Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić


Ja­ko je te­ško sta­vi­ti na pa­pir sve te go­di­ne uspje­ha, mo­ći, po­ra­za, pro­li­ve­nih su­za, ne­ri­jet­ko i - kr­vi. Ro­man od 1.000 stra­ni­ca bi bio ne­do­vo­ljan da na­pi­šem šta sam sve pro­ži­vio gle­da­ju­ći te ka­ko se, iz da­na u dan pre­tva­raš od pro­sječ­nog am­bi­ci­o­znog stu­den­ta lo­šeg pro­sje­ka u go­spo­da­ra ži­vo­ta i smr­ti.
Kraj se­dam­de­se­tih, po­če­tak osam­de­se­tih. To je bi­lo vra­ški do­bro vri­je­me. Ti i ja, mla­di, pu­ni ži­vo­ta. Za­hva­lju­ju­ći ko­mu­ni­stič­kom ure­đe­nju, no­vac nam ni­kad ni­je pred­sta­vljao pro­blem. Žur­ke, pu­to­va­nja, dje­voj­ke. Čo­vje­če, sje­ćaš se one pla­vu­še za ko­jom si bio lud? Ma, sje­ti­ćeš se već. Upi­sa­li smo isti fa­kul­tet. Ta­da smo je­dan dru­gom obe­ća­li da se ni­kad, ni­kad, ni pod ko­jim okol­no­sti­ma ne­će­mo raz­dvo­ji­ti. Znam da se sje­ćaš to­ga. Ja se sje­ćam da smo te no­ći pi­li ko zna ko­ju ra­ki­ju po re­du u ho­te­lu ‘’Cr­na Go­ra’’. Sje­ćam se da smo se na­red­ne ve­če­ri po­tu­kli s onim man­gu­pi­ma iz Moj­kov­ca što su za­dir­ki­va­li ko­no­ba­ri­cu. A sje­ćaš li se kad smo ukra­li onu ‘’fi­ću’’ on­da, či­sto iz do­sa­de, i vra­ti­li je na­kon par kru­go­va? Bo­že, ko­li­ko uspo­me­na.
Na na­go­vor tvog oca, učla­nju­je­mo se u ko­mu­ni­stič­ku omla­di­nu. Za­hva­lju­ju­ći nje­go­vim do­brim ve­za­ma, mu­nje­vi­to se pro­bi­ja­mo. Gle­da­ju­ći Ti­to­vu ura­mlje­nu sli­ku, če­sto smo se za­fr­ka­va­li da smo bu­du­ći mi­ni­stri i ma­šta­li o do­brim ko­li­ma i o još bo­ljim že­na­ma. Za sve­ga par mje­se­ci se pro­ču­lo za te­be. ‘’Ko je onaj vi­so­ki mr­ša­vi mla­dić? Opa­san je.’’ go­vo­ri­la je oko­li­na. Tvo­ji jav­ni na­stu­pi na fa­kul­te­tu su osta­vlja­li sna­žan uti­sak. Bio si dr­čan, elo­kven­tan, pre­ci­zan, plus ono naj­va­žni­je – bio si mlad. Na­kon jed­nog od tvo­jih go­vo­ra, pro­fe­sor eko­no­mi­je ti je re­kao da i ni­si baš ta­len­to­van za eko­no­mi­ju, ali je­si za go­vor­ni­štvo. Ako se ne va­ram, re­kao ti je da slu­ša­o­ce si­je­češ ri­je­či­ma kao bri­tvom. I, eto, do da­nas ti je ostao taj na­di­mak. Pre­mi­jer bri­tva. Za­vi­dio sam ti.
Go­di­na 1988. Do­la­ziš na sa­sta­nak li­de­ra stu­de­na­ta s ide­jom ko­ja nas je za­le­di­la. Za­ma­lo te ni­smo iz­ba­ci­li iz sa­le zbog pred­lo­ga. Sje­ćaš se ko­ji je to pred­log bio? Me­ni i da­nas od­zva­nja ona ti­ši­na u uši­ma na­kon što si nam re­kao da pla­ni­raš da svrg­neš ru­ko­vod­stvo i pre­u­zmeš vlast u par­ti­ji. Ipak, tvr­dim da u tom tre­nut­ku ni­ko, ni na je­dan je­di­ni se­kund, ni­je po­sum­njao u te­be. Zna­li smo da ako ko mo­že to da ura­di, ura­di­ćeš ti. Hla­dan kao špri­cer, ni­si se li­bio ni­če­ga. Pa ni da za­bi­ješ ‘’nož u le­đa’’ do­ju­če­ra­šnjim dru­go­vi­ma. Pra­vio sam se da ne vi­dim to. Ću­tao sam. Prav­dao sam te da je to za nji­ho­vo do­bro.
