Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Rat pro­tiv te­ro­ri­zma kao da ni­je mo­gu­će po­ve­sti u nje­go­vom ko­nač­nom ob­li­ku, jer, na­pro­sto, – ne po­sto­ji vri­je­me za te­ro­ri­zam. Kao što bi se da­lo mi­sli­ti ka­ko cvi­jet ni­je uslo­vljen ni­ka­kvom struk­tu­rom, ta­ko se te­ro­ri­zam od­vi­ja ni iz če­ga; ni­šta vi­še do eska­li­ra­nje pi­ra­te­ri­je. Fran­cu­ska, ozbilj­no na­če­ta iz­nu­tra (tu vi­še ni­je ri­ječ tek o stre­ca­nju ve­li­ke ku­ti­je ka­kva je he­ge­mo­ni­ja umre­že­na u sve­ci­je­lom or­ga­ni­zmu), tr­pi la­ga­no uru­ša­va­nje pro­jek­ta ka­kav je bio Evrop­ska uni­ja. Mi­gran­ti pred­sta­vlja­ju po­to­nju za­jed­ni­cu ko­ja je u sta­nju op­sta­ti u ne­pre­kid­nom po­kre­tu, mu­ti­ra­ju­ći u dru­štvo na­kon dru­štva. Bez­dom­no, bi­će pri­hva­ta svo­ju su­šti­nu ko­ju tek on­da ma­ni­fe­stu­je u nje­noj pa­kle­noj for­mi.
Vi­šak kon­tro­le se sve­ti sa­mom se­bi do­vr­ša­va­ju­ći se na svim ni­vo­i­ma (re­li­gij­skim, eman­ci­pa­tor­skim, sek­su­al­nim); svi­jet ni­je mo­gao se­bi us­kra­ti­ti te­a­tar ka­kav je te­ror. Smrt se fal­si­fi­ku­je, ko­pi­ra, iz­la­že ru­glu; pro­la­ze­ći kroz in­for­ma­tiv­nu re­vo­lu­ci­ju, upi­ja se bez re­zer­ve.
Pa, ipak, to ni­je do­volj­no, pro­iz­vod se vje­žba u opo­na­ša­nju lu­de. Po­treb­no je obo­ji­ti na­si­lje ko­je se iz­vo­di na kar­ne­val­ski na­čin: ko­sti­mo­gra­fi­ja smr­ti je­ste gro­tesk­na, ne­kad je da­ta u sti­lu spek­ta­kla ka­kav je po­ta­pa­nje Bli­zna­ki­nja u prah sta­kla i če­li­ka (ka­pi­ta­li­stič­ke do­ku­men­ta­ci­je), a od­mah u na­red­noj epi­zo­di, ocr­ta­va se u ra­za­ra­nju pi­jač­nog ma­te­ri­ja­la u Da­ma­sku.
To fa­sci­ni­ra u te­ro­ri­zmu: či­nje­ni­ca da još je­di­no on do­štam­pa­va isto­ri­ju, iako do­la­zi sa pe­ri­fe­ri­ja, uvi­jek već po­bro­ji naj­ve­ći broj gla­so­va. Iz­van te­ro­ri­zma i do­sjet­ke nje­go­vih iz­op­šte­nih pred­stav­ni­ka (oslo­bo­đe­nih od psi­ho­a­na­li­ze i za­ča­ra­ne že­lje sve­de­ne na si­gur­nost i spi­ral­no, la­ko po­slo­va­nje), ima­mo ki­ne­ma­to­graf­sku pu­sti­nju sa svo­jim žan­ro­vi­ma kraj­nje po­jed­no­sta­vlje­ne in­te­li­gen­ci­je. Za­ki­nu­ti film u ko­me se seks na­go­vje­štva kroz ak­ci­ju auto­mo­bi­la, osta­je nam da plit­ke fru­stra­ci­je li­je­či­mo tr­go­vi­nom na ve­li­ko. Uvi­jek u kru­gu Edipa u ma­lom, po­čev od Bet­me­na (Bat­man Be­gins – 2005), pa sa za­vr­šni­com u spor­tu ko­ji pum­pa ma­lak­sa­lu ide­o­lo­gi­ju pri­kop­ča­nu na po­li­tič­kim apa­ra­ti­ma.
