Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Mo­žda smo od sa­mog star­ta po­gre­šno uče­ni... šta ako ži­vot ne pod­ra­zu­mi­je­va na­ći se­be u go­mi­li, već stvo­ri­ti se, iz­gra­di­ti sop­stve­nu lič­nost ta­ko da se na­knad­no is­kle­san pri­rod­no iz­dvo­jiš od go­mi­le. Sta­do, iona­ko, no­si lo­šu kar­mu. Čak i da na­đeš se­bi mje­sta u to­ru, osta­ješ ov­ca. Te­sla je jed­nom pri­li­kom re­kao da mu je naj­ve­ći iza­zov bio da po­bi­je­di sa­mog se­be. Zna­ju­ći ovo, zar ni­je­si i sam do­volj­no pa­me­tan da se ne pre­pri­je­čiš sop­stve­nom uspo­nu? Tvo­je po­ri­je­klo, rod, pol, mje­sto biv­stvo­va­nja, sta­nje or­ga­ni­zma, vi­si­na, ra­ne i bo­lo­vi je­su de­ter­mi­ni­šu­ći fak­to­ri - ali ne i ko­nač­ni. Ma­te­ma­ti­ka sa du­šom ni­je uvi­jek kom­pa­ti­bil­na. Kad to shva­tiš, svu­ći ćeš sa se­be ono što na­ši sta­ri na­zi­va­ju "mr­čo­va­nje", i pre­sta­ćeš da bu­deš ov­ca. Svi­jet je od­mah iza tvo­je de­sne stra­ne, sa­mo se okre­neš i kre­neš s pra­vlje­njem pr­ti­ne. Kao i kod sva­kog sni­je­ga, ni­kad ne­ćeš bi­ti si­gu­ran da li si na pra­voj sta­zi, i ku­da te pr­ti­na vo­di... ali pa­zi ne­što, ma­kar si se ma­kao od "mr­čo­va­nja" i sa­pat­ni­štva sa osta­lim mr­čo­vi­ma.
Ko­li­ko je ve­li­ka isti­na da je naš naj­ve­ći ne­pri­ja­telj u na­ma sa­mi­ma, do­ka­zu­je i cr­na sta­ti­sti­ka. Naj­ve­ći broj fa­tal­nih ne­zgo­da u sa­o­bra­ća­ju na­sta­je zbog gre­ške vo­za­ča, po­seb­no u kri­vi­na­ma... Iz­gu­be osje­ćaj odr­ža­va­nja br­zi­ne - iz go­log stra­ha, mi­sle­ći su­lu­do da će na­le­tje­ti na zid ili sle­tje­ti sa pu­ta.. pa pri­ko­če. A ko­če­nje upra­vo umi­je da za.ebe sve. Oni ko­ji se iz­vu­ku obič­no tvr­de da ih je us­pa­ni­či­la oso­ba po­red njih. Za­to, ko­ja je po­en­ta kri­vi­ti su­vo­za­če? A to nam je klet­ni ma­nir, ina­če... Sva­kog sa­put­ni­ka ko­ji nam za­đe u po­sto­ja­nje (dom i dru­štvo) ra­di­je će­mo pro­zva­ti za lič­ne ne­u­spje­he, pre­ska­ču­ći glav­nog krv­ni­ka - se­be. Kon­tro­lu nad vo­zi­lom, ti­je­lom i umom imaš ti, od­re­di naj­be­zbjed­ni­ju di­na­mi­ku kre­ta­nja. Je­zdi. I bez na­glog za­u­sta­vlja­nja.
Če­sto, pri­li­kom raz­mi­šlja­nja o pro­mje­na­ma, umi­je­mo da se oso­ko­li­mo re­če­ni­com: "Jed­nog da­na ću de­fi­ni­tiv­no ura­di­ti ne­što". Ni­je lo­ša man­tra, od­mah da vam ka­žem... sa­mo, tu le­ži fo­ra, fa­li kon­kret­no­sti... "jed­nog da­na" ne­ma u spi­sku da­na u sed­mi­ci. Za­daj se­bi se­be! Kre­ni od ju­tros već! Od­ra­di! Po­gle­daj re­zul­ta­te! Ne va­lja! Ni­ve­li­ši! Pa opet!... dok ne bu­de va­lja­lo. A kad va­lja? On­da ka­da mo­žeš da sjed­neš umo­ran, pra­zne gla­ve i za­do­vo­ljan što udi­šeš. Je­ste, u pi­ta­nju je iro­ni­čan ci­klus - sve če­mu u ži­vo­tu stre­mi­mo, u jed­nom mo­men­tu smo ima­li. Onaj di­van osje­ćaj dje­čač­ke bez­bri­žno­sti.
Sva­ki dan je sat­kan od me­ha­ni­zma kre­ta­nja. Na ža­lost, za ve­ći­nu on pod­ra­zu­mi­je­va tap­ka­nje u mje­stu, ili pak funk­ci­o­ni­sa­nje una­tra­ške. Mo­že­te mi­sli­ti ko­li­ko sre­će sta­nu­je u ta­ba­ni­ma ono­ga ko­ji od­lu­či da sva­ko­dnev­no ide na­pri­jed.
