Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ono­mad sam imao pri­li­ku da se pro­vo­zam auto­mo­bi­lom stra­ne pro­iz­vod­nje. Auto bi­ja­še po­ve­lik i udo­ban, ta­man da se ja ovo­li­ki smje­stim ka­ko tre­ba. U jed­nom tre­nut­ku uma­lo po­čeh da se smje­škam, ko­li­ko mi je pri­jao kom­for.
Elem, u jed­nom tre­nut­ku vo­zač, a ujed­no i vla­snik ovih sa­mo­po­kre­ta­ju­ćih ko­la, pri­ti­snu ne­ko­li­ko dug­mi­ća na CD ple­je­ru i ubr­zo va­zdu­hom za­gri­ja­nim od­jek­nu zvuk gu­sa­la... Jek­nu gu­slar ta­na­ni­jem gla­som, za­tre­pe­ri­še mo­je bub­ne op­ne u uva oba...
Ne­go, da vam ukrat­ko pre­pri­čam do­ga­đaj o kom se uz gu­sle pje­va­še, a po­sle ću re­ći i za­što.
Je­dan ču­ve­ni ju­nak iz pro­šlo­sti slav­ne, pi­sa­še pi­smo iz­vje­snom go­spo­di­nu ko­ji je po­ri­je­klom bio Tur­čin. Ka­ko u to vri­je­me go­spo­da iz Tur­ske sma­tra­hu Cr­nu Go­ru svo­jom imo­vi­nom, naš je ju­nak, sa svo­jom dru­ži­nom isto­mi­šlje­ni­ka, bio na rat­noj no­zi sa ovim efen­di­ja­ma. I re­če ju­nak u pi­smu ne­što kao – tač­no je da sam ubio tvo­ga bra­ta, ali se ti pre­vi­še oko to­ga sje­ki­raš. Bio sam mlad (mla­dost – lu­dost) a sa­da to ne bih ni­po­što uči­nio. Ne­go, evo ti ova ja­bu­ka, i re­ci ko­li­ko pa­ra da ti po­ša­ljem pa da se brat­ski iz­lju­bi­mo i po­mi­ri­mo.
Tvoj
Taj i Taj
Od­go­vor na ovo pi­smo je bio oštar, grub, vul­ga­ran, uvre­dljiv, pa ga ne­ću pre­pri­ča­va­ti. Tek, efen­di­ja je pred­lo­žio da se njih dvo­ji­ca na­đu na rav­noj po­ko­še­noj li­va­di, uz dva svje­do­ka, pa da sa­blja­ma je­dan dru­gom uzmu mje­ru.
Ta­ko i bi. I, na­rav­no, naš ju­nak je iz dvo­bo­ja iza­šao kao po­bjed­nik, a efen­di­ja je od tog da­na pre­stao da po­sto­ji. Na ža­lost nje­go­vu. I nje­go­ve ha­nu­me.
Bit­ka se za­vr­ši­la ta­ko što je naš ju­nak, da pro­sti­te, zu­bi­ma do­kraj­čio pro­tiv­ni­ka.
Ka­kva bru­tal­nost, po­mi­slih kad gu­slar za­vr­ši svo­je ka­zi­va­nje.
A evo za­što sam vam pre­pri­čao ovaj do­ga­đaj.
U na­šoj ep­skoj po­e­zi­ji mno­go kr­vo­pro­li­ća ima­de. To je bi­la če­sta po­ja­va u ono vri­je­me, ali sa­da je ipak 21. vi­jek. Pred­la­žem da se, umje­sto na­si­lja, u tu po­e­zi­ju ug­ni­je­zdi, re­ci­mo, lju­bav. Mo­žda se on­da kod mla­dih pro­bu­di sim­pa­ti­ja pre­ma ovom drev­nom in­stru­men­tu.
Ono jes’ da ni­sam pje­snik, ali ću ipak iz­ni­je­ti je­dan pred­log, pje­snič­ki. Mo­žda to po­kre­ne ne­kog pje­sni­ka da pro­mi­je­ni te­mu, a mo­žda mi svi oni ka­žu – ne bu­da­li, mo­mak!
Evo pred­lo­ga: ‘’Ej da mi je sre­sti onu ma­lu što s’ u ka­fić sa­ma po­ja­vlju­je, ‘na­ko tan­ka i vi­so­ka bo­me osje­ća­nja fi­na na­ja­vlju­je i u du­ši i u sr­cu mo­me. Ej da ‘oće u gol­fa mi sje­sti da s’ pro­vo­za sa mnom pre­div­ni­jem, da ode­mo do gra­da nas dvo­je, da pri­ča­mo i sok po­pi­i­je­mo­o­oo’’... Da­lje bi se, u pje­smi, rad­nja mo­gla od­vi­ja­ti ta­ko što bi đe­voj­ka pri­sta­la na iz­la­zak, mo­mak bio du­ho­vit, a ona u jed­nom tre­nut­ku po­mi­sli­la – e ka­kav je ovaj ka­stig đe me svu noć za­smi­ja­va... tač­no ću i sju­tra ve­če iza­ći sa njim! Za­što da ne?
Pa ne­ka lju­bav cvje­ta u po­e­zi­ji ep­skoj, ne­ka gu­sle spa­ja­ju mla­de, a ne da ki­da­ju vra­to­ve, ma­kar bi­li i ne­pri­ja­telj­ski.