Piše: Dragan Mraović


Ova ko­lum­na je obo­ga­ti­la srp­ski je­zik no­vim op­šte-pri­hva­će­nim ter­mi­ni­ma. Pr­vi smo na­zva­li Mi­la Đu­ka­no­vi­ća Go­spo­da­rom. Taj na­di­mak ni­je uvre­dljiv, već odsli­ka­va da­na­šnji mi­lo­gor­ski fe­u­da­li­zam. A red je i da sljed­be­ni­ci ide­o­lo­gi­je Go­spo­da­ra, do­bi­ju ime svo­je no­vo­stvo­re­ne na­ci­je po svom omi­lje­nom vo­đi, pa smo ih na­zva­li Mi­lo­gor­ci­ma. Ne mo­že­mo ih zva­ti Du­klja­ni­ma, po­što su sta­nov­ni­ci rim­ske Do­klee bi­li an­tič­ki Ri­mlja­ni. Ne mo­že­mo ih zva­ti Cr­no­gor­ci­ma, jer oni ne lju­be lan­ce, a ovi Go­spo­da­re­vi sljed­be­ni­ci obo­ža­va­ju NA­TO oko­ve. Ne mo­že­mo ih zva­ti ni Sr­bi­ma, jer oni ne­će da bu­du ono što je­su, već ho­će da bu­du ono što ni­su. Od­re­kli su se srp­stva, ima­ju svo­ju po­li­cij­sku vjer­sku sek­tu „mi­ra­ši­cu“, ima­ju svo­ju azbu­ku „čir­gi­li­cu“, ko­ja zasa­d ima sa­mo dva slo­va, jer po­treb­ni su vje­ko­vi da na­sta­nu je­zik, na­ci­ja i vje­ra, a vr­lo ma­lo da se oni iz­gu­be. Mi­lo­gor­ci su ovo zad­nje već opo­sli­li, pa će s vje­rom u Mi­ra­ša i Go­spo­da­ra i još ko­je slo­vo opo­sli­ti.
Po­što su se ova dva ter­mi­na, a ni­su je­di­ni, odo­ma­ći­li u srp­skim i cr­no­gor­skim me­di­ji­ma, jed­na ve­li­ka srp­ska me­dij­ska agen­ci­ja je ob­ja­vi­la, ko­ri­ste­ći naš ter­min, da su „Mi­lo­gor­ci lju­ti što se srp­skoj dje­ci od ob­da­ni­šta go­vo­ri da su Cr­no­gor­ci Sr­bi“. Na­rav­no da dje­cu u Sr­bi­ji ni­ko ne tru­je po­li­ti­kom po ob­da­ni­šti­ma i ško­la­ma, ali, ako Mi­lo­gor­ci ka­žu da mo­gu srp­skom je­zi­ku da da­ju ime svo­je na­ci­je, on­da je valj­da de­mo­krat­ski da i Sr­bi mo­gu da da­ju nji­ma ne­ko ime. To je i di­plo­mat­ski, jer se u di­plo­mat­skim od­no­si­ma ko­ri­sti re­ci­pro­ci­tet.
Srp­ski me­di­ji pre­no­se, ci­ti­ra­mo do­slov­ce, ko­ri­ste­ći opet naš ter­min, da „mi­lo­gor­ski isto­ri­čar Ma­ri­jan Mi­ljić, ka­že da je to na­sta­vak ve­li­ko­srp­ske na­ci­o­na­li­stič­ke po­li­ti­ke pre­ma Cr­noj Go­ri i Cr­no­gor­ci­ma“. Ono „ve­li­ko­srp­ski na­ci­o­na­li­stič­ki“ na­vo­di na po­mi­sao da po­ri­je­klo Mi­lo­go­ra­ca vo­di u dav­nu pro­šlost i da je nji­hov di­rekt­ni pre­dak Edvard Kar­delj, ko­ji je ci­je­log ži­vo­ta bri­nuo o „vr­li­ko­srp­skoj he­ge­mo­ni­ji“. Ako je ta­ko on­da isto­ri­ja Mi­lo­go­ra­ca ne po­či­nje od po­kra­de­nog re­fe­ren­du­ma o se­ce­si­ji od Sr­bi­je, već od da­le­ke 1945. ka­da je Mi­lo­van Đi­las ob­ja­vio u „Bor­bi“ tekst „O cr­no­gor­skom na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju“. Ti­to je, po­tom, na Pe­tom kon­gre­su KPJ, 1948. go­di­ne, zva­nič­no usto­li­čio cr­no­gor­sku na­ci­ju po­tvr­div­ši da je on in­spi­ra­tor Đi­la­so­vog tek­sta. Mi­ljić ne­će da zna da je ju­nak Moj­ko­vač­ke bit­ke ge­ne­ral Pe­tar Mi­lov Mar­ti­no­vić pi­sao se­be kao Sr­bi­na 1928, a bri­ga­di­ru i ju­na­ku Kr­stu Zr­no­vu Po­po­vi­ću je u pa­so­šu pi­sa­lo 1929. da je Sr­bin. A ni Ti­to ni­je za to ma­rio.
Ogla­sio se i pred­sjed­nik Ma­ti­ce cr­no­gor­ske Dra­gan Ra­du­lo­vić osu­div­ši srp­skog pred­sjed­ni­ka To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća što re­če da je „Cr­na Go­ra igrač­ka u tu­đim ru­ka­ma“. Na­rav­no To­ma gri­je­ši, jer ni­je Cr­na Go­ra igrač­ka u tu­đim, već u Go­spo­da­re­vim ru­ka­ma, dok je To­ma igrač­ka u ru­ka­ma ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra Maj­kla Kir­bi­ja, a bi­će igrač­ka i ne­ko­ga Sko­ta što do­la­zi na nje­go­vo mje­sto.
Pu­bli­cist Bo­ro Kri­vo­ka­pić je op­tu­žio Sr­bi­ju da je oda­va­njem po­ča­sti Moj­ko­vač­koj bi­ci u Be­o­gra­du, „na sve­srp­skom stu­bu sra­ma ra­za­pe­ta ne­za­vi­sna Cr­na Go­ra i pri­ko­va­na kao čla­ni­ca NATO-a“, pa ni­je pro­pu­stio pri­li­ku da Sr­bi­ma, kao do­ka­za­nim an­ti­fa­ši­sti­ma, pri­ka­či eti­ke­tu fa­ši­zma, jer je ovaj srp­ski skup bio sli­čan ra­ni­jem „fa­ši­stič­kom sku­pu“ Vo­je Ko­štu­ni­ce. Ne mo­že ne­či­ja čla­ni­ca bi­ti ne­za­vi­sna, a fa­ši­sta je sva­ko ko raz­dva­ja Cr­no­gor­ce od Sr­ba. Ni­je Cr­na Go­ra na srp­skom stu­bu sra­ma, već na svjet­skom, jer je njen Go­spo­dar, po ocje­ni ame­rič­kog pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta Do­nal­da Tram­pa, „me­đu­na­rod­ni ma­fi­jaš“.
Ni­je Cr­na Go­ra na NA­TO stu­bu sra­ma, već su na nje­mu Mi­lo­gor­ci ko­ji lju­be NA­TO lan­ce i bri­sel­sko-va­šing­ton­ske stran­ce.
(Autor je ne­ka­da­šnji ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)