Za­pad je od­već krut da bi ra­zu­mio onu de­mon­sku spon­ta­nost ko­ja upra­vlja te­ro­ri­stič­kim ni­ša­nom. Čvr­sto cen­tri­ran, ob­ra­đen ne­vi­dlji­vom ru­kom po­li­ti­ke, u po­tra­zi za obe­ća­nom stvar­no­šću ko­ja će obez­bi­je­di­ti bu­duć­nost kom­pa­ni­ji, Za­pad na­kon du­gog pe­ri­o­da he­do­ni­stič­kog za­glu­plje­nja is­ku­ša­va ta­la­sa­nje kri­ze. U tom smi­slu, sa­vr­še­ni mo­del ži­vo­ta pret­po­sta­vlja da je uni­ver­zal­no od­raz uto­pij­skog. Te­ro­ri­zam nam se vra­ća kao osta­tak te­sta, ko­ji ni­šta ni­je imao za cilj osim re­pre­zen­ta­ci­je jed­ne mo­ći u iz­da­nju nje­nog iš­če­za­va­nja.
Pro­mo­ci­ja Evrop­ske za­jed­ni­ce slu­ži­la je muč­nom klo­ni­ra­nju po­li­tič­kog pro­gra­ma ko­ji ne sa­mo da je bio osu­đen na pro­past, već je istu po­li­ti­ku pla­stič­no emi­to­vao u pre­la­zi­ma bez­boj­nog za­la­ska. Oče­ki­va­lo se da će pro­past Evro­pe bi­ti po­sta­vlje­na na sce­nu ko­jom će vla­da­ti mit­ska raz­mje­ra sna­ga, da bismo u za­mje­nu za taj bo­žan­ski sce­na­rio, pri­su­stvo­va­li svim ob­li­ci­ma po­li­tič­kog po­ni­ža­va­nja. (Za­što se te­ži­lo uni­ver­zal­nom po­ret­ku stva­ri ako ne iz bo­ja­zni da su re­sur­si raz­li­ke isi­sa­ni: kao dru­štvo, mi smo kon­zu­men­ti te­ro­ri­zma bez kič­me i to­tal­ne emi­gra­ci­je u ras­hod i si­vi­lo. Ovom pa­du u pro­sjek ni se­kun­dar­na se ka­ta­stro­fa ne mo­že su­prot­sta­vi­ti! Gre­ška se već za­če­la pri po­ku­ša­ju da se is­ku­si stvar­nost ani­mi­ra­na u svje­tlu ide­a­li­te­ta. Bez „Dru­gog ko­ji je mje­sto go­vo­ra“ (Žak La­kan), za­do­vo­lji­li smo se po­li­ti­kom istog. U tom smi­slu, Evro­pa je da­nas go­to­va pri­zna­ti ra­si­zam kao in­stinkt go­log op­stan­ka. (Pri­mjer Dan­ska).
Po­li­ti­kom jed­na­ko­sti i po­mi­re­nja sa­mo se ku­po­va­lo una­pri­jed po­tro­še­no vri­je­me. Po­sto­ji se na prin­ci­pu di­vlje ro­be, pi­ra­te­ri­je, post­tran­zi­ci­je po­dvrg­nu­te ni­sko­bu­džet­noj pro­fi­la­ci­ji. Tr­ži­štem ca­ru­je ro­ba da­ta upo­la ci­je­ne, ob­na­že­na i por­no­graf­ski ne­u­bje­dlji­va, na­o­ru­ža­no iz­vje­šta­če­na i vir­tu­el­no iz­la­pje­la, ona osta­je in­sert jed­ne sa­sta­vi­ne ko­ju osva­ja unu­tra­šnja cr­ko­ti­na.
To da or­ga­ni­za­ci­ja pred­gra­đa, pred­vo­đe­na te­ro­ri­stič­kom pi­ra­te­ri­jom, na­ru­ša­va sta­bil­nost glo­bal­ne po­li­ti­ke, go­vo­ri sve o na­zu­blje­no­sti pla­si­ra­nog pro­jek­ta, sve­jed­no da li se pod­u­pi­re ne­za­ja­žlji­vim ka­pi­ta­lom ili kr­va­vom naf­tom. Ne­ma vi­še cen­tra ko­ji se po­sta­vljao i po­di­zao iz sa­mog tran­sfe­ra ve­li­kog kom­plek­sa, od sa­da ži­vi­mo či­stu ge­to­i­za­ci­ju, frag­men­ti­ra­nu dru­gost i po­li­ti­ku ko­ju ismi­ja­va te­ro­ri­stič­ka od­luč­nost. Evro­pa i po­red to­ga upor­no od­bi­ja da pri­hva­ti ka­ko, na­kon ko­lap­sa „sop­stve­nog“ pro­gra­ma, ni ona sa­mo ne­ma šta da iz­gu­bi. Ra­di­ka­li­zam je uvod u no­vi re­a­li­zam!