ''Ne­ma ko­lo da se kre­ne, dok se Ti­to ne spo­me­ne''.
Ma­tri­cu po­kor­no­sti i sa­vi­tlji­vo­sti, na­sta­la u du­gom pe­ri­o­du Ni­ko­li­nog sa­mo­vla­šća, na­sta­vio je da ko­ri­sti ''ko­mu­ni­stič­ki'' re­žim – sva­koj vla­sti bes­po­go­vor­na po­slu­šnost je do­bro­do­šla. A, tek ka­ko je ova da­na­šnja ko­ri­sti!
Ne bi me ču­di­lo da i no­vi ‘’go­spo­dar’’, po­put knja­za i kra­lja Ni­ko­le po­vre­me­no or­ga­ni­zu­je pri­je­me ( sa­bo­re) na ko­ji­ma bi oku­pio sve mi­ni­stre, DPS- gla­va­re, opo­zi­ci­o­ne pr­va­ke na či­ju sa­rad­nju ra­ču­na, vi­so­ke di­plo­mat­ske pred­stav­ni­ke nje­mu na­klo­nje­ne i, na­rav­no, sve vo­đe is­tak­nu­ti­jih kla­no­va. Na sa­bo­ru se ne bi sa­mo o nje­mu pje­va­lo- pje­va­le bi se i dru­ge pje­sme po nje­go­vom iz­bo­ru. A, on zna da iza­be­re i pje­sme i pje­va­či­ce- i u to­me je bio i ostao ‘’li­der re­gi­o­na’’.