Do­šli smo na vlast. Mla­di, li­je­pi i pa­met­ni. I za­i­sta, bi­li smo sve to. Mi­sli­li smo da je ci­je­li svi­jet naš. Ka­da si po­stao pre­mi­jer, na pro­sla­vi iste no­ći si mi, ohra­bren ‘’či­va­som’’, re­kao: ‘’Ja ne znam da bu­dem pre­mi­jer, strah me je’’. Hra­brio sam te i ubi­je­đi­vao da si oda­bran od Bo­ga, a i od na­ro­da Cr­ne Go­re, ko­ji ti vje­ru­je. Ni­je ti tre­ba­lo du­go da se pri­vik­neš. Če­sto si is­ti­cao svo­ju va­žnost do­brim, go­to­vo pri­ja­telj­skim od­no­som sa Mi­lo­še­vi­ćem. Pri­čao si da je tvo­ja sre­ća što je on tu, jer bez nje­ga ne bi bi­lo ni te­be. Ako se ne va­ram, jed­no vri­je­me si ga na­zi­vao i svo­jim po­li­tič­kim ocem, la­ska­ju­ći.
Jed­na za dru­gom, go­di­ne su od­mi­ca­le. Mi­je­njao si se - na bo­lje ili go­re - ni sam ni­sam znao. Pra­tio sam te u sto­pu. Bio si moj Bog. Uži­vao sam gle­da­ju­ći ka­ko po­ni­ža­vaš po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke i ra­do­vao se to­me kao da su mo­ji us­pje­si bi­li u pi­ta­nju. Po­la­ko je do­šla i ta, sad već isto­rij­ska, 1997. go­di­na. Lič­no sam išao od ku­će do ku­će čla­no­va pred­sjed­ni­štva na­še par­ti­je i ubje­đi­vao ih da te po­dr­že. Ka­jem se zbog me­to­da ko­je smo ko­ri­sti­li. Bog nek mi opro­sti. Ipak, po­bi­je­di­li smo. Mo­ra­li smo te sa­ču­va­ti po sva­ku ci­je­nu. Ti si bio naš mi­lje­nik. Ži­vot se na­sta­vio.
Ra­dio si že­sto­ko, sva­ko­dnev­no si se gr­če­vi­to bo­rio da se odr­žiš na vla­sti. Ni­šta ni­si pre­pu­štao slu­ča­ju. Ali, znao si da se že­sto­ko i pro­ve­deš. Ni­si pro­pu­štao iz­la­ske vi­ken­dom. Jah­te, Sve­ti Ste­fan, naj­sku­plje ci­ga­re, sr­bi­jan­ske pje­va­či­ce. Auh, zna­li smo da uži­va­mo. Iz­la­ske ne pro­pu­štaš ni sa­da. Pri­ja­ju ti po­gle­di di­vlje­nja kad uđeš u di­sko­te­ku. To­ga se ni­kad ne­ćeš za­si­ti­ti.
Šverc ci­ga­ra. Ako sam se od ne­kih ri­je­či je­žio – on­da su to bi­le ove dvi­je. Ka­jao si se što si ušao u sve to, znao si da sta­vljaš om­ču oko vra­ta. Ipak, znao si da u su­prot­nom ne bi op­stao. Avi­o­ni su sli­je­ta­li sva­ke ve­če­ri. Mi­li­o­ni ma­ra­ka za­jed­no s nji­ma. Tru­dio si se da ih uve­deš u le­gal­ne to­ko­ve, po­taj­no zna­ju­ći da je to ne­mo­gu­će. I bi­lo je ne­mo­gu­će. To te pra­ti­lo tad, pra­ti­će te dok si živ. To i sam znaš. Ja sam se ba­vio naj­pr­lja­vi­jim po­slo­vi­ma: pre­ra­spo­dje­lom nov­ca, pri­je­mom/po­šilj­kom, ućut­ka­va­njem svih ko­ji su se tru­di­li da nas raz­ot­kri­ju. Ne pi­taj me ka­ko sam ih ućut­ki­vao. Bog je­ste do­bar, ali ne vje­ru­jem da će mi to opro­sti­ti.
Ci­ga­re su ne­sta­le u di­mu, ži­vot se na­sta­vio. Bom­bar­do­va­nje, Mi­lo­še­vi­ćev od­la­zak sa sce­ne, re­fe­ren­dum i tvoj ula­zak u tre­ću de­ce­ni­ju vla­da­vi­ne. Ide­ju ne­za­vi­sno­sti si ukrao, tu ma­kar sum­nje ni­je bi­lo. Na­o­či­gled svih, ukrao si pred­sjed­nič­ku po­bje­du 2012. od dru­gog kan­di­da­ta i u ru­ke je gur­nuo Vu­ja­no­vi­ću. Gur­nuo si nje­ga niz li­ti­cu, u svo­jim oči­ma. Oko­li­na se ču­di­la ka­ko mi­je­njaš sta­vo­ve i uvje­re­nja pre­ko no­ći: od čo­vje­ka ko­ji je de­por­to­vao Bo­šnja­ke van gra­ni­ca Cr­ne Go­re gdje im se gu­bi sva­ki trag, pre­ko čo­vje­ka ko­ji je slao ma­hom mla­de Cr­no­gor­ce na Du­brov­nik (u smrt), pa do ve­li­ko­srp­skog na­ci­o­na­li­ste. Oko­li­na se ču­di­la. Ja ne. Znao sam sva­ku tvo­ju po­ru, znao ka­ko di­šeš. Po­čeo sam da te se pla­šim. To vi­še ni­si bio ti. Tvoj osmi­jeh vi­še ni­je bio opu­šten. Gr­čio se. Dok smo pri­ča­li, gle­dao si kroz me­ne. Čo­vje­če, kroz me­ne! Pod­sje­ćao sam te ko sam i šta smo pro­šli do ta­da. Vi­še ti ni­sam bio pri­ja­telj – po­stao sam ho­da­ju­ća pri­jet­nja po te­be. Sklo­nio si me. Po­ku­ša­vao sam pre­ko zna­nih i ne­zna­nih da ti pri­đem. Ne­u­spje­šno.
Tvo­ji no­vi pri­ja­te­lji, la­žni me­dij­ski sa­vjet­ni­ci i bi­zni­sme­ni kri­mi­nal­ci tro­va­li su te pri­ča­ma. Go­vo­ri­li su ka­ko pu­no znam, da ću kad- tad ‘’pro­pje­va­ti’’. Go­vo­ri­li su da sam pri­jet­nja, ne po te­be, već po dr­ža­vu. Po­kle­kao si. Znam da ni­si htio, a vje­ru­jem da ni­si ni smio dru­ga­či­je po­stu­pi­ti. Je­dva do­če­kav­ši, sve su mi uze­li. Po­ro­di­ca me je na­pu­sti­la. Ostao sam na uli­ci. Kraj je bio to­li­ko opi­pljiv, da sam ga mo­gao go­to­vo za­gr­li­ti ru­ka­ma. Bio sam ljut, bi­je­san. Pso­vao sam i se­be i te­be, uda­rao sam se ša­ka­ma u gla­vu. Na­sa­ma­rio si me. Ni­si me raz­li­ko­vao od svih osta­lih. Vje­ro­vao sam ti. Bio sam ti vje­ran kao pas. Svi na­ši lju­di, svi oni ko­ji gla­sa­ju za te­be su pre­va­re­ni. Za­što? Oni su uvi­jek do­bi­ja­li bi­jed­ne mr­vi­ce sa sto­la, dok je ma­nji­na oko te­be do­bi­ja­la mi­li­o­ne, vi­le i ten­de­re. Do­ži­vje­će i oni mo­ju sud­bi­nu ako na­sta­ve da te po­dr­ža­va­ju. Okre­nu­ćeš se i pro­tiv njih, kao što si se okre­nuo pro­tiv me­ne.
Eto, valj­da je do­šao kraj. Ka­jem se što sam bio za­sli­je­pljen to­bom. Znam da ni­sam je­di­ni. Ka­jem se što sam bio ku­ka­vi­ca. Što sam ću­tao. Valj­da sam sve ovo i za­slu­žio. U stva­ri, si­gu­ran sam da je­sam.
Ka­jem se što sam sli­je­po ču­va­ju­ći te­be – iz­gu­bio se­be.