Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ma­đa­ri su se dža­be ogra­đi­va­li. Bi­li su u za­blu­di da će tri me­tra vi­so­ka ogra­da od (mo­der­ne) bo­dlji­ka­ve ži­ce da za­u­sta­vi ta­las iz­bje­gli­ca (ili mi­gra­na­ta – ka­ko­god ih zva­li). I ta ži­ca – kao i sve dru­ge ži­ce, zi­do­vi i ogra­de ko­ji se po­di­žu od pam­ti­vi­je­ka – po­ka­za­la se uza­lud­nim po­ku­ša­jem da se za­u­sta­ve lju­di ko­ji su ri­je­še­ni da stig­nu ta­mo gdje su na­u­mi­li.
U ovom slu­ča­ju to je bo­ga­ta Evro­pa. Po­sli­je tri da­na ha­o­sa i su­ko­ba na cen­tral­noj že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Bu­dim­pe­šti, bli­sko­i­stoč­ni zbjeg se pje­ške, za­po­sjev­ši auto­put ko­ji vo­di u Beč, upu­tio ka austrij­skoj gra­ni­ci. Nje­mač­ka i Austri­ja su po­tom ob­ja­vi­le da će ih pri­mi­ti, vla­da Vik­to­ra Or­ba­na, či­ja je an­ti­mi­grant­ska re­to­ri­ka bi­la naj­gla­sni­ja, po­sla­la je auto­bu­se da te lju­de pre­ve­zu, pa je ta­ko ogra­đe­na Evro­pa u neo­če­ki­va­nom obr­tu po­sta­la od­gra­đe­na.
Pri­je to­ga, fo­to­gra­fi­ja mr­tvog ti­je­la si­rij­skog tro­go­di­šnja­ka na pla­ži u luk­su­znom tur­skom lje­to­va­li­štu Bo­drum – ne­pod­no­šlji­vo je­zi­va sli­ka uda­vlje­nog dje­te­ta - po­sta­la je sim­bol iz­bje­glič­ke dra­me či­ja je du­bi­na u ve­li­kom ne­skla­du sa kon­fu­znom re­ak­ci­jom ci­vi­li­zo­va­ne Evro­pe. Pri­zor tra­ge­di­je dje­ča­ka Aj­la­na (uda­vio se i nje­gov pe­to­go­di­šnji brat) bio je, po sve­mu su­de­ći, pre­lo­man: nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel i pred­sjed­nik Fran­cu­ske Fran­soa Oland za­jed­nič­ki su za­tra­ži­li da se usvo­ji ”stal­ni i oba­ve­zni me­ha­ni­zam” za raz­mje­štaj iz­bje­gli­ca me­đu čla­ni­ca­ma EU... Bri­tan­ski pre­mi­jer Dej­vid Ka­me­ron, ko­ji je iz­bje­gli­ce jed­nom pri­li­kom upo­re­dio sa ro­jem in­se­ka­ta, ob­ja­vio je da će Bri­ta­ni­ja pri­mi­ti ”na hi­lja­de” njih, austrij­ski kan­ce­lar Ver­ner Faj­man je sa­op­štio da će bi­ti pri­hva­će­ni svi oni ko­ji su za­u­sta­vlje­ni u Bu­dim­pe­šti, a ot­kra­vi­la su se i sr­ca obič­nih Evro­plja­na ko­ji su ne­volj­ni­ke po­če­li da pri­hva­ta­ju i u svo­jim ku­ća­ma...
Sa­mo ne­ko­li­ko da­na pri­je to­ga evrop­ski po­li­ti­ča­ri i bi­ro­kra­te, umje­sto da smi­ru­ju, svo­jim po­stup­ci­ma su po­spje­ši­va­li kse­no­fo­bi­ju, strah od dru­gih lju­di. Ušu­ška­na u svom bla­go­sta­nju, Evro­pa je do­ži­vje­la da joj Sr­bi­ja dr­ži lek­ci­je o hu­ma­no­sti. To ni­je te­ško ob­ja­sni­ti: pi­ta­nje imi­gra­ci­je svu­gdje je po­li­tič­ko min­sko po­lje. Ma­đar­ski pre­mi­jer sa­mo gla­sno go­vo­ri ono što dru­gi mi­sle, ali sma­tra­ju da zbog ”po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti” to ne smi­ju da jav­no iz­no­se.
Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da tri od če­ti­ri Njem­ca sma­tra­ju da mu­sli­man­ska kul­tu­ra ne mo­že da se uklo­pi u nji­hov svi­jet, što ob­ja­šnja­va uspon PE­GI­DE, po­kre­ta ”Pa­tri­ot­ski Evro­plja­ni pro­tiv isla­mi­za­ci­je Za­pa­da”. Upr­kos to­me, Nje­mač­ka je, po­sli­je Ame­ri­ke, naj­po­želj­ni­je imi­grant­sko od­re­di­šte. Uosta­lom, ve­li­ki broj evrop­skih ze­ma­lja je već ”mul­ti­kul­tu­ran”: Nje­mač­ka je 2013. ima­la vi­še od 12 od­sto sta­nov­ni­ka ko­ji su ro­đe­ni u ino­stran­stvu, Austri­ja 16 od­sto, Šved­ska 15, Fran­cu­ska i Bri­ta­ni­ja po 12...
Strah od mi­gra­na­ta je strah od ”ne­po­zna­tih”, od iz­ne­nad­nih so­ci­jal­nih pro­mje­na, strah da će mu­sli­ma­ni, od ma­nji­ne ko­ju je, po uni­ver­zal­noj pred­ra­su­di, te­ško asi­mi­lo­va­ti, po­sta­ti ve­ći­na ko­ja je pro­tiv za­pad­ne kul­tu­re. Strah od mi­gra­na­ta se po­ne­gdje is­po­lja­va i kao strah od ne­čeg otrov­nog i u sva­kom slu­ča­ju opa­snog.
Evrop­ska uni­ja da­nas ima 508 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, što zna­či da ako bi pri­mi­la mi­li­on iz­bje­gli­ca, to bi bi­lo sa­mo pe­ti­na jed­nog pro­cen­ta nje­ne ukup­ne po­pu­la­ci­je. U sva­kom stra­hu su ve­li­ke oči. Nje­mač­ko mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va je sre­di­nom av­gu­sta sa­op­šti­lo da oče­ku­je čak 800.000 onih ko­ji će za­tra­ži­ti azil. Ako se uzme u ob­zir da je oko 11 mi­li­o­na Si­ri­ja­ca (po­lo­vi­na sta­nov­ni­ka) ili po­gi­nu­lo ili na­pu­sti­lo ze­mlju ot­ka­ko je ta­mo 2011. iz­bio gra­đan­ski rat, ta broj­ka bi mo­gla da bu­de mno­go ve­ća. Tre­ba, na­i­me, ima­ti u vi­du i pro­cje­nu da iz­me­đu 500.000 i mi­li­on Li­bi­ja­ca že­li da po sva­ku ci­je­nu na­pu­sti svo­ju ze­mlju.
Da li sve ovo zna­či da će EU ko­nač­no us­pje­ti da se usa­gla­si oko iz­bje­gli­ca? Ne bi se re­klo: 28 ze­ma­lja ima 28 vla­da, sa 28 pre­mi­je­ra ili pred­sjed­ni­ka, što će re­ći i isto to­li­ko po­li­ti­ka i isto­ri­ja. Da bi se po­li­ti­ka uskla­di­la tre­ba re­de­fi­ni­sa­ti jed­no od glav­nih do­stig­nu­ća: Šen­gen, prin­cip otvo­re­nih gra­ni­ca, što je prak­tič­no ne­mo­gu­ća mi­si­ja.
Ne­što se, me­đu­tim, po­kre­nu­lo. Ako ni­šta dru­go, ovo is­ku­stvo će osta­vi­ti traj­ni trag i na­uk da ne mo­gu da po­sto­je ostr­va pro­spe­ri­te­ta i oke­a­ni ljud­ske mi­ze­ri­je i eg­zi­sten­ci­jal­nog bez­na­đa. Jer ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je pri­je ovih azi­la­na­ta i mi­gra­na­ta, bi­lo dru­gih. Pri­je ta­la­sa iz­bje­gli­ca iz Si­ri­je i sa sje­ve­ra Afri­ke, pro­blem su bi­li eko­nom­ski mi­gran­ti sa Bal­ka­na.
A Ma­đa­re tre­ba pod­sje­ti­ti da je i oko po­la mi­li­o­na njih svo­je­vre­me­no ”gla­sa­lo ta­ba­ni­ma” i emi­gri­ra­lo u pro­spe­ri­tet­ni­ju Evro­pu. Kao i na to da su, pri­je ne­go što su po­di­gli ogra­du od onih spo­lja, ima­li zi­do­ve ko­ji su na pu­tu ka bo­ljem ži­vo­tu – za­u­sta­vlja­li njih sa­me...
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke'')