Ne­ke od po­sled­njih stu­di­ja go­vo­re ka­ko mo­ti­va­ci­ja la­ga­no či­li iz uma pro­sječ­nog čo­vje­ka, ka­ko sve ma­nje stra­sti kao oki­da­ča ima. Sve i da je ta­ko... zbog to­ga ne mo­raš da se sklup­čaš, leg­neš na ze­mlju i kre­paš. Jer, u kraj­njem, po­sje­du­ješ strast za zdra­vljem. Že­liš da se oču­vaš, da što du­že bi­ti­šeš ne­po­kva­ren. Od­lič­no, kre­neš od to­ga. Ču­vaš se, pa­ziš i nje­gu­ješ. Ni­je ti neo­p­ho­dan mo­tiv da us­pi­ješ. Ra­di ono što či­niš sa ma­lo vi­še lju­ba­vi, po­sve­će­no­sti i bez po­vre­đi­va­nja dru­gih... vre­me­nom će iz sve­ga to­ga da se iz­ro­di uspjeh. Jer, iako uspjeh če­sto sma­tra­ju ci­ljem... kod do­brih lju­di on je ta­ko pri­ro­dan, tek spon­tan pro­prat­ni simp­tom sveg či­nje­nja.
Ja­ko va­žno: ne žu­ri. Od­re­di br­zi­nu svo­jih pro­mje­na. Mo­žda ćeš za­ći u sli­je­pe uli­ce, ali ćeš se vra­ti­ti na put. I u to­me ima ne­ke za­ba­ve.
Go­vo­re nam da su bo­ga­ti lju­di oni či­ji je ži­vot is­pi­sao ro­ma­ne. Mo­žda... ali ko da­nas mo­že da či­ta ili pi­še je­dan čin na tri­sta stra­na? Ži­vi ži­vot u pri­ča­ma. Ne­ka sva­ka bu­de dru­ga­či­jeg fon­ta, sti­la i po­u­ke. Is­pu­ni ih za­ba­vom, ozbilj­no­šću, tu­gom i kra­je­vi­ma. Broj­nim kra­je­vi­ma. Ne­ka ti ži­vot bu­de zbir­ka pri­po­vjet­ki ko­ju mo­žeš uvi­jek pre­li­sta­ti, iza­bra­ti jed­nu i is­pri­ča­ti se­bi da lak­še uto­neš u san.
Umi­ju sti­mu­la­ci­je na­lik ovom tek­stu da za­zvu­če da ni­su za ono­ga ko­ji pa­ti od ne­kog po­seb­nog sta­nja, hro­nič­nih bo­le­sti, vi­dlji­vih ili ma­nje vid­nih ne­do­sta­ta­ka... Ali grd­no se va­ra(š). I te ka­ko je iz­vo­dlji­vo i po­dob­no za krh­ka i ra­nje­na bi­ća. Tvoj trud da stva­ri pro­mi­je­niš bi­će od­li­čan he­mij­ski oki­dač ti­je­lu da se u pot­pu­no­sti, ili do­ne­kle opo­ra­vi. Sva­kim tr­za­jem po­če­ćeš da lu­čiš se­ro­to­nin, do­pa­min, ok­si­to­cin... tva­ri ko­je za­cje­lju­ju me­so, ske­let i uma­nju­ju bo­li... a du­šu i um sna­že. Ra­du­ju te i tje­ra­ju na smi­ja­nje. Za­to, ne ko­ri­sti zdrav­stve­no sta­nje kao iz­go­vor. Opo­ra­vi se uz već za­po­če­ti let. Pa ma­kar u star­tu iz­gle­da­lo sa­mo kao ska­ka­nje.
Vje­ruj, ni­je sve ovo što imaš (cje­lo­kup­no tvo­je po­sto­ja­nje) dio pro­ble­ma ko­ji tre­ba da ri­je­šiš... Ni­je u pi­ta­nju za­go­net­ka, ne­ka kom­plek­sna sla­ga­li­ca. Tu i ta­mo po­sto­ji ma­lo ve­ća od­go­vor­nost da skop­čaš ka­i­še­ve mo­to­ra, ali to­me si se na­u­čio kao di­je­te igra­ju­ći se igrač­ka­ma. Pri­vre­me­no si ov­dje, na ne­kom po­li­go­nu sa si­ja­set jed­na­ko do­brih tak­ma­ca. Sa­mo utak­mi­ce ne­ma. Ne znam ot­kud že­lja da iko bu­de bo­lji od ne­kog dru­gog kad po­sto­ji sa­mo jed­no od svih pr­vih mje­sta. Zar svi osta­li tre­ba da se dis­kva­li­fi­ku­ju iz sve­mi­ra? Gle­daj u svoj ži­vot kao na re­ži­ser­sku pod­lo­gu ko­ju bi va­lja­lo da is­ku­siš. Igraj glav­nu ulo­gu u fil­mu, pri­hva­ti i ka­ska­der­ske za­dat­ke, u kraj­njem la­ti se pe­ra i is­pi­ši svoj sce­na­rio do spu­šta­nja za­vje­se.
Bo­žan­stve­na ko­me­di­ja ne pre­sta­je da se pri­ka­zu­je.
(Autor je knji­žev­nik)