Pi­še: Nik Ga­šaj


Na­kon pa­da Ber­lin­skog zi­da 1989. go­di­ne, evrop­ski re­al­so­ci­ja­li­stič­ki svi­jet se sru­šio “pre­ko no­ći“. Na nje­go­vim ru­še­vi­na­ma po­ku­ša­lo se s re­cep­ci­jom, tj. uvo­đe­njem in­sti­tu­ci­ja za­pad­no­e­vrop­skog po­li­tič­kog si­ste­ma. Ta­ko su, na pri­mjer, poj­mo­vi prav­na dr­ža­va, gra­đan­sko dru­štvo, po­li­tič­ki plu­ra­li­zam, par­la­men­ta­ri­zam, ci­vil­no dru­štvo i sl. na­jed­nom ule­tje­li, po­put ko­me­te iz da­le­kih svje­to­va, u naš po­li­tič­ki go­vor, fa­sci­ni­ra­ju­ći nas kao ne­kad na­še pret­ke su­sre­ti sa “ne­i­den­ti­fi­ko­va­nim le­te­ćim objek­ti­ma“, u nji­ho­voj na­iv­noj vje­ri da su se ti mi­stič­ni objek­ti po­ja­vi­li sa­mo za­to da ih oslo­bo­de ovo­ze­malj­skih mu­ka, a ži­vot uči­ne ljep­šim i sreć­ni­jim. Me­đu­tim, na­kon po­čet­nih skrom­nih re­zul­ta­ta post­ko­mu­ni­stič­kog ne­i­mar­stva, ubr­zo sa­zri­je­va (sa­mo) svi­jest da krah re­al­nog so­ci­ja­li­zma je­ste krah sta­rog re­ži­ma, ali ne i krah sta­rog dru­štva ko­je se, za raz­li­ku od re­ži­ma, ne mo­že po­li­tič­kim de­kre­tom pro­mi­je­ni­ti i pre­tvo­ri­ti u ci­vil­no dru­štvo. Sto­ga, po­sta­lo je ja­sno da me­ha­nič­ko ko­pi­ra­nje tu­đih po­li­tič­kih si­ste­ma za­pra­vo pred­sta­vlja gra­đe­nje ku­će od kro­va.
Da­kle, re­cep­ci­ja li­be­ral­no-de­mo­krat­skih prin­ci­pa raz­vi­je­nih za­pad­nih de­mo­kra­ti­ja ni­je ni iz­da­le­ka ta­ko jed­no­stav­na. Ona ne uzi­ma u ob­zir sa­mo­re­fe­ren­ci­jal­nost, oso­be­nost i spe­ci­fič­nost da­tih dru­šta­va, kao i nji­ho­vog isto­rij­skog raz­vo­ja na osno­va­ma tra­di­ci­o­nal­no-pa­tri­jar­hal­ne i ple­men­ske svi­je­sti, et­no­cen­tri­zma, et­no­na­ci­o­na­li­zma i fun­da­men­ta­li­zma. Za­hva­lju­ći toj sa­mo­svi­je­sti, da­nas je oči­gled­no da je post­ko­mu­ni­stič­ki put ka mo­der­nom de­mo­krat­skom dru­štvu te­žak i mu­ko­tr­pan.
Us­po­sta­vlje­ne su de­mo­krat­ske in­sti­tu­ci­je, kao što su po­li­tič­ki plu­ra­li­zam, vi­še­stra­nač­ki iz­bo­ri, par­la­men­tar­no pred­stav­ni­štvo, po­dje­la vla­sti, ustav­ne ga­ran­ci­je ljud­skih pra­va i slo­bo­da. Me­đu­tim, po­sta­vlja se pi­ta­nje ka­kva je nji­ho­va sa­dr­ži­na, tj. pi­ta­nje nji­ho­ve de­mo­krat­ske funk­ci­o­nal­no­sti. Ta­ko­đe, pro­blem je od­su­stvo de­mo­krat­ske po­li­tič­ke kul­tu­re. Po­zna­to je da u tra­di­ci­ji na­ših na­ro­da pre­o­vla­đu­je pa­ro­hi­jal­ni i po­da­nič­ki, a ne par­ti­ci­pa­tiv­no – de­mo­krat­ski tip po­li­tič­ke kul­tu­re. Šta­vi­še, oču­va­na je mit­sko – oslo­bo­di­lač­ka tra­di­ci­ja ko­ja se kao žig uti­snu­la u sve seg­men­te po­li­tič­ke kul­tu­re. Iz tih raz­lo­ga su na ovim pro­sto­ri­ma ve­o­ma su­že­ne mo­guć­no­sti za to­le­ran­ci­ju i di­ja­log iz­me­đu raz­li­či­tih po­li­tič­kih ori­jen­ta­ci­ja i stra­te­gi­ja.
Sto­ga, dok se ne ostva­re neo­p­hod­ne pret­po­stav­ke u dru­štvu, ilu­zor­no je go­vo­ri­ti o de­mo­krat­skom po­li­tič­kom plu­ra­li­zmu kao o ci­vi­li­za­cij­skoj te­ko­vi­ni. Mo­gu­će je, even­tu­al­no, go­vo­ri­ti o si­mul­ta­nom kva­zi­plu­ra­li­zmu. Ta­ko­đe, oži­vo­tvo­re­nje prav­ne dr­ža­ve i vla­da­vi­ne pra­va u na­šoj ze­mlji im­pli­ci­ra ra­di­kal­nu re­for­mu cje­lo­kup­nog po­li­tič­kog si­ste­ma i za­vi­si od ci­je­log ni­za fak­to­ra eko­nom­ske, po­li­tič­ke, ide­o­lo­ške i kul­tur­ne pri­ro­de. Uko­li­ko ovi uslo­vi ni­je­su is­pu­nje­ni, za­kli­nja­nje u prav­nu dr­ža­vu po­sta­je dio ver­bal­nog ri­tu­a­la – iz­go­va­ra­nja sa­kral­nih ri­je­či, slič­no rim­skoj sti­pu­la­ci­ji („spon­des – spon­deo“) ili sred­njo­vje­kov­noj pro­mi­sor­noj za­kle­tvi („per De­um ju­re...“).
S aspek­ta prav­ne dr­ža­ve, mo­gu se uoči­ti broj­ne an­ti­no­mi­je u ak­tu­el­noj tran­zi­ci­ji na­šeg dru­štva. Na­i­me, iako je dje­li­mič­no iz­vr­še­na for­mal­no-prav­na re­cep­ci­ja prav­no-dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja li­be­ral­nog ti­pa, nji­ho­vu sa­dr­ži­nu će još du­go obi­lje­ža­va­ti upor­no za­dr­ža­va­nje i dje­lo­va­nje usta­no­va par­tij­ske dr­ža­ve kao an­ti­po­da prav­noj dr­ža­vi. Za prav­nu dr­ža­vu je bit­no da se, umje­sto par­tij­ske dr­ža­ve ko­ja ogra­ni­ča­va i kr­ši slo­bo­de i pra­va čo­vje­ka, us­po­sta­vi dr­ža­va u ko­joj su pra­va i slo­bo­de mje­ra nje­ne prav­no­sti. Za­tim, pi­ta­nje de­mo­kra­ti­je je pr­ven­stve­no pi­ta­nje po­li­tič­ke kul­tu­re i raz­vi­je­nog ci­vil­nog dru­štva. Ri­ječ je, da­kle, o ci­vi­li­za­cij­skim do­stig­nu­ći­ma jed­nog raz­vi­je­nog gra­đan­skog dru­štva. Na­su­prot dječ­joj baj­ci o ca­re­vom odi­je­lu, ov­dje ca­re­vo odi­je­lo (for­ma) po­sto­ji, ali ca­ra ne­ma.
Po­sto­ja­nje gra­đa­ni­na kao su­bjek­ta u od­no­si­ma gra­đan­skog dru­štva i po­li­tič­kog si­ste­ma je con­di­tio si­ne qua non de­mo­kra­ti­je. Bez gra­đa­na sprem­nih da svo­jom ak­tiv­no­šću de­mo­kra­ti­ju uči­ne na­či­nom ži­vo­ta, in­sti­tu­ci­o­nal­ni okvir de­mo­kra­ti­je osta­je sa­mo sku­pi ram bez sli­ke. Sto­ga je pri­o­ri­tet­ni za­da­tak post­ko­mu­ni­zma eman­ci­pa­ci­ja čo­vje­ka po­je­din­ca. Taj po­je­di­nac je du­go ži­vio kao po­da­nik u sta­tu­su po­li­tič­ke ma­lo­ljet­no­sti, pod sku­tom sve­moć­ne par­ti­je-dr­ža­ve.
Da­nas je sa­svim iz­vje­sno da od uspje­ha u sa­vla­da­va­nju za­da­ta­ka mo­der­ne isto­ri­je i po­sta­vlja­nja pret­po­stav­ki za ostva­ri­va­nje uni­ver­zal­nih ljud­skih pra­va, jed­na­ko­sti i rav­no­prav­no­sti gra­đa­na i svih na­ro­da, de­mo­krat­skog plu­ra­li­zma i par­la­men­ta­ri­zma, za­vi­si da li će­mo se pri­bli­ži­ti mo­der­nom de­mo­krat­skom dru­štvu sa vi­še slo­bo­de, de­mo­kra­ti­je i kva­li­tet­ni­jeg na­či­na ži­vo­ta, ili će­mo se de­fi­ni­tiv­no su­no­vra­ti­ti u pret­po­li­tič­ko sta­nje. No, tre­ba se na­da­ti da će nad­vla­da­ti ono pr­vo. I na­ša sud­bi­na, ipak, naj­pri­je za­vi­si od bor­be pro­tiv zla. Za­to je do­bro da sva­ko od nas ob­u­zda u se­bi zlo, jer na taj na­čin do­pri­no­si nje­go­vom ob­u­zda­va­nju u za­jed­ni­ci. To je je­dan od pu­te­va ka pod­no­šlji­vi­jem ži­vo­tu (L. Ko­la­kov­ski) i na taj na­čin mo­gli bi­smo spo­koj­ni­je da gle­da­mo u bu­duć­nost.
(Autor je po­li­ti­ko